Aleksandar Đorđević, košarkaš - Vreme je za moje tri najdraže devojke

Aleksandar Đorđević (Foto: Marko Metlas/kss.rs)

Najtežu trojku u životu ubacio sam na sopstvenom opraštanju od aktivne igračke karijere u beogradskom "Pioniru". Svi su me savetovali da eventualnim promašajem ne pokvarim slavne momente iz karijere, ali uspeo sam i tada da pogodim. Ostao sam pobednik do kraja jer su ljudi u prepunom "Pioniru" ovacijama pozdravili Tonija Kukoča i Dina Rađu, koji su značajni evropski košarkaši i moji prijatelji, započinje ispovest za "Blic nedelje" košarkaš Aleksandar Đorđević.

Madrid

U predgrađu Madrida koje se zove Fuenlabrada odigrali smo sve utakmice Kupa šampiona 1992. godine. Naša zemlja je bila pod sankcijama, a mi smo imali najmlađu ekipu u tom takmičenju. Prosek godina 21,7. Igrama i ponašanjem smo "kupili" špansku publiku koja nas je, iako smo igrali na njenom terenu, bodrila svim srcem.

Istanbul

Život je najluđi scenarista, pa nas je tako u Instanbulu smestio u triler završnicu finala Kupa evropskih šampiona upravo protiv španske ekipe Huventud. Gubili smo s dva poena razlike, a do kraja meča ostalo je svega osam sekundi. Danilović je bio van igre zbog pet ličnih i svu odgovornost sam svesno preuzeo na sebe. Imao sam celu utakmicu u nogama i kada sam se odrazio, bio sam siguran da ću pogoditi. Taj koš doneo je "Partizanu" evropsku titulu, a mene sproveo direktno u slavu. Ponovio sam istu akciju sa srećnim ishodom i 1998. godine na Evropskom prvenstvu u Španiji, kada smo uz zvuk sirene u grupi pobedili reprezentaciju Hrvatske. Instiktivno sam otrčao do Seke da je zagrlim dok su mi na leđima bili svi igrači naše reprezentacije.

Klikeraš

Novi Beograd je za mene uvek bio nezamenljiva baza u životu. Košarkaška karijera me je vodila preko različitih meridijana, ali sam karakter i odnos prema životu stekao među betonskim oblakoderima na potezu od Fontane do Šest kaplara. Čim sam postao svestan sebe, voleo sam da se takmičim. Ispred zgrade u kojoj sam stanovao zajedno sa komšijskom decom, smišljao sam neverovatne "olimpijske discipline" od kojih smo najviše upražnjavali klikere.

Katastrofa

Već sam ušao u pubertet i počeo da treniram košarku kada sam na smrt preplašio svoje roditelje. Posle večernjeg treninga pojavio sam se kod kuće u sedam sati ujutru pred potpuno izbezumljenim roditeljima. Skorena krv mi se lepila za prste na rukama i majka je uzviknula: "Pobogu, gde si do sada!"Trijumfalno sam uzviknuo: "Zaradio sam dve hiljade klikera za jednu noć". Uz glasan smeh podigao sam plastičnu kesu punu klikera, ali nisam dugo bio radostan. Majka mi je otela kesu i sav moj "krvavo" zarađeni plen odleteo je preko terase našeg stana. Dve hiljade klikera udaralo je u beton i stvaralo "strašnu muziku" koja je parala moje uši.

Ranč

Kada sam krenuo u Desetu beogradsku gimnaziju, osim uspeha u školi jedna od glavnih preokupacija u životu bila mi je pobeda na lokalnom košarkaškom igralištu koje su svi zvali "ranč". Bio je to teren za basket u Bloku 2 u kojem su se odigravali pravi košarkaški vestern obračuni. Starija ekipa je igrala na glavnom košu i retko su primali prijave klinaca za sledeći basket "tri na tri". Moje društvo je divljalo na drugom košu, pa su nam nekoliko puta pružili priliku da pokažemo šta znamo. Niko od naših suparnika na "ranču" nije trenirao košarku ili se bavio aktivno nekim sportom, ali svi su pohvatali "fatale" na glavnom košu. Bukvalno nisu mogli da promaše. Pobeda nad starijom ekipom u Novom Beogradu je vrednovana kao osvajanje svetskog prvenstva.

Novi klinci

Hiljadu puta sam na "ranču" imitirao situaciju u kojoj u poslednjoj sekundi odlučujućim košem donosim pobedu svojoj ekipi. U mašti sam bio siguran da ću jednog dana postati pobednik. Pre dve godine sam uz ideju ljudi iz "Uniqa osiguranja" otvorio preuređeni "ranč" presvučen novom asfaltnom podlogom na kojoj su postavljeni novi koševi. Neki novi klinci maštaju i stiču košarkaško samopouzdanje na "ranču".

