Marko Dževerdanović, Victor Benedetto Company - Priča s dve strane medalje

Generalni direktor konsultantske kuće piše knjigu o svom životu i onom što bi se desilo da nije ušao u politiku, da se nije odselio od roditelja i osnovao firmu. Materijala za „memoare“ koje planira da završi do kraja godine ima dovoljno jer je upoznao mnogo zanimljivih ljudi, od uspešnih političara, vlasnika firmi i kompanija, ekonomista, do ortaka iz kraja koji su, kako kaže, najinteresantniji deo priče. Sanja, ipak, da za koju godinu napravi mali ranč s vikendicom nedaleko od Prijepolja

U tridesetoj, Marko Dževerdanović na poslovnom planu može da se pohvali sopstvenom firmom koja pruža konsultantske usluge četiri godine.

Uz to, ima stan i automobil, koje je, doduše, uzeo na kredit i lizing, ali će rate, kako planira, vratiti pre roka.

Uporedo je, međutim, „zaradio“ i visok pritisak i polipe u žučnoj kesi, što mu samo govori da bi trebalo da “smanji brzinu”. Sanja da za koju godinu napravi mali ranč s vikendicom nedaleko od Prijepolja, na maminom imanju. Da živi drugačijim tempom, kao što je živeo njegov otac, koji je radio u društvenoj firmi i nije mu manjkalo slobodnog vremena, možda nikad i ne bi poželeo čistu izvorsku vodu i zelenilo, pretpostavlja generalni direktor konsultantske kuće Victor Benedetto Company.

Najteža stvar u životu je imati odgovornost prema drugima, a on je direktno odgovoran za plate 25 zaposlenih, od kojih njih 15 ima decu.

Trenutno razmišlja o sebi, šta je zapravo sve mogao da postane da je splet okolnosti bio drugačiji. Kao student je ušao u politiku, posle toga otvorio firmu i “sad odjednom sedi na nekom ekonomskom forumu na Kopaoniku”.

Pita se: “Da li sam to ja ili se trudim da budem?”

“Moguće da nisam”, odgovara, “jer bi u protivnom, moj stomak trebalo da bude otporniji.”

Takva razmišljanja navela su ga da napiše knjigu koja će imati dve strane medalje, dva potpuno različita načina života. Nešto slično filmu “Sliding Doors”, u kom Gvinet Paltrou propusti voz u metrou i zbog tih nekoliko sekundi život joj je potpuno drugačiji u odnosu na situaciju u kojoj ona stiže na vreme i sve se okreće naglavačke. Biće to priča o dva brata, iz jednog ugla o onom što je on stvarno doživeo, a iz drugog kako je moglo da izgleda da nije otišao i učlanio se u Demokratsku stranku, da se nije preselio od roditelja i otišao da živi sam...

Noć dugih pendreka

Materijala za knjigu, koju planira da završi do kraja godine, ima dovoljno. Upoznao je mnogo zanimljivih ljudi, od uspešnih političara, vlasnika firmi i kompanija, ekonomista, do ortaka iz kraja koji su, kako kaže, najinteresantniji deo priče.

Dobro je zapamtio 1996. i 1997, “noć dugih pendreka”, kad su studenti kontejnerima zatvarali tunel na Zelenom vencu, rugali se policajcima, misleći da im ne mogu prići, a kad je video da preskaču ka njima trčao je “tako da ga ni Karl Luis ne bi stigao u tom trenutku”.

Početkom 2000. sa studentima Filozofskog i drugih fakulteta rušio je režim. Posle petooktobarske revolucije, kako kaže, sedeo je za stolom s liderima DOS-a, da bi se potom povukao iz politike. Danas je samo član DS-a i za sebe kaže da je “đinđićevac”.

Istoriju na Filozofskom fakultetu nije završio, zapeo je na trećoj godini. “U tom periodu, 2003. i dve godine kasnije, bukvalno sam tumarao. Studiram, a kao da ne studiram, počinjem da radim. Posle toga upisao sam Višu strukturnu školu na privatnom univerzitetu”, pojašnjava.

Sledi preloman trenutak za njega. Pokreće biznis 2006, a početni kapital dao mu je otac čim je prodao stan u centru grada. Od usluga konsaltinga ovdašnje firme, u poslednje vreme, najčešće traže pomoć pri refinansiranju postojećih kredita ili konsolidacije. Kaže da je, pre svega toga, prvo dobro prostudirao ulicu i naučio neke životne lekcije. Bio je menadžer u beogradskim klubovima Bus i Džungla. Seća se da je 8. marta 1999. organizovao muški striptiz u Beogradu, što je bio događaj jer u to vreme nije bilo lako naći muškarca u tangama.

Nikad nije poželeo da ode u inostranstvo. Zapad ga, kao hedonistu, ne privlači nimalo. “Tamo vlada sirovi kapitalizam. Ne možemo se dogovoriti da za sat vremena tokom dana popijemo piće opušteno u Nemačkoj ili Francuskoj. Drago mi je što smo dobili beli šengen, pa svi mogu da vide kako to izgleda”, kaže Dževerdanović.

Neobično prezime Dževerdanović potiče od njegovog čukun-čukundede poreklom iz Cuca koji je ubio tridesetak Turaka puškom dževerdan. Pre toga se familija prezivala Simović.

O politici razmišlja i dalje. Možda i opet uplovi u te vode. Ali, ako bi se to desilo voleo bi, kaže, da pomogne ovoj zemlji. Fascinirao ga je Jovo Kapičić u jednom intervjuu, kad je rekao da je problem svih nas i onih koji su sad na vlasti u tome što sa ovo malo zemlje što nam je ostalo ne znamo šta da radimo.

Ženi se u maju. Kad potpiše, kako šaljivo kaže kapitulaciju, on bi u Portugal na medeni mesec ili na neku drugu obalu, a ona hoće u Pariz. Ali, ako odu u grad svetlosti, misli da ništa neće biti od odmora, vidi sebe kako nosi kese ili torbe u ustima, dok ona šopinguje. Priznaje, ipak, da zna da su male šanse da njegova opcija pobedi. Smatra da je u naboljim godinama da dobije decu jer što bude stariji imaće manje razumevanja za klince.

Idealan odmor zamišlja na plaži, dok čita neku dobru knjigu, po mogućstvu neki istorijski roman i pijucka mohito. Druga varijanta je planina i domaća rakija, naravno.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs