Boris Spremo, najpoznatiji Srbin u Kanadi - fotografije za orden
Izvor: Blic
Nedelja, 24.01.2010.
12:15
Komentari
(Boris Spremo u Iraku)
Voleo sam svaki minut koji sam proveo radeći. U po dana, u po noći, uvek sam bio spreman za akciju. Silazio sam u rudarska okna, u dubinu okeana, stajao na čeličnoj gredi 400 metara iznad zemlje...
Govorio sam da fotka čeka samo na mene i u potpunosti sam se predavao svakom trenutku u stvaranju fotografije – kaže za "Blic nedelje" fotoreporter Boris Spremo, naš najslavniji zemljak u Kanadi i jedini koji je nosilac njenog najvećeg odlikovanja – Order of Canada.
Za četiri decenije, koliko je zvanično trajala njegova karijera fotoreportera, čak 32 puta fotografisao je britansku kraljevsku porodicu, njihove srećne i tužne trenutke. Dvanaest godina je pratio kanadskog premijera Pjera Trudoa, fotografisao je tri olimpijade, gladne u Africi, rat u Vijetnamu, nemire u Belfastu i Gazi, proterivanja Kurda iz Iraka, deltu Mekonga, bio jedini putnik na promotivnom letu "boinga 747"... Slikao je jednu od najviših zgrada na svetu – CN Tower u Torontu, u završnoj fazi njene izgradnje stojeći na čeličnoj gredi čak 450 metara iznad zemlje. Kanada mu se odužila svojim najvećim odlikovanjem – Order of Canada, i tako je postao prvi novinar u njenoj istoriji koji je poneo ovo prestižno priznanje.
Rođen je u Rijeci 1935. godine, ali je odrastao za vreme okupacije u Beogradu, tako da je osetio glad i siromaštvo. To ga je, kaže, i očeličilo.
– Otac je želeo da budem policajac ili pop, jer je smatrao da su to sigurna zanimanja. Međutim, ja sam od trenutka kada sam dobio fotoaparat znao da će to biti moja profesija. Prva fotografija koju sam napravio bio je portret mog oca. Onda sam slikao delove Beograda u kojima sam živeo – Kalenić, Đeram i Cvetkovu pijacu. Posle mature sam upisao studije filmske kamere, ali onda sam shvatio da je moj otac bio u pravu – posla nije bilo – kaže Spremo.
Zato je iskoristio prvu priliku i s drugom ilegalno prešao u Italiju. U okolini Rima, u kampu za izbeglice gde su bili smešteni, dobio je i prvi posao fotografa. Slikao je izbeglice za 600 lira nedeljno, što je bilo ravno jednom dolaru.
– Posle godinu dana, rešio sam da idem u Francusku, ali za to mi je trebalo, tada nedostižnih 5.000 lira za kartu. Rešio sam da prodam krv jer se to dobro plaćalo. Nažalost, uzimali su samo po jednu bočicu, pa sam im predložio da mi uzmu krvi za 3.000 lira, taman koliko mi je nedostajalo za put. Mislili su da sam lud, ali kada su videli da sam ozbiljan i uporan, pristali su. Dan nakon toga već sam bio u francuskom delu Alpa – priseća se naš sagovornik.
Perač sudova
San o odlasku preko okeana nije ga napuštao. Dok je radio u fabrici "Citroen" i kao ulični fotograf, strpljivo je čekao pismo od rođaka, koji je bio njegov garant za odlazak u Kanadu. Posle dve godine, 1957. ukrcao se na brod koji je plovio ka Montrealu.
– Čim sam se iskrcao, uhvatio sam voz do Toronta. Stigao sam kasno uveče, a već sutradan, u cik zore, rođak mi je rekao da me vodi da nađem posao. Nisam znao ni jednu jedinu reč engleskog jezika, ali nisam imao izbora. Otišli smo u elitni hotel "Rojal Jork" u čijem podrumu je čekalo oko stotinak emigranata koji su tražili posao. Imao sam sreće da budem među dvanestoricom koji su dobili posao - perača sudova.
Ono što nije mogao da sanja je da će već posle sedam godina u tom istom hotelu, samo jedan sprat iznad, obučen u smoking, primiti nacionalnu novinarsku nagradu za najbolju fotografiju.
Do tog prvog, blistavog trenutka, zarađivao je svoj emigrantski hleb radeći i kao raznosač u fotografskoj radnji, kao rudar na jezeru Eliot, brao je duvan na severu Ontarija... A kada je uštedeo dovoljno novca da kupi fotoaparat, počeo je da slika svadbe.
– Sreća mi se osmehnula kada sam otišao da gledam fudbalsku utakmicu na kojoj je izbila tuča. Svi su se tukli, i policija i igrači i navijači. Kako se od fotoaparata nisam odvajao, odmah sam uleteo u tu gužvu i slikao. Odneo sam fotografije sportskom uredniku u časopis "Gloub end Meil". On se oduševio i objavio je na naslovnoj strani, a mene zaposlio kao honorarca. Snimak skakača u dalj sa nacionalnog atletskog takmičenja, za koju sam dobio prvu nagradu, otvorio mi je sva vrata. Posle šest meseci dobio sam stalan posao i tri nagrade za najbolju fotografiju meseca. To su bili nezaboravni dani. Za mene su počele da se interesuju i druge novine, i tako sam prešao u "Toronto star", gde sam ostao punih 35 godina – kaže Spremo.
U svom domu, Boris Spremo čuva svaki trenutak koji je zabeležio fotoaparatom. Među njima su kraljica Elizabeta, Gorbačov, Kastro, Kisindžer, Haile Selasije, Tito, Lindon Džonson, Robert Kenedi, Majka Tereza, Muhamed Ali, Bitlsi, Stounsi, Đina Lolobriđida, Hari Belafonte...
Metak iz Belfasta
Njegovu kolekciju fotografija, koje su objavile novine širom sveta, upotpunjuju uspomene sa svakog snimanja i putovanja, kao što su gumeni metak iz Belfasta, koji je bio ispaljen na njega, ali ga je srećom za dlaku promašio, granata za ručni minobacač i dimna bomba iz Vijetnama, meci raznih kalibara, delovi srušenog aviona "Air Canada", čaše iz kojih su pile Elizabet Tejlor i ledi Dajana...
– Zaljubljen sam u foto-žurnalizam. Nikad se ničeg nisam plašio, ni visine, ni ratova, ničega. Kamera i ljubav prema ovom poslu bili su moj štit. Strahote koje sam slikao preživljavao sam posle u sebi – objašnjava Spremo, i dodaje da mu je najteže bilo kada je radio u Africi.
– Gledao sam decu koja su umirala od gladi. Slikam ih, a posle pola sata pomažem da se sahrane. Tamo sam video sav jad ovog sveta – kaže on.
Iako je zvanično u penziji, Spremo je još uvek aktivan kao fotoreporter. Živi u Torontu sa suprugom Ikom, nekadašnjom Beograđankom, sa kojom je nedavno proslavio zlatnu svadbu – 50 godina braka. Imaju četiri ćerke i sedmoro unuka. I danas često putuje po svetu, pa je posle dve decenije posetio Beograd pre četiri godine, a fotografije sa tog putovanja objavio je "Toronto star". Ovog leta će možda opet posetiti zavičaj jer, kako kaže, postoje realne šanse da mu se prvi put organizuje izložba fotografija u Beogradu. Ako se to ostvari, imaćemo priliku da upoznamo našeg najslavnijeg sugrađanina u Kanadi koja ga s pravom smatra svojom legendom.
Dobitnik 300 nagrada
Njegove fotografije objavili su skoro svi ugledni svetski listovi, kao što su "Time", "Life", "Maclean’s", "Sports Illustrated", Reader’s Digest, The National Enquirer... Dobitnik je 298 nacionalnih i internacionalnih nagrada. Prvu je dobio u avgustu 1962. za fotografiju meseca. Jedini je Kanađanin koji je osvojio zlatnu medalju za najbolju svetsku novinsku fotografiju 1966. godine u Hagu. Imenovan je za majstora fotografije. Prvi je novinar koji je poneo najveće odlikovanje Kanade – Order of Canada. Od tada, uz njegovo ime se obavezno piše C.M. (Canada Member). Nosilac je i ordena britanskog kraljevstva i vlasnik ključeva Toronta kao njegov počasni građanin.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 24.01.2010.)
Voleo sam svaki minut koji sam proveo radeći. U po dana, u po noći, uvek sam bio spreman za akciju. Silazio sam u rudarska okna, u dubinu okeana, stajao na čeličnoj gredi 400 metara iznad zemlje...
Govorio sam da fotka čeka samo na mene i u potpunosti sam se predavao svakom trenutku u stvaranju fotografije – kaže za "Blic nedelje