Nisam baš zablistao

Prvi klub u kojem sam trenirao košarku bila je "Crvena zvezda". Otac Bratislav, koji je svojevremeno bio važan trener u klubu sa Malog Kalemegdana, nagovorio me je da odem na trening Bože Maljkovića koji je tada započinjao trenersku karijeru. Oduvek sam navijao za "Partizan", ali sam tada poslušao oca. Maljković me je naučio osnovnim kretnjama u košarkaškoj igri, ali smo u "Zvezdi" ostali samo deset meseci. Zajedno smo prešli u KK "Radnički", ali klub je ubrzo ostao bez dvorane za treniranje pa smo se vratili na Mali Kalemegdan u "Zvezdu". Dve nedelje sam trenirao tamo i ljudi koji su se brinuli o juniorskom pogonu procenili su da na mestu plejmejkera veću minutažu i ozbiljniju šansu treba da dobiju moji saigrači iz ekipe. Bilo je mnogo priče da su me u "Crvenoj zvezdi" proglasili za netalentovanog igrača, ali to jednostavno nije istina. Nisu sumnjali u moj talenat, već su imali više vere u moje saigrače.

Srce na mestu

Konačno sam se skrasio u KK "Partizanu" i moje srce je bilo na mestu. U tom momentu niko na svetu nije imao veći motiv od mene da postane vrhunski košarkaš. Imao sam sreće da me je Zoran–Moka Slavnić uvrstio u prvi tim Partizana nekoliko meseci posle mog sedamnaestog rođendana. Prvi derbi koji sam odigrao protiv Crvene zvezde pamtiću celog života jer me je Moka dva minuta pre kraja uveo u igru pri nerešenom rezultatu. Pogodio sam trojku u poslednjem napadu u meču i doneo pobedu "Partizanu". Te sezone 1984/1985. "Partizan" je bio peti u prvenstvu Jugoslavije, a godinu dana kasnije bio sam član juniorske reprezentacije koja je osvojila zlatnu medalju na prvenstvu Evrope u austrijskom gradu Gmundenu. Selektor je bio Svetislav Pešić, a uz mene su igrali Vlade Divac, Dino Rađa, Nebojša Ilić, Luka Pavićević, Slaviša Koprivica... U leto 1987. direktor Partizana Dragan Kićanović odlučio je da u klub dovede talentovane mlade igrače, pa su u crno-belom dresu zaigrali Vlade Divac i Predrag Danilović. Moji prijatelji za ceo život.

Fini momci

U drugoj polovini osamdesetih u Beogradu su u modi bili fini momci. Nije bilo dizelaša i među devojkama su na ceni bili mladići koji su mnogo ulagali u svoju budućnost kroz obrazovanje ili sport. Maniri i duhovitost su se podrazumevali pre bilo kakve komunikacije s devojkama. U kafić "Lanterna" koji se nalazio na Vračaru često sam odlazio s društvom i jedne večeri sam video divnu i zgodnu devojku. Prijatelji su mi kazali da se zove Seka i posle razmene pogleda i osmeha palo je upoznavanje. Zaljubio sam se u Seku i teško su mi padale pripreme s "Partizanom" i reprezentacijom.

Nepromišljeno

Selektor reprezentacije SFRJ Krešimir Ćosić dao nam je slobodno popodne na pripremama za Evropsko prvenstvo u Atini 1987. godine. Žarkov (Paspalj) drug je dovezao neki auto u Zagreb i mi smo krenuli u pogibeljnu avanturu da bismo nekoliko sati proveli sa devojkama u Beogradu. Do Beograda smo stigli bez većih problema, ali u povratku za volanom su se smenjivali Divac i Paspalj jer ih je obojicu svladavao san. Ja sam spavao na zadnjem sedištu. Nagla skretanja i kočenja su me nekoliko puta trgla iz sna jer smo sudare bukvalno za dlaku izbegavali. Kada smo se vratili u Zagreb, rekao sam drugarima da je sreća što smo sprečili organizaciju memorijalnog turnira "Đorđević, Divac, Paspalj" na šta su se oni kiselo nasmejali. Selektor nas je odmah otkrio, ali je shvatio našu mladalačku nepromišljenost i opomenuo nas da više neće tolerisati slične poduhvate.

Atina

Mitsko mesto u mojoj igračkoj karijeri u reprezentativnom dresu je grčka prestonica Atina. Tamo je 1987. selektor Krešimir Ćosić izvukao poslednji štih sa klupe u meču protiv Italije za bronzanu medalju. Deset minuta pre kraja gubili smo sa deset poena razlike i on je tada rekao: "Sale, uđi u igru i probaj da im promeniš ritam." Nisam samo uspeo da ih izbacim iz ritma već sam svojim koševima preokrenuo rezultat i motivisao saigrače da osvoje medalju. Bilo je to moje vatreno krštenje u najdražem dresu.

Sankcije

U Atinu sam se u dresu reprezentacije vratio 1995. sa glavom punom frustracija i srcem punim sportskog naboja zbog sankcija koje su nam umalo uništile reprezentativne karijere. Prvih nekoliko utakmica smo teško pogađali jer su koševi bili neverovatno tvrdi i lopta se od njih odbijala kao od betonskog zida. Stigli smo do finala sa Litvanijom i tada sam namestio ruku. Iz dvanaest pokušaja ubacio sam devet trojki. Na kraju sam izbrojao 41 poen.

Viteška pobeda

Kapiten litvanske reprezentacije legendarni Šarunas Marčuljonis u jednom momentu je nezadovoljan sudijskom odlukom povukao ekipu sa terena. Ostalo je malo više od minuta do kraja utakmice i tada sam seo pored njega, zagrlio ga i rekao mu da na častan način predvodi svoju reprezentaciju do kraja prvenstva. Marčuljonis je jedan od najboljih evropskih igrača svih vremena i nisam želeo da savladam takvog protivnika odlukama van terena. Litvanci su se vratili pod koševe i odigrali s nama uzbudljivu završnicu meča. Pobedili smo ih i na viteški način postali prvaci Evrope. Mogli smo i da izgubimo, ali meni je bilo važno da na častan način, u sportskoj igri završimo utakmicu.

Armani u dresu

Poslednjoj zvaničnoj utakmici koju sam odigrao u karijeri u dresu "Armani džinsa" u Milanu prisustvovao je čuveni modni mag Đorđo Armani. Đorđo je moj prijatelj i tada je specijalno u moju čast obukao dres "Armani džinsa" s brojem 19. U Milanu sam stekao mnoga prijateljstva sa poznatim sportistima među kojima sam najbliži s fudbalerima Dejanom Stankovićem i Luišom Figom. Navijam za Milan i kada imam vremena, volim da pogledam uživo gradski derbi protiv Intera. Kasnije sam godinu dana proveo kao trener na klupi Armani džinsa, ali sam onda shvatio da mi je dvadeset godina putovanja sa različitim ekipama po svetu uskratilo da dragoceno vreme provedem s porodicom. Sad je vreme za moje tri najdraže devojke.

Humanitarni rad

Uvek sam verovao da uspešni ljudi koji su se profesionalno ostvarili moraju da imaju poseban odnos prema društvu u kojem su stasali. Sa saigračima iz reprezentacije Divcem, Paspaljem, Savićem, Danilovićem, Bodirogom i Rebračom osnovao sam humanitarnu organizaciju Grupa 7. S Emirom Kusturicom, Anom Ivanović i Jelenom Janković sam nacionalni ambasador Unicefa u Srbiji. Promoter sam Unicefove akcije "Škola bez nasilja". S osiguravajućom kućom "Uniqa" osmišljavam različite društvenokorisne akcije kao što je uređivanje terena za ulični basket u Beogradu. Aktivno učestvujem u organizaciji Beogradskog maratona.

Seka, Tara i Tesa

Seka je uz mene prošla sve životne izazove i podarila mi naše ćerke Taru i Tesu. Tara je rođena u Barseloni, a Tesa četiri godine kasnije u Madridu. Seka i ja uživamo s našim ćerkama u Milanu. One idu tamo u školu i obe su odlične gimnastičarke. Za sada niko ne pominje košarku ni kao rekreaciju. Mi smo jedna srećna i složna porodica.

Lična karta

Aleksandar Đorđević (Beograd, 26. avgust 1967) je bivši jugoslovenski i srpski košarkaš. Igrao je za "Partizan", "Olimpiju", "Milano", "Fortitudo", "Portland Trejlblejzerse", "Barselonu", "Real Madrid" i "Skavolini". Osvojio je dva prvenstva Jugoslavije (1987. i 1992), dva kupa Jugoslavije (1989. i 1992), tri prvenstva Španije (1997, 1999. i 2000), tri Kupa Radivoja Koraća (1989, 1993. i 1999) i Kup evropskih šampiona 1992. Odigrao je 108 utakmica u dresu reprezentacije Jugoslavije, s kojom je osvojio srebrnu medalju na Olimpijadi 1996, zlato na Svetskom prvenstvu 1998, tri zlata s evropskih prvenstava 1991, 1995. i 1997. i bronzu 1987. godine.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 14.3.2010.)