Boris Miladinović, dizajner i vlasnik firme "Blueb Biz" - Dok ne isplovi Orka

U kući smeštenoj na visovima iznad poslednjeg fjorda koji zaseca kanadsku obalu kod Vankuvera živi sa suprugom Majom i sinom Lukom projektant superluksuznih jahti. San mu je da njegov posebni projekat jednog dana bude pretvoren u stvarnost i da brod poput "kita ubice" zapara talase svetskih mora

Priča je jedinstvena, a akter je renomirani dizajner jahti iz Vankuvera Boris Miladinović, vlasnik firme "Blueb Biz Dizajn" koji kreira plovila za džet-set elitu, kojoj suma od deset miliona dolara pa naviše predstavlja "dečiju igračku" za lepotice duge 35 metara.

I sve u saradnji sa jednom od najprestižnijih svetskih firmi za izradu super jahti "Rejbern kastm jaht". San mu je da njegov projekat jahte "Orka" jednog dana bude pretvoren u stvarnost i da brod poput "kita ubice" zapara talase svetskih mora. U kući smeštenoj na visovima iznad poslednjeg fjorda koji zaseca kanadsku obalu kod Vankuvera Miladinović sa suprugom Majom i sinom Lukom živi udoban porodični život i projektuje, gledajući talase okeana kojima je zaplovio u svoju porodičnu i biznis luku.

Jahte i jedrenje su i nastavak tradicije koju je započeo njegov otac, poklonik jedrenja "do poslednjeg daha". On je sa Borisom kao jedinom posadom napravio nezamisliv poduhvat i devet metara dugim jedrenjakom "My A" od Kejptauna doplovio do Vankuvera. Nešto kao "selidba".

"I Luki sam dao ime koje je simbolično, da je moreplovac našao svoju luku", priča Miladinović, u renomiranom beogradskom restoranu "Jevrem", storiju dostojnu filmskog scenarija.

Pre 20 godina, tad već iskusni jedriličar i takmičar Akademskog jedriličarskog kluba, očevom jahtom je kao maturant sekao talase Jadrana sa svojih pet drugara iz školske klupe. Posle dve decenije ponovo su svi bili na okupu u Beogradu. Svaki se otisnuo u svet i postigao uspeh na profesionalnom planu, svi su se vratili, a Miladinović ne.

"Još sa 17 godina nekako sam odredio Vankuver kao mesto u kome ću živeti i stvarati, a sad mi pruža sve mogućnosti da se intenzivnije bavim sportovima koje volim, skijanjem, snoubordom, jedriličarenjem, a na profesionalnom planu više mogućnosti da ostvarim svoju strast prema moru i jedrilicama i da dizajniram jahte". On je, inače, diplomirao na industrijskom dizajnu na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde su diplomski rad bile, nezaobilazno - jedrilice.

"Igrom slučaja sam se početkom 1992. sa čitavom porodicom i tadašnjom devojkom, a danas suprugom Majom, našao u Johanesburgu i prvi posao koji sam dobio, bio je u malom brodogradilištu glisera u kome sam bio menadžer i predradnik, ali sa rukama u fiberglasu, jer posao nije mogao da se bira. Nakon dve godine otišao sam u neke druge vode, advertajzing, i počeo da gradim karijeru. To je veliko tržište, radio sam na skupim projektima, među kojima su neonske animacije za nekoliko velikih zgrada, velike bilborde za Koka-Kolu, Južnoafričku aviokompaniju i mnoge druge koncerne", objašnjava Miladinović. Veliki poslovi doneli su mu i velike pare i udoban život, ali kaže da Johanesburg nosi iznenađenja na koja ovdašnji čovek nije navikao.

"Standard je veoma dobar, ali se čovek mora prilagoditi i tačno da zna gde da ide, a gde da ne ide. Delovi grada su više nego nezgodni, a u nekima nije preporučljivo da se stane čak ni na crveno na semaforu. Nauči se čovek na sve, kaže, ali nije sve u karijeri i zlatnom kavezu". Johanesburg leži na jezerima, objašnjava naš sagovornik, koji je dogurao i do reprezentativca Južne Afrike u olimpijskoj klasi u jedrenju, Fin. Reč je o olimpijskom jednosedu za "velike momke" kojim je branio zastavu svoje nove zemlje na Svetskom prvenstvu u Atini 2002.

U Južnoj Africi došao je do nivoa da kada je napuštao veliku firmu i mesto dizajn direktora sva vrata su mu bila otvorena za svaki projekat. I otimali su se, kako kaže, za ono što nudi. Nije ga zanimao život na visokoj nozi, iako je sedeo sa najvećim biznismenima i ministrima, jer su za njega neke druge životne vrednosti bile ispred glamura.

