Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine - Uporan

Vladimir Vukčević (Foto: mc.rs)

Za Vladimira Vukčevića, tužioca za ratne zločine i šefa Akcionog tima za hapšenje haških optuženika, saradnici kažu da je uporan i istrajan. U javnim nastupima uvek je ozbiljan i direktan. Kažu da meri svaku reč. Ipak, često se njegove izjave danima komentarišu.

Tako je bilo i poslednjih nekoliko dana kada je otkrio da je "imao Ratka Mladića u šaci", ali da su hapšenje osujetile političke igre "mačke i miša" između proevropskih i nacionalističkih snaga u Srbiji. I pored svega, apsolutno je uveren da će baš on uhapsiti odbeglog generala. To isto je obećao i haškom tužiocu Seržu Bramercu u januaru 2009, ali obećanje do danas nije ispunjeno. Objašnjava to rečima: "Političke prepreke konačno su uklonjene i Mladić bi mogao da bude uhapšen ove zime."

Vukčević je prvi govorio kako je propala prilika da Ratko Mladić bude uhvaćen još 2006. godine u Novom Sadu. Za londonski "Tajms" rekao je da su glavni krivci za to što je najtraženiji osumnjičeni ratni zločinac u Evropi još na slobodi, nekadašnji šef Bezbedonosno-informa-tivne agencije Rade Bulatović i bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica.

Radeći jedan od najtežih i najnepopularnijih poslova u Srbiji, Vukčević je često na meti "patriota". Šalju mu anonimna pisma u kojima ga nazivaju izdajnikom i prete mu smrću. On ne odustaje. Kaže da je "slučaj Mladić" državni posao broj jedan koji ne sme da se ostavi budućim generacijama i ističe: "Ceh Mladićevog patriotizma plaćamo svaki dan."

U Tužilaštvo za ratne zločine Vukčević je došao 23.jula 2003. godine kada ga je Narodna skupština izabrala za prvog srpskog tužioca za ratne zločine. Do tada je radio u republičkom javnom tužilaštvu gde je bio prvi zamenik. Vodio je istragu protiv Makine grupe kriminalaca osumnjičenih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe. Dugo je pekao zanat u tužilaštvima od opštinskog do okružnog. U tužilačkim dežurstvima zapadaju mu slučajevi ubistava beogradskih kriminalaca - Rade Ćaldović Ćenta koji je ubijen ispred Kluba književnika, pa Zoran Skole Uskoković... Bio je najozbiljniji kandidat za mesto tužioca za organizovani kriminal. Dugo je razmišljao da li da se prihvati tog posla, ali je odustao pod pritiskom porodice. Prvi slučaj ratnog zločina koji je pokrenut pred beogradskim Okružnim sudom dodeljen je upravo Vukčeviću. On je bio tužilac u slučaju Sjeverin, na kome su Milan Lukić i tri pripadnika vojne formacije Osvetnici osuđeni zbog otmice i ubistva 17 Bošnjaka iz okoline Priboja.

Rođen je 29. januara 1950. godine u Beogradu. Osnovnu školu, gimnaziju i Pravni fakultet završio u rodnom gradu. Odrastao je na Dedinju. Otac mu je bio profesor privrednog i međunarodnog privrednog prava na Pravnom fakultetu u Nišu, a majka službenica. Hteo je da studira arhitekturu. Prava je izabrao kada nije položio prijemni ispit na arhitekturi. Pored ostalih, njegovi školski drugovi su Goran Paskaljević i Vuk Hamović. Oženjen je, otac tri ćerke. U mladosti je bio sportista, bavio se karateom. Bio je član tadašnjeg karate kluba Medicinar, koji je bio najbolji klub u Jugoslaviji. U šampionskom timu postao je nosilac crnog pojasa, treći dan.

Čim je diplomirao, pokušao je da se zaposli u pravosuđu. Nije mu pošlo za rukom pa je otišao u vojsku. Kaže da ga naučni rad nije zanimao. Prvi posao dobio je u Prvom opštinskom tužilaštvu u Beogradu. Za zamenika okružnog tužioca izabran je 1994. Na funkciju zamenika republičkog tužioca postavljen je 2002. godine.

Pravnici Vukčeviću priznaju da je dobar posao uradio u slučajevima Ovčara i Sjeverin. Kritičari mu, međutim, zameraju izgubljeni slučaj u Londonu za izručenje Ejupa Ganića zbog zločina u Dobrovoljačkoj, ali i ukidanje prvostepene presude Iliji Jurišiću zbog masakra prilikom povlačenja vojne kolone iz Tuzle. Njegovo objašnjenje je u oba slučajeva bilo da je "pravosuđu teško, kada se u postupak umeša politika". O svom radu kaže: "Za četiri godine smo uhapsili Vlastimira Đorđevića, Zdravka Tolimira, Stojana Župljanina i Radovana Karadžića, i to su ljudi koji su se skrivali veoma efikasno. To dovoljno govori o našem radu."

Nedeljnik "Vreme" ga je 2005. godine proglasio za ličnost godine, a 2007. dobio je nagradu "Kran Montana" zbog rezultata u borbi protiv ratnih zločinaca. Najveća nagrada mu je, kaže, bila poseta "Majki Srebrenice" koje su mu se zahvalile na svemu šta radi: "Upravo one, porodice žrtava, rekle su mi da imaju poverenje u rad našeg pravosuđa. To je velika odgovornost i upravo poštovanje žrtava kroz zadovoljenje pravde jeste smisao našeg rada."

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 30.10.2010.)