Bojan Baša, generalni direktor S Leasing-a i predsednik UO Asocijacije lizing kompanija Srbije - Tri godine za prvu čašu

Pre posla u banci radio je u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Jedan je od osnivača Infostuda, a nije mu strano ni izdavaštvo, čak ni „prelamanje“ novina. Radio je u Rusiji, ali je odbio sve ponude da tamo ostane - da je ostao u Moskvi, danas ne bi mogao da podiže sopstveni vinograd

Rano je ušao u surovi svet biznisa.

Imao je 22 godine kad je, posle druge godine Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, napravio pauzu, otišao od kuće u Suboticu i osnovao firmu. Iako je poznat kao generalni direktor kompanije S Leasing i predsednik Upravnog odbora Asocijacije lizing kompanija, Bojanu Baši nije strano ni izdavaštvo, čak ni „prelom“ novina, čime se nekoliko godina bavilo njegovo preduzeće.

Bilo je to 1994, firma se bavila istraživanjem tržišta marketinga i izdavala jedan reklamni časopis. Opstala je dve i po godine, ali problemi su nastali kad nije mogao da naplati nagomilana potraživanja. Stekao je, kaže, dragoceno iskustvo nakon čega se opet okrenuo studijama.

Osim toga, malo ko zna da je bio i jedan od osnivača Infostuda. Pre nešto više od deset godina smišljao je s drugovima u jednom kafiću ime za web-sajt na kojem će studenti pronaći sve ono što im je interesantno, ispite, podatke o svim fakultetima, putovanja, dok su oglasi za zapošljavanje došli kasnije. Od volonterskog entuzijazma njih trojice nastao je danas vodeći sajt za zapošljavanje. Ubrzo je zatim ušao u svet bankarstva i sve je prepustio ortacima koji su nastavili da rade i razvijaju projekat. Danas, starog „shareholdera“ nekadašnji partneri odvedu ponekad na ručak. Toliko dobije kad u šali zatraži svoj deo.

U bankarstvo je ušao krajem 2000. i to najpre u ProCredit banku, tadašnju Mikro Finance. Imao je sreće da ga je tada Evropska banka za obnovu i razvoj poslala na obuku u Rusiju. Ruski govori gotovo kao srpski, što mu je pomoglo da se dobro snađe tih nekoliko meseci u Omsku, u jugozapadnom Sibiru, i Moskvi. Otišao je u januaru i zatekao „minus 40“, vratio se krajem aprila i dobro zapamtio da je tada bilo minus 19 Celzijusovih stepeni. Bio je u početku pod punom „ratnom opremom“, nosio je bundu i neku smešnu kapu, ali kasnije, kaže, više nije bilo toliko strašno. Mislio je da će mnogo teže podneti hladnoću, ali u Beogradu minus 15 izgleda hladnije zbog vlažnosti vazduha nego minus 30 ili 40 stepeni u Rusiji, jer je vazduh suv, priča Baša.

Moskva je prelepa, ali jako „nezgodna“ za život. Nudili su mu da ostane tamo, ali nije prihvatio. „Grad koji zvanično ima više od 10 miliona stanovnika prava je urbana džungla u kojoj bi bilo teško živeti. Nije za porodične ljude“, priča direktor S Lizinga koji je već tri godine na čelu Udruženja lizing kompanija.

Njegov ruski opčinio je i jednu djevušku koju je odveo sa sobom u toplije krajeve. Nazad u Beograd.

Nedavno je jednom prijatelju, kojeg nije odavno video, na pitanje koga ima kod kuće odgovorio: ima nas sedam glava i 18 nogu, pa ti izračunaj. On računa, računa, i pogodi: imate troje dece i dve životinje. Dve kćerke Dariu i Vanju, a sin je dobio pravo rusko ime Sergej. Ljubimci su dobili ovdašanja imena - zlatni retriver Tara, po nezaboravnom raftingu na crnogorskoj reci, i mačak Vasilije.

Prijatelji iz Moskve im zavide na jednostavnijem i organizovanijem životu, jeste da čudno zvuči za Beograd, ali „bez obzira na to što se žalimo na gužve u saobraćaju i da nam treba po sat vremena da izađemo iz centra, oni izgube mnogo više“. A kad dođu „tavarišči“, u njegovoj kući krčka se boršč, tradicionalno rusko jelo.

Jedno je sigurno, da je ostao u Rusiji ne bi danas sadio vinograd. U aprilu će na Fruškoj gori, gde ima vikendicu i parče zemlje, zasaditi vinovu lozu. Zasad ne razmišlja uopšte o komercijalnoj proizvodnji, radiće samo za svoju dušu.

Ranije je pio samo pivo, a onda se združio s vinarima iz Sremskih Karlovaca, pa se zaposlio u Societe Generale banci, gde su ga Francuzi odmah navukli na vino.

Jesenas je pripremio zemlju i već na proleće zasadiće 1.500 čokota, što je dovoljno se napravi 1.000 litara vina. „Toliko smo počeli da pijemo vino da nam je jeftinije da ga sami pravimo nego kupujemo“, kaže šaljivo. Trećina hektara, koliko on ima, suviše je mala površina da bi bila ekonomski isplativa, „to će biti hobi“. Decu već plaši: ako ne budu učili čeka ih motika, kaže smejući se. Ali klinci se ne daju mnogo zaplašiti znajući da danas retko ko ručno obrađuje zemlju.

Novom hobiju pristupio je ozbiljno i temeljno kao i drugim stvarima u životu: dobro se potkovao literaturom o vinogradarstvu i vinarstvu, prvo je uradio analizu zemljišta i malo-pomalo mu poboljšao sastav. Kao pravi ljubitelj belog vina posadiće sivi pinot, a kasnije souvignon. U prve tri godine na hektar vinograda, da bi se kupile sadnice i obradilo zemljište potrebno je uložiti oko 20.000 evra, a pošto on ima manju površinu biće mu potrebno oko pet- šest hiljada evra. Za prvu čašu vina iz svog vinograda moraće da pričeka naredne tri godine.

Slobodno vreme provodi s decom, a s obzirom na to da je trenirao košarku punih 15 godina u klubu Vojvodina, koji je u tadašnjoj Jugoslaviji osvajao zlatne medalje u juniorskoj i kadetskoj konkurenciji, ponekad s ekipom „propalih“ košarkaša „baci“ poneku loptu.

Pored stručnih ekonomskih časopisa i priručnika o vinogradarstvu, nađe malo vremena i za beletristiku i savremene pisce. Posebno ceni Japanca Harukija Murakamija od kojeg je pročitao sve što je dosad objavio i mladog ruskog pisca Viktora Peljevina.

Nije ispunio uvreženo pravilo da prodavac obično isproba proizvod koji prodaje. Ništa, dakle, nije uzeo na lizing, vozi svoj automobil, ali kako radovi u vinogradu budu odmicali možda će kupiti neki traktor

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs