Vladimir Grbić, proslavljeni reprezentativac i svojevremeno najbolji odbojkaš na svetu - Nindža lekar me je lečio zapaljenim kuglama

Vladimir Grbić (Foto: YouTube/screenshot)

U finalu Olimpijade u Sidneju namerili smo se na fantastične Ruse. Jakovljev je poslao lelujavi servis koji je mog saigrača Gorana Vujevića pogodio u grudi. Lopta je krenula visoko, potrčao sam i u magnovenju skupio noge u skok preko reklama i "čekićem" u letu vratio loptu u teren.

Pre nego što sam doskočio video sam samo prolaz ka svlačionicama. U doskoku sam ramenom okrznuo italijansku fotoreporterku i protrčao kroz deo tog izlaza. Da je ispred mene bio zid, verovatno bi mi sudar s njim okončao karijeru, započinje ispovest za "Blic nedelje" Vladimir–Vanja Grbić, proslavljeni reprezentativac i svojevremeno najbolji odbojkaš na svetu.

U nastavku akcije stigao sam da se vratim u teren i izblokiram Jakovljeva koji je dobio loptu za smeč. Tada sam znao da ćemo postati olimpijski pobednici. Predsednik Svetske odbojkaške reprezentacije Ruben Akosta mi je čestitajući trijumf na pobedničkom postolju rekao: "Ovo je najlepša igra i poen u istoriji odbojke". Po povratku u Klek ispekli smo pet volova. Dve hiljade ljudi je slavilo sa nama olimpijsko zlato.

Moji preci

Porodica s očeve strane vodi poreklo s Kosova. Istraživao sam porodično stablo i stigao do boja na Kosovu gde su moji preci branili čast otadžbine. Tada su se prezivali Hrebeljanovići, ali su pod pretnjom osmanlijske odmazde promenili prezime u Grbić. Tamo su Grbići stigli iz Zadarske zagore gde i danas postoji selo Grbići. Naša porodična slava je Sveti Srđa i Vlah koja se dosta slavi na Kosovu i Metohiji, pa čak među pravoslavnim stanovništvom u Albaniji. Moj deda je vozom bez voznog reda iz Like doveo svoju ženu i decu u vojvođansko selo Klek i tamo stekao reputaciju mehaničara od poverenja. Održavao je ceo sistem za navodnjavanje i zanat ga je spasao Golog otoka jer je bio veliki rusofil. U Kleku nije bilo mehaničara njegovog kalibra, pa se nije našao u surovom kamenolomu na jadranskoj obali.

Čovek od časti

Moj pokojni otac Miloš Grbić je 1973. osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u odbojci u Beogradu. Nastupio je 193 puta za reprezentaciju SFRJ, a za lokalni odbojkaški klub Banat iz Zrenjanina igrao je do trideset i devetog rođendana. Meni i mom bratu Nikoli bio je uzor kao roditelj, sportista, pedagog, čovek od časti. Mama Danica je rođena Vojvođanka jer je iz sela Ravni Topolac koje je udaljeno petnaest kilometara od Kleka.

Temperament

Tek što sam prohodao, otrovao sam želudac mlevenim mesom i završio na bolničkom lečenju. Odmah nakon pregleda stavili su me u krevetac uz koji sam se uspentrao i sa metar i po visine tresnuo u pod. Slomio sam ključnu kost, pa sam bio pod dodatnom terapijom, ali lekari više nisu hteli da rizikuju pa su me kaiševima vezali za krevetac. Tada sam nagovestio temperament koji me vodi kroz život sve do danas. Nikada nisam mogao da sedim sa mirom. Miloš je verovao u spartansku disciplinu i Nikolu i mene veoma strogo vaspitavao. U mom slučaju je to bila jedina mera koja bi mi sačuvala glavu na ramenima.

Batine za pamćenje

Znatiželja i neprestana potreba za mrdanjem odveli su me na pecanje sa društvom bez znanja mojih roditelja. Kada sam došao na reku neke starije komšije su me pitale da li sam se javio ocu. Istog momenta potrčao sam nazad kući, ali bilo je kasno. Miloš me je sreo na pola puta i ozbiljnim glasom me pitao. "Gde si bio i kome si se javio?" Otac me je "zamolio" da ga sačekam kod kuće. Batine koje su potom usledile zapamtio sam za ceo život.

Najlošiji đak

Posle male mature već sam igrao za ekipu odbojkaškog kluba Banat koja se takmičila u trećoj ligi, gde mi je otac bio trener. Prošao sam sve reprezentativne selekcije i bilo je vreme da pređem u neki veći klub. Na porodičnom sastanku roditelji su odlučili da me puste da idem u Novi Sad i da uz školske obaveze treniram i u odbojkaškom klubu Vojvodina. Upisao sam čuvenu gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj" koja je bila najuglednija srednja škola u Vojvodini. Bio sam najlošiji đak sa prosekom 4,0. Bili su to pakleni dani za mene. Nedostajala mi je porodica, znao sam da ne smem da popustim sa uspehom u školi, a bilo mi je do neba stalo da se dokopam prvog tima Vojvodine, aktuelnog prvaka SFRJ.

Sam i nesiguran

Profesori u gimnaziji koju sam pohađao nisu imali nimalo obzira prema bilo čijim sportskim ambicijama i obavezama. Dok nisam došao u Novi Sad nikada nisam izašao uveče sa društvom u provod. Nije bilo vremena zbog putovanja na treninge i u školu iz Kleka u Zrenjanin. U Novom Sadu sam bio bez nadzora roditelja i sve izazove, dileme i strahove preživljavao sam samostalno.

Kud si pošao?

Učio sam rano ujutro pre škole ali moji cimeri nisu imali razumevanja za moj prenatrpani raspored. Jednom sam navio sat da zvoni u šest ujutro. Čim sam zaspao drugari iz stana su ga iznova navili da zvoni u jedan posle ponoći. Po automatizmu sam skočio iz kreveta čim je sat zazvonio, malo čitao gradivo koje sam spremao za odgovaranje i krenuo prema školi. Bilo je zimsko vreme, pa me mrak nije zbunio. Tek kada sam video potpuno prazne ulice oko sebe, posumnjao sam da mi se nešto čudno događa. Sat u centru Novog Sada obavestio me je da je tek pola tri ujutro. Vratio sam se u stan gde su me cimeri dočekali, ozbiljni i s pitanjem: "Pobogu, Vanja, gde si krenuo usred noći?" Tek tada smo svi prasnuli u smeh. Bila je to surova zafrkancija mojih cimera.

Lebdeo sam

U proleće 1988. imao sam nepunih osamnaest godina kada smo u punoj Skenderiji u Sarajevu u meču protiv odbojkaša Bosne izgubili prvi set. Trener mi je rekao da im poremetim ritam servisa i pojačam blok naše ekipe. Bio je to moj prvi nastup u seniorskoj konkurenciji. Razleteo sam se po terenu i preokrenuo igru u našu korist. Naredni set smo dobili sa 15:6 za dvadeset minuta. Činilo mi se da lebdim na terenu. Bukvalno sam bio više na terenu nego na zemlji. Igrači su na pauzi između setova kazali treneru da ih imamo i da treba "malog" da izvuče iz igre i on je to učinio. Bilo mi je mnogo teško jer sam bio siguran da sam zaslužio da igram. Ništa se nije promenilo ni kasnije, odigrao sam dva seta za celu sezonu. Tada sam shvatio šta znači surovi profesionalizam u sportu koji podrazumeva i borbu sa sujetama saigrača. Bilo mi je mnogo teško jer sam bio spreman da lebdim.

Zagreb

Funkcioneri u Vojvodini su mi pretili da će mi uništiti karijeru ako napustim klub. Govorili su mi: "Nikada više nećeš nigde igrati ako odeš iz Vojvodine." Takav njihov stav me je motivisao da brzo odlučim da pređem u zagrebačku Mladost koja je stvarala novi mladi tim. Ugovor nisam ni pogledao. Bilo mi je važno da igram. Legendarni Andrej Urnaut i ostali stariji igrači su otišli u inostranstvo i zamenili su ih talentovani i "naloženi" klinci koji su mi brzo postali dobri drugari. Da ne bih uzaludno trošio vreme u životu, zamolio sam Vojni odsek u Zrenjaninu da me rasporedi na služenje vojnog roka u Zagreb. Izašli su mi u susret, ali na aerodromu Pleso sam proveo dvesta dana na straži, pokvario metabolizam i potpuno poremetio ritam spavanja.

Kreće haos

Organizam mi je bio u totalnom haosu. Ponosno i dostojanstveno sam odslužio vojni rok iako mi je odbojka mnogo nedostajala. Sledeća godina je bila najlepša godina u mojoj karijeri jer smo kao najmlađi tim u ligi SFRJ osvojili treće mesto. Izlazili smo dosta po Zagrebu i uz košarkaše Cibone i vaterpoliste Mladosti, koje je tada predvodio Igor Milanović, bili mnogo popularni u gradu. Čuveni "Saloon" je bio mesto gde smo se svi zajedno smejali s devojkama. Sjajno smo se provodili sve dok nije postalo važno ko je Srbin a ko ne u Zagrebu. Bilo mi je jasno da moram da odem iz Mladosti i tražio sam da mi isplate zaostale stipendije. Nisu se obazirali na moje zahteve i morao sam da pozajmim novac za autobusku kartu do Beograda od momka koji je radio u bilijar-sali u blizini Doma odbojke.

Drugi put izigran

Noć pred put nisam spavao jer mi je bilo muka od gluposti koje su se zahuktavale oko mene. Kada sam stigao u Beograd, na vestima sam čuo da se zapucalo Hrvatskoj. Tog leta sam s reprezentacijom koju su napustili igrači iz Hrvatske, u Atini osvojio srebrnu medalju na Mediteranskim igrama. Posle još jedne polusezone provedene u Vojvodini, otišao sam u Italiju po ugovoru od kojeg je profitirao jedino klub. Drugi put u životu su me ljudi iz Vojvodine izigrali.

