Lamin Dijara, fudbaler Partizana – lokalni heroj

U Bignoni, rodnom gradu Lamina Dijare, postoji nepisano pravilo po kome veća porodica znači veći ponos. Posebno ako ta porodica iznedri nekoga za koga se smatra da je uspeo u životu. Iz tog razloga je golgeter Partizana neobično cenjen i u familiji, i u kraju iz koga je krenuo u svet. Pričajući s Milanom Vukovićem o korenima, najpoznatiji „beogradski Senegalac“ nije bio lažno skroman, već mu je otkrio da ima status najbitnijeg člana u vlastitom domu i da se pita za sve, iako je čak dvanaestoro braće i sestara rođeno pre njega

Prošlo je tri godine otkako je Senegalac Lamine Dijara stigao u beogradski Partizan. Tog leta 2007. svi su se pitali ko je omaleni napadač i na koji način može da bude pojačanje crno-belima, a on ne samo da je bio od koristi, nego je jedan od ključnih fudbalera tima koji je proletos osvojio duplu krunu. Mnogo važnih golova i bezbroj asistencija uticalo je da Lamine postane ljubimac „juga“, gde je i nastao nadimak „Crna mamba“, jer fudbalski ujeda brzo i smrtonosno.

Može se slobodno konstatovati da je, pored navijača Partizana, stekao i naklonost objektivne sportske publike, kao i medija. Na terenu korektan, zna šta znači fer-plej, van igre svima dostupan - nećete imati problem ukoliko zatražite autogram ili zajedničku fotografiju. Jednostavno rečeno, Lamine je dobar i normalan momak.

Pre dolaska u Partizan izvesno vreme proveo je u mostarskom Zrinjskom, tako da je tokom nekoliko „balkanskih“ godina prilično dobro savladao jezik ovog podneblja. Nije od onih fudbalera koji vole ludi noćni provod, posle završenog treninga ili utakmice skoro obavezno sledi odlazak u stan, koji se nalazi u blizini beogradske Arene. Tamo ga je zatekla i ekipa MOZZART Sporta, a on nas je odmah pozvao u goste.

Već na početku razgovora podvukao je da ima vrlo jasnu viziju šta hoće od života. Afriku je napustio sa jednom amcijom - da uspe u fudbalu. Od Evrope ništa drugo nije očekivao.

- Oduvek sam želeo da igram fudbal u Evropi, iako sam znao da je vaš kontinent mnogo drugačiji. Moj posao je fudbal, moram da budem ozbiljan, a koliko sam dosad shvatio, fudbalski profesionalac i nema drugog izbora. Posebno ako je stranac. Ipak, daleko sam od ostvarenja cilja – priča nam Dijara.

Neko bi možda pomislio da je asocijalan i dosadan boravak kod kuće, dok napolju Beograd vri. Ne i Dijara.

- Volim da provodim vreme u stanu, to mi nekako najviše prija, pogotovo kad se osamim. Tu naviku stekao sam još dok sam bio u Mostaru. I nije mi uopšte dosadno, stalno nešto radim. Volim, recimo, da kuvam, sam sebi spremam hranu. Obožavam meso, a eksperimentišem često sa začinima. Ma, uživam u tome da probam ono što napravim.

Pored kulinarstva, najviše vremena oduzimaju mu igrice.

- Svaki dan igram „soni plejstejšn“. Ne idem na spavanje dok ne odigram makar jednu partiju „Fife“. Žao mi je što u novoj verziji nema Partizana, zato uglavnom biram Barselonu. E, znaš šta mi je najzanimljivije? Prodam one velike igrače, poput Mesija, pa kupujem uglavnom malo poznate fudbalere, koji su u stvarnom životu moji drugari. Imam ih mnogo, igraju u različitim državama, pa mi je to baš super.

Prenose utakmica vrhunskih klubova uglavnom ne propušta...

- Volim televiziju, pogotovo mečeve Lige šampiona. Navijam za Mančester junajted, ali ne znam ko može da kaže da ne voli Barselonu. Za Mesija nemam komentar. Možemo da pričamo o Drogbi ili Runiju, ali ne i o Mesiju. Ima talenat koji je dar od boga. Kao Maradona.

Kaže nam da se najčešće viđa s Moreirom, ponekad i sa Srđom Kneževićem i Vladom Jarićem, momkom koji radi marketingu Partizana. Često mu iz Sarajeva dolazi i menadžer. Dijari društvo u stanu pravi kućni ljubimac, prelepi, pomalo luckasti maltezer Lino. Upoznali smo ga čim smo ušli u stan. Dočekao nas je lajanjem, ali se vrlo brzo umirio. Nismo mu baš bili zanimljivi.

- Kupio sam psa da mi ne bi bilo dosadno. Znaš, nisam baš hteo da budem sasvim sam. Maltezera sam video negde na ulici i svideo mi se. Volim male pse. Lino nije uopšte dresiran i ništa ne razume, samo trči kao blesav. Glavni problem je kad ga izvedem napolje. Može da se dogodi da ode za nekim slučajnim prolaznikom. Malo je svojeglav, ali je interesantan.

Lamine je rođen u mestu koje se zove Bignona, udaljenom 500 kilimetara od prestonice Senegala, Dakara.