"Taj život na visokoj nozi je nešto što je došlo uz karijeru, ali nije bio prevashodni cilj u Južnoj Africi. Ali, ipak je tih 11 godina života tamo bilo iskustvo koje ne bih menjao ni za šta. Proputovao sam dosta afričkim kontinentom i privatno, na safarijima sa suprugom, ali i radeći na projektima u 15 zemalja ’crnog kontinenta’. Spoznao sam tako šta je prava Afrika, a ne ona evropeizovana, i da su se nekad bogate zemlje srozale do nivoa trećeg sveta. Rešio sam da ne čekam da JAR krene tim putem već da potražimo sigurniju sredinu pa smo tako izbegli i nadolazeći period crnog rasizma", kaže Miladinović. U Johanesburgu je kupio i brod "My A" namenski, zbog velikog putovanja za Kanadu. Ta avantura u koju se upustio sa ocem i jednim prijateljem, koji ih napušta na pola puta, trajala je gotovo šest meseci punih neizvesnosti i bitke sa morem da bi stigao u Vankuver, svoj "eldorado".

"Rekao sam sebi - sada ili nikada. Jedna karijera se završavala, drugu još nisam počeo, a prvi put u životu imam dovoljno vremena i novca da uradim ono o čemu sam sanjao. Odleteo sam u Kanadu, iznajmio kuću, kupio kola, doveo dva psa i mačku, ostavio suprugu da čeka, a ja se vratio u Johanesburg da bih ’plivao’. Supruga je bila protiv tog životnog izazova koji sam morao da prođem ali je rekla: ’idi proživi san ili ćeš biti nesrećan celoga života", priseća se Miladinović.

Tu jahtu je i danas zadržao da ga podseća na avanture do Svete Jelene, gole atlantičke stene na kojoj je tamnovao Napoleon i nadomak koje su upecali oradu od 40 kilograma, susreta sa gusarima na putu za Trinidad i Tobago, bogatstva Arube na kojoj je Beograđanin "Brka" gosteći ih potvrdio na i u najudaljenijim ostrvima "nađete našeg čoveka", bitke sa karipskim morem i strogog držanja ispod 12. paralele da ne bi zagazio u "bermudski trougao", a potom i one sa korumpiranom administracijom Paname, koja gleda da opelješi svakog ko se uputi ovim svetskim čudom do Pacifika.

"Tri dana smo tu ostali jer nas je napustio dodeljeni pilot izmišljajući kvar, a sve jer smo im kao Srbi doskočili u ’legalnom’ pelješenju i onda smo se tri dana od muke kupali sa aligatorima", priča Miladinović i priseća se poslednje, najduže, najteže etape ka Vankuveru.

"Bili smo u polarnoj depresiji među uraganima koji se spuštaju sa severa i udaraju u obale Oregona i Britanske Kolumbije. Stigla nas je i pregazila polarna depresija koja se na satelitskom snimku vrti kao uragan i uletali smo u ’oko uragana’ gde nema oblaka iznad broda, a svuda okolo je zid. Noću smo ušli u "ukršteno more" jer vetar dolazi s druge strane. Bez zvezda čovek nauči da u vetru jedri po sluhu, čujete ga kako dolazi, ali u ukrštenom moru zbog "oka uragana" to više nije bilo moguće. I tada se prevrćemo, ali srećom je jedrilica bila građena za teško more, sa puno balansa. I vratila se. Bilo je panike, jer je otac otišao da spava u potpuno zatvorenoj kabini, a ja sam sedeo vezan u kokpitu. Ja ne znam da li ga je nešto ubilo, a on da li sam pao u more. I onda lupamo po krovu mornarskim signalima - živ sam", govori o najkritičnijem putu ovog jedrenja u novi "vest haus lajf stajl". Probijanje kroz prolaz Huan de Fuka do Vankuvera bio je u znaku leda po sajlama, rukama, odeći koja je u šest slojeva, a samo poslednji se skidao po ulasku u kabinu, gde se spavalo na smenu po tri sata u "toplom krevetu". Preko rukavica i čizama bile su najlon kese, ali uzalud, zadobijene promrzline pretile su mu da ostane bez čula dodira, koje se nakon dužeg lečenja vratilo 90 odsto.

Umalo da životni izazov raspetih jedara po okeanima bude fatalan za njegov posao dizajnera, jedrenje i skijanje.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs