Ljiljana Čakić, suvlasnica kompanije City Fashion - Tako to rade šmizle

Nikad se nismo ničega plašile, niti rekle da nešto ne možemo. Nismo se plašile da pokucamo ni na jedna vrata, ma koliko ona velika bila. Često smo ulazile u rizične poduhvate, što se do sad pokazalo kao ispravno

Šta se dešava kad nutricionistkinja i profesorka engleskog jezika sa „šlifom za biznis“ odluče da u najboljim godinama života uzmu „stvar u svoje ruke“?

Ljiljana Čakić i Milica Gavrilović, prijateljice i poslovne partnerke, uspešne su žene koje stoje iza prepoznatljivog brenda „Dve šmizle“. Ne želeći da zavise od tuđeg tempa, krenule su u posao sa nakitom kojim su se obe bavile najpre iz hobija. Prvu radnju otvorile su 2002. u Bulevaru Revolucije u Beogradu, a nekoliko godina kasnije i veleprodaju City Fashion. Danas njihovu bižuteriju nose žene širom bivše Jugoslavije, pa i šire. Imaju razvijenu mrežu maloprodajnih objekata u Srbiji i franšiznu mrežu svog brenda u svim bivšim republikama, osim Slovenije.

„Ono što Delti nije pošlo za rukom, uspele su da urade ‚Dve šmizle‘“, moglo se čuti na vestima 2007. kad su ušle na hrvatsko tržište kao prva radnja iz Srbije. Za svaki slučaj, ime su prilagodile podneblju, postavši u Zagrebu „Dvije šmizle“. Sa širenjem na druga inostrana tržišta, očekuju da će ponovo doći u situaciju da menjaju ime, ali im to ne smeta jer stoje ponosno iza svojih proizvoda.

„Ljudi koji nešto rade i koji nešto proizvode u Srbiji imaju kompleks niže vrednosti, stalno misle da to nije dovoljno dobro za neka druga tržišta. Uvek je ono što dolazi iz inostranstva bolje od onog što je vrhunsko u Srbiji. Naš problem je što mislimo da nismo dovoljno dobri“, kaže Ljiljana Čakić. U početku su imale malih problema kao prvi srpski brend u Hrvatskoj, ali nisu odstupale. Danas ih traže i u drugim gradovima, posebno na primorju. Kaže da bi ljudi u Hrvatskoj i drugim zemljama voleli da vide i srpsku garderobu, obuću i da se tržište otvara.

Dobroj konekciji sa „nedostupnim susedom“, svakako je pomoglo i zagorsko poreklo Ljiljane Čakić. Rođena i odrasla u Zagrebu, za Beograd se uputila na studije dijetetike pre 25 godina, a u njemu su je zadržale ljubav i porodica. Ima dve odrasle ćerke, jedna je već ušla u „Šmizle“, a druga se sprema za studije dizajna u Italiji.

Ustaje svakog dana između pet i šest. Kad god je u Beogradu, odlazi u teretanu i do devet stiže na posao. Onda počinje radni dan koji ponekad traje i po 16 sati. Misli da je organizacija važna, ne samo u poslu, već i u ličnom životu. „Kako idete kroz život, idete i kroz posao, ako je privatni život organizovan, takav je i poslovni“. Dosta vremena joj odlazi na putovanja po bivšim republikama, obilazi nekadašnju Jugoslaviju uzduž i popreko.

Nekad joj dosade stalne vožnje, ali kako kaže, „neke stvari moraš da uradiš sam“. Društvo na putovanjima joj često pravi ljubimac maltezer, kog su već upoznali svi carinici. I kao mala je ustajala rano jer je dosta vremena provodila sa bakom i dekom koji su imali svoju radionicu za pravljenje dečijih igračaka. Drugi baka i deka su imali krojačku radnju, tako da, iako se nije školovala za vođenje privatnog biznisa, „geni su ipak, geni“.

Hongkong je odmah tu

Nikad se nismo ničega plašile, niti rekle da nešto ne možemo. Nismo se plašile da pokucamo ni na jedna vrata, ma koliko ona velika bila. Često smo ulazile u rizične poduhvate, što se do sad pokazalo kao ispravno“, objašnjava. Pojavljivale su se na svim modnim sajmovima, sklapale poznanstva, a glavni posao završile u Hong Kongu. Nastupile su zajedno sa još jednom kompanijom iz regiona kako bi uspele da naručenim količinama budu interesantne tamošnjim proizvođačima. Danas im gotovo sav repromaterijal dolazi sa istoka, a u Hongkongu borave nekoliko puta godišnje.

Misli da su se ljudi više uplašili krize nego što je stvarno bila kriza, ali su je i one osetile. „Prošla godina nam je bila posebno teška, jer imali smo dosta ulaganja u poslednje dve godine, uglavnom u proizvodnju i repromaterijale“. Dosta podrške, kaže, dobijaju od državnih institucija, SIEPA-e, Fonda za razvoj, Privredne komore Srbije. Ponosne su što su im rekli da bi za uspeh koji su ostvarile prosečnom preduzeću trebalo deset godina. One su taj razvojni put skratile za pola.

Kažu da konstantno ulažu novac i da se do sad nijednog trenutka nisu opustile. Pored toga što stalno javno pozivaju inovativne dizajnere da im se jave, otvaraju i hobi art centar za kreativce. „Cilj nam je da sva proizvodnja za nova i sadašnja tržišta bude u Srbiji. Sad je pet ljudi u proizvodnji, a nakit rade dva-tri dizajnera. Nabavku repromaterijala imamo organizovanu, a i jedini u jugoistočnoj Evropi imamo ugovor o brendiranju sa kompanijom Swarovski. Imamo sve uslove da to i ostvarimo“.

U početku se ljutila kad ih kopiraju, a onda je, kaže kroz smeh, shvatila da su nepresušni izvor ideja, pa da neće stići da ih iskopiraju. I zaista su svuda prisutne. Modne revije prestižnih dizajnera, poput Marka Mitanovskog na London Fashion Weeku, pozorišne predstave, muzejske postavke, filmovi, reklame, umetničke fotografije, muzički spotovi i festivali, a imaju i ugovore sa televizijskim kućama.

Još se nisu zasitile, raduju se svakom novom nastupu na sajmovima, svakoj isporuci novih „đinđuva“. Kad priča o radionici, koju zovu Ali-Babina pećina, čini se da i dalje najradije utone u nju, kao malo dete u fabriku čokolade. I, naravno, ostaće na nakitu. „Ono što radiš dobro, toga treba i da se držiš“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs