Vesna Perić, direktorka SIEPE Put oko sveta sa jedne adrese

(Vesna Perić)

Rođena je u Beogradu. Odrastala i školovala se u Splitu i Moskvi, ekonomiju studirala u Hajdlbergu i Londonu. Prvi posao dobila je u Zagrebu, a karijeru nastavila u Beogradu. U poslednjih godinu dana radila je u više od 15 zemalja sveta, a kancelarija joj je na samo jednoj adresi - na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. Od 2007. godine na čelu je tima koji broji 40 mladih ljudi zaduženih da privredu naše zemlje zastupaju u inostranstvu i inostranstvo dovedu u Srbiju. Svojim zaposlenima i sebi daje ocenu devet, uz ono staro pedagoško obrazloženje da uvek može bolje.

- Kada sam pre deset godina prvi put došla u Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) bilo nas je sedmoro, a dobra volja jedino oruđe za rad. Nažalost, to nije bilo dovoljno. Otišla sam zbog nepodnošljivo loše finansijske situacije i nemogućnosti da realizujem svoje ideje, a vratila se pošto sam uštedela nešto novca kako bih mogla da radim ono što volim - počinje priču za "eKapiju" Vesna Perić, direktorka SIEPE.

Kada ju je 2004. godine pozvala tadašnja direktorka Jasna Matić, prihvatila je poziciju načelnika sektora za marketing i platu od 18.000 dinara. Tri godina kasnije SIEPA je ponovo tražila osobu za odnose sa javnošću, i to da bi Vesna, sa te pozicije prešla na direktorsku.

- Koncept rada i ideja SIEPE su me odmah oduševili. Iako sam se uvek držala dalje od politike, ponosna sam što radim za Srbiju, za njenu ekonomiju, ali i svakog građanina naše zemlje. Ovaj posao pruža mi idelanu dozu dinamičnosti koja mi je neophodna bilo čime da se bavim. Mnogima će zvučati surovo, ali ja sam jednog petka, u aprilu 2008, radila do 19 časova, a već za utorak zakazala carski rez. Uspela sam da kod kuće provedem čitavih mesec dana. Onda smo se sin Luka i ja vratili na posao, već sa šest meseci išao je na put u Pariz - priseća se Vesna.

Jedna je od onih koji se snađu gde god da ih "bacite". Ne prihvata odgovor "ne može", izazovi je motivišu, od zaposlenih traži predan rad i nikada ne toleriše zabušavanja. "Slaba" je izgleda jedino na ljubav. Ona ju je iz Nemačke vratila u Zagreb, a kasnije zadržala u Srbiji. Zbog tog osećanja uvek sebe nesebično daje porodici, prijateljima, poslu - životu.

Split i Moskva - da bi se odraslo

Vesnina majka poreklom je iz Beograda, a otac sa Hvara. Upoznali su se 60-ih godina prošlog veka na letovanju, a sve do Vesnine osme godine živeli u Splitu.

- Mama je u Beograd došla samo da se porodi, a onda smo se vratili u Hrvatsku. Tamo sam odrasla i pošla u prvi razred, posle čega smo, zbog tatinog posla u kompaniji "Brodomerkur" otputovali za Moskvu. Preseljenje mi nije predstavljalo problem, ali za moju četiri godine stariju sestru ta promena je bila nepodnošljiva. Ona je bila posebno vezana za Beograd gde su nam živeli baka i deka koje je redovno obilazila. U Moskvi tada nije bilo mesta za mlade ljude - ni diskoteka, ni kafića, ali ja sam se ipak dobro provodila - priseća se Vesna.

Paralelno je pohađala rusku, i takozvanu "jugo" školu u koju je išla jednom nedeljno, ali priznaje da je ova druga više bila za druženje, nego ozbiljan sistem obrazovanja.

- Za susret sa našim "zemljacima" najvažnije je bilo da se doterate. Devojčice su se šminkale, nosile štikle i mrežaste čarape, koje su bile glavni modni detalj 80-ih godina - kaže Vesna kroz smeh.

U ruskoj prestonici, naravno, nije bilo moguće zaobići časove baleta i klavir. Ali, kako nije bila talentovana za ples, odlučila se za muziku, što joj, priznaje, nikada nije postala prava ljubav.

Moskvu 80-ih pamti po ksenofobiji i siromaštvu, ali i mogućnosti da se za malo novca obiđe svet. Tada je, priseća se, sa roditeljima vrtela globus i birala destinacije za odmor - videla je Japan, Kinu, Australiju, Ameriku, Evropu.

- Odnos rublje i dolara je bio veoma povoljan, tako ste za svega 300 USD, mogli da "odletite" na drugi kontinent i uživate tri nedelje.

Nasuprot tome, njeni vršnjaci iz Rusije živeli su u neuporedivo gorim uslovima.