Reprezentacija

Pred Olimpijske igre u Barseloni 1992. na kvalifikacionom turniru u Monpeljeu stigla je vest da nema ništa od odlaska u Kataloniju čak iako budemo prvi i izborimo olimpijsku vizu. Bili smo mnogo utučeni, ali smo sve naplatili na Evropskom prvenstvu u Atini kada smo osvojili bronzanu medalju. Tamo smo otišli pod velikim pritiskom jer su nas mediji predstavljali kao sportiste koji dolaze iz zemlje koljača i primitivaca. Vratili smo se u Beograd i na tek otvorenom balkonu Gradske skupštine slavili s narodom. Igrali smo sjajno, kao i 1996. u Atlanti kada smo takođe osvojili zlatnu medalju. Pobedili smo aktuelne olimpijske prvake Italijane i Rusiju, odbojkašku velesilu.

Olimpijski duh

Tamo sam shvatio šta znači olimpijski duh jer su naše mečeve gledali skoro svi reprezentativci iz naše otadžbine. Divac je bio na svom terenu, pa je doneo televizor u naš smeštaj u olimpijskom selu gde smo zajedno slavili uspehe svih reprezentativaca. Bili smo najbolji ambasadori naše zemlje. U Tokiju 1998. bili smo uvereni da ćemo postati šampioni sveta, ali smo izgubili u finalu od reprezentacije Italije čiji su "starci" odigrali seriju utakmica s elanom juniorske ekipe. Mom bratu Nikoli je posebno teško pao taj poraz, nikako nisam mogao da ga razveselim na pobedničkom postolju. Samo je gledao u prazno.

Brazil

U Brazilu sam zatekao različite društvene ekstreme. Tragično siromaštvo naspram apsolutnog bogatstva, brutalni kriminal naspram egzotičnog hedonizma. Fascinirala me je bezbrižnost ljudi koji pripadaju različitim slojevima društva. Imao sam ponudu koji nisam mogao da odbijem, ali nisam znao da ću u malom gradu u provinciji da preživim napore koji nisu normalni ni za jednog pripadnika ljudske vrste, makar on bio vrhunski sportista. Prema igračima ljudi u klubu su se ponašali kao robovlasnici. Vređao nas je trener. Treninzi su trajali od deset ujutro do devet uveče s proverama stanja mišića i pauzama za obroke.

Lečenje

Dan smo završavali plivanjem s perajima u bazenu. Zbog toga mi se upalio nerv iza kolena što je rezultiralo terapijom alternativnih nindža doktora kojima je zabranjen rad u Japanu. Brutalno su mi drvenim čekićem i štapićem kuckali po zatkolenoj ravni i u jedanaest tačaka stavili kuglice od posebne smeše slične plastelinu i zapalili bez anestezije. Te kuglice su mi gorele u mesu iza kolena. Nindža doktor mi je čestitao jer nisam urlao i zapomagao. Dan-danas imam ožiljak od te "terapije". Do kraja sezone se povredilo sedam igrača. Odigrao sam sve utakmice do kraja sezone s ranom ispod noge.

Porodica

Saru sam upoznao na proglašenju sportiste i sportistkinje godine 2000. Video sam je i posle ceremonije dodele priznanja dugo razgovarao s njom. Posle dva meseca održavanja kontakta telefonom, rekao sam joj da će neki moj prijatelj da joj donese poklon od mene i da ga sačeka na aerodromu. Iz Rima, u kojem sam tada igrao, umesto tog mog prijatelja poleteo sam ja. Bio je to najveći poklon za oboje. Od tog februara smo znali da ćemo provesti život zajedno. U braku smo i imamo dve ćerke. Ina devetog aprila puni šest godina, a Una uskoro puni četiri.

Budućnost

Imam plan da oživim odbojku u školskom sportu preko posebnog programa edukacije nastavnika. Uz pomoć fondova i Ministarstva sporta omogućićemo deci da do četrnaeste godine igraju odbojku, a ne da njihovi roditelji plaćaju ogroman novac da bi se oni gužvali u privatnim školama odbojke gde u jednom momentu trenira i preko sto klinaca. Deci je za pravilan razvoj potrebna fizička kultura.

Lična karta

Vladimir–Vanja Grbić rođen je u selu Klek u kojem je rođen i proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga. Odbojku je počeo da trenira s osam godina u klubu Banat u Zrenjaninu. Igrao je za novosadsku Vojvodinu i zagrebačku Mladost. U dresu reprezentacije osvojio je mnogo medalja, među kojima su najvrednije srebrna na Prvenstvu sveta u Tokiju i zlatna sa Olimpijade u Sidneju. Igrao je za klubove u Italiji, Grčkoj, Turskoj, Brazilu. Oženjen je karatistkinjom Sarom, imaju dve ćerke.

(Napomena:tekst je preuzet iz lista "Blic")