- Verujte mi da ni ja ne znam koliko Bignona ima stanovnika. U blizini Senegala nalazi se Gvineja, pa Gvineja Bisao, zato postoje različiti dijalekti, odnosno različiti jezici, od čega zavisi i s kim se ko druži. Ali svima nam je jedno bilo zajedničko – fudbal. Igrali bismo od ujutru pa do uveče. Iskreno govoreći, tamo i nema šta drugo da se radi. Ne sećam se ni kad sam počeo da igram, bio sam jako mali, ali sam postao profesionalac sa osamnaest godina. Napustio sam školu i otišao u Dakar, bila je to prilika da me neko zapazi.

S Dakarom i Afrikom Dijara se pozdravio 2005. godine. Bio je u Zrinjskom godinu i po dana, zatim u Portugaliji šest meseci, a onda je došao u Partizan. Pre dolaska u Mostar imao je velikih problema zbog nostalgije.

- Sad mi je dobro, navikao sam se. Ne razmišljam toliko o domu. Ali bilo mi je teško. Pre nego što sam došao u Zrinjski, bio sam dva puta na probi u Francuskoj. Nisam imao ni dvadeset godina. Plakao sam koliko mi je nedostajala porodica... I bilo mi je mnogo dosadno. Sam, oko mene nema nikog. Dolazim na trening i odlazim s treninga... Sve je bilo katastrofa, makar je meni tako tad izgledalo. Vremenom sam shvatio da ću morati da se prilagodim. U Mostaru je već bilo drugačije. Nisam imao taj problem da sedim u kafiću sam i provedem izvesno vreme samo uz kafu, posmatrajući prolaznike. U mom kraju je to potpuno drugačije. Uvek je gužva, ima mnogo ljudi. Svi ti prilaze i hoće nešto da te pitaju.

Ne prođe niti jedan dan a da se Dijara ne čuje telefonom s rodbinom. Odrastao je u velikoj porodici, a bio je trinaesto dete.

- Uvek ima nekih novih informacija. Ponekad provedem pored telefona i sat vremena, ako imamo o nečemu ozbiljnom da razgovaramo. Zašto se čudiš što nas ima toliko u porodici? Pa, u mom kraju veća porodica znači veći ponos. Posebno ako ima nekoga ko je uspeo u životu. Bez lažne skromnosti, tako su moji ponosni na mene što igram fudbal u Evropi. I ne samo porodica, već i društvo iz komšiluka. Iako samo rođen pretposlednji, imam status najbitnijeg deteta u kući. Ja se maltene pitam za sve.

Porodicu i prijatelje nije viđao često otkako igra fudbal u Evropi. Ima priliku da ih obiđe samo tokom zimske i letnje pauze. To znači da kod kuće godišnje provede nešto manje od mesec dana.

- Kod nas je normalno da pomažemo porodici i prijateljima. Stvar kulture. I tako bude svaki put kad odem tamo. Bila bi velika sramota da je drugačije.

Lamine nije osetio nikakvu posebnu promenu posle selidbe iz Mostara. Brzo se navikao na način života u Beogradu, kao i na to da je stalno „pod lupom“.

- Bila mi je neobična tolika pažnja, zaista se na svakom koraku prati ponašanje igrača. Mada sam se i na to brzo navikao. U Beogradu je sve super, ali ne mogu da shvatim nervozu u saobraćaju. Ponekad vozač u autu iza tebe nema razumevanja ukoliko se zaustaviš ispred pešačkog prelaza i propustiš pešaka. Odmah počinje da trubi. Takve situacije mogu da budu veoma iritirajuće. U Africi su vozači još nesavesniji. Tamo se apsolutno ništa ne poštuje.

Partizan je nedavno potpisao sponzorski ugovor s Renoom, na osnovu čega su dobili nekoliko vozila respektabilnog francuskog proizvođača. Jedno od njih je pripalo je i Dijari. Bukvalno istog dana kad je seo u novi auto, dogodila mu se nesvakidašnja situacija na benzijskoj pumpi.

- Otišao sam s Kleom da sipamo gorivo, svako u svom automobilu. Momak koji je radio na pumpi počeo je priču o Zvezdi i Partizanu. Nije to ništa neuobičajeno, često se dešava. I bio je vrlo ljubazan. Čak smo se i šalili. Pitao nas je koje gorivo hoćemo, Kleo mu je odgovorio - eurodizel. Nastavili smo da razgovaramo o fudbalu, ispostavilo se da momak navija za Zvezdu, ali je sve bilo potpuno normalno. Čak smo ostavili i potpisane kalendare. Okej, platili smo i krenuli s pumpe. Već posle trista metara osetio sam da imam problem sa autom. Isto se dogodilo i Kleu. Shvatili smo da nam je sipao pogrešno gorivo. Iskreno, ne verujem da se to dogodilo namerno. Mislim da je dečko slučajno pogrešio.

Dijara je završio osnovnu i srednju školu. Kao mali maštao je o drugoj profesiji. Želeo je da postane advokat.

- To sam ja maštao zbog strica, koji se bavi advokaturom. Kod nas je običaj da detetu date ime rođenog brata ili sestre. Tako sam ja po njemu dobio ime Lamine.

izvor :