- Kad smo se pakovali za povratak u Jugoslaviju, zvala sam ceo svoj razred da dođe kod mene da im podelim stvari. Oduševljavali su se kaiševima, posebno onim sa nitnama, muzičkim kasetama, čak i onim jugoslovenskih autora o kojima nisu znali ništa. U mom ormanu prvi put su videli farmerke. Bili su odsečeni od ostatka sveta i prilično rezervisani prema ljudima iz drugih zemalja. Na neki način su nas se bojali za šta je kriva atmosfera u kojoj su odrastali i ograničene građanske slobode - priseća se naša sagovornica odrastanja u glavnom gradu Rusije.

Kaže da joj je Split posle Moskve delovao manji nego kada ga je napustila, a najveću promenu osetila je u obrazovanju, prvenstveno jer je bolje pričala ruski od srpskog. Došlo je vreme da se opredeli za srednju školu i tada joj je, kaže, jedino bilo važno da ima dobro društvo.

- Nisam imala jasnu predstavu šta želim da upišem, ali sam znala da mi nije mesto u nekoj matematičkoj gimnaziji koju pohađaju uglavnom dečaci, niti sam sebe videla u odeljenju samo sa devojčicama. Pošto sam volela jezike opredelila sam se za turističku školu, a prošla sam kroz sistem tadašnjeg usmerenog obrazovanja. Sestra je, zahvaljujući ubrzanom školovanju u Moskvi, već sa 15 godina upisala studije medicine, a ona se iz Rusije vratila za Beograd, koji od tada nije napustila. Ja za Split nikada nisam bila posebno vezana, što je bila olakšavajuća okolnost u vremenima koja su usledila i razloga zbog kojih sam ga napustila.

Hajdelberg i London - da bi se znalo

Vesnin otac je 1989. godine otišao u Berlin, dok su ona i mama odlučile da ostanu u Splitu do kraja srednje škole.

- U Hrvatskoj je tih godina počelo da se zahuktava, a nama je bilo teže jer je mama Srpkinja. Ništa nam se loše nije desilo, ali želele smo da izbegnemo one komentare kada nekom pokažete ličnu kartu, u kojoj piše da ste rođeni u Beogradu, a on vam kaže "nezgodno vam ovo mesto rođenja". Zbog toga je mama otišla kod tate u Berlin, a ja na studije u Hajdelberg.

Nije mnogo razmišljala o fakultetu koji će da upiše i kaže da je odluka da to bude univerzitet u Nemačkoj bila više nego spontana.

- Ujak je došao kod nas u Split, doneo engleski časopis "The Economist", pokazao mi stranicu na kojoj je bila reklama za Hajdelberg. Rekao je: "Evo, tamo bi mogla da ideš". I tamo sam i otišla. Posle tri godine diplomirala sam kao ekonomista u oblasti marketinga i međunarodnog biznisa.

Kaže da joj je odlazak u Hajdelberg bio najveća prekretnica u životu, jer da je ostala u Splitu upisala bi pravo ili ekomoiju, a onda bi najverovatnije "završila" u nekoj banci.

- San mog oca bio je da postanem bankar jer je to zanimanje smatrao najsigurnijim.

U Hajdelberg se zaljubila na prvi pogled. Opisuje ga kao divan studentski gradić, koji okuplja mlade sa svih meridijana.

- Upoznala sam njihovu kulturu, običaje, spoznala različitosti, što je najveće životno iskustvo i neuporedivo veća prednost od diplome koju sam dobila.

Kaže da do zvanja na tom prestižnom fakultetu nije bilo teško doći, zbog studentima naklonjenog i pojednostavljenog sistema obrazovanja. Ipak, prvi dani u novoj sredini i susret sa drugačijim konceptom školovanja, zadavali su joj ponekad i probleme.

- Najviše muke imala sam sa kompjuterom koji do tada nikada nisam kosritila. Vrhunac tehnologije za mene je u to vreme bila pisaća mašina - doduše nešto modernija varijanta. Kada sam čula da sve radove treba da predamo otkucane na kompjuteru prilično sam se unervozila. Provodila sam sate u laboratoriji sa tim "naprednim mašinama". Nisam znala da kursor može da se pomera, već sam zbog jedne greške u tekstu brisla sve prethodno napisano.

Vesna je paralelno nalazila i honorarne poslove jer je želela da se osamostali, a i školovanje je bilo skupo.

U Hajdelbergu je provela godinu i po dana, a onda isto toliko u Londonu jer je fakultet iz Nemačke imao svoj kampus i u Engleskoj. Uzimala je letnje semestre i tako dobila diplomu za tri umesto četiri godine - u maju 1996.

Zagreb i Beograd - da bi srce "bilo na mestu"

Posle završetka fakulteta ljubav ju je odvela u Zagreb, rodni grad njenog tadašnjeg dečka kog je upoznala na studijama.

- U Zagrebu sam učestvovala u nekim vaučerskim privatizacijama i radila u investicionim fondovima. Strana diploma mi je pomogla pri zaposlenju, najviše zbog jezika, a imala sam i dobre kontakte sa fakulteta. Kako god, u početku je bilo teško - priseća se Vesna početka karijere.

Povratak u Hrvatsku iz Evrope sredinom 90-ih godina prošlog veka bio je velika promena, prvenstveno zbog tehničkog napretka koji je na Zapadu bio znatno izraženiji nego u zemljama bivše Jugoslavije.

Vesna se spletom okolnosti obrela u Beogradu i u njemu ostala.

- Jedan tragičan događaj lične prirode me je doveo u Beograd. U trenutku kada mi je bilo teško poželela sam da godišnji odmor provedem uz sestru. Ona se trudila da mi ulepša te dane pa me je vodila u Skadarliju, restorane i kafiće. A Beograd zaista ima nešto što nemaju drugi gradovi. Zagreb i London su u odnosu na srpsku prestonicu za mene uvek bili hladni.

Kaže da je poslom koji je tada imala u Zagrebu bila zadovoljna, ali se ipak nije u potpunsoti pronašla. U Beograd je došla u vreme veoma loših finansijskih i političkih prilika.

- Odmah sam počela da tražim posao što nije bilo nimalo lako. Nisam se libila ni honorarnog rada, niti volontiranja. Čak sam pisala za časopis "Odbojka". Ja, koja nemam veze sa sportom, a ni novinarstvom, pravila sam vesti i izveštaje sa utakmica, išla na konferencije. Ipak, sve je bolje od sedenja kući.

Posle demokratskih promena saznala je za konkurs u SIEPI idošla na razgovor.

- Tadašnji direktor mi je posle razgovora i priložene biografije rekao: "Super, možeš da radiš, ali nemaš platu, nemaš zdravstveno, niti socijalno". Tada je sve bilo u začetku, a UN je donirao novac za plate od oko 150 USD. Posle šest meseci više nisam imala para da bih nastavila da radim u SIEPI.

Karijeru je nastavila u austrijskoj kompaniji za PR i međunarodne komunikacije, na poziciji izvršnog direktora.

Vesna je tada bila zadužena za najveće klijente poput kompanije "Beneton" a specijalizovala se i u oblasti državnih i odnosa s lokalnom zajednicom. Od 2000. do 2002. sagovornica "eKapije" je bila angažovana kao konsultant na mnogim civilnim projektima od kojih najznačajniji programi uključuju razvijanje koncepta "Prevencija zloupotrebe narkotika u Jugoslaviji".

"Zajedno smo sve, pojedinačno smo ništa"

- Radujem se uspehu svakog našeg privrednika kojem uspemo da pomognemo u širenju poslovanja u inostranstvu. Uživam u radu sa svojim zaposlenima koji su maksimalno predani poslu i svakom novom projektu koji pokrenemo, a trudim se da novih inicijativa bude što više - zadovoljno opisuje rad u SIEPI prva dama te agencije.

Kaže da ljudi često imaju nerealne predstave o tome šta sve rad u SIEPI podrazumeva i koliko napora zahteva organizovanje sajmova u svetu, koji su najmanje "besplatan obilazak metropola" kako zluradi jezici tvrde.

- Svaki naš zaposleni mora da bude sat vermena na štandu pre ostalih izlagača. Mora da dobro zavrne rukave, u bukvalnom smislu te reči, i niko se ne libi da čisti, služi goste, kuva kafe, sređuje izlagački prostor, priprema brošure i eksponate. Sajmovi minimum traju do šest sati uveče, posle čega se ponekad organizuje i koktel koji daje mogućnost domaćim kompanijama da u neformalnoj atmosferi nastave poslovne razgovore sa potencijalnim partnerima. Za tu priliku morate biti sređeni, raspoloženi i pre svega ljubazni prema predstavnicima stranih firmi. Na kraju morate sve ponovo da počistite i zaključate - objašnjava Vesna, naglašavajući da je budžet često nedovoljan za zadovoljavanje svih potreba organizacije.

- Bilo je sajmova, priseća se ona, poput jednog u Njujorku, na kojem je PR Agencije preko noći postao kuvar, a u pauzama spremanja hrane, tiganj zamenjivao tastaturom i pisanjem saopštenja.

- Morate da uspete da se snađete u svakoj situaciji i na svakom kontinentu. Bilo da treba da odjurite sa Menhetna do Nju Džersija po jeftinije šerpe i escajg, ili da ubedite velike igrače da dođu u Srbiju. Morate biti spremni i da spavate na kauču ako budžet ne dozvoljava hotelski smeštaj.

U njihovoj kući zna se red. Ko u toku meseca zakasni više od tri puta po pet minuta, dobija 10% manju platu.

- S obzirom na to da nam plate nisu visoke, ova mera se pokazala kao veoma efikasna. Stroga sam, ali svako ima slobodu da predstavi svoje ideje, da da nove predloge, suprotstavi se mom mišljenju. Uvek sam otvorena za kritiku - naglašava Vesna.

Njena životna filozofija je da se ponaša onako kako bi volela da se drugi ophode prema njoj.

- Vrlo jednostavna poruka koju nažalost dosta ljudi ne poštuje. Ne smete biti egoistični jer ćete ostati sami. A to je nešto najstrašnije. Kako reče skoro jedan od mojih mlađih kolega – "Zajedno smo sve, pojedinačno smo ništa".

T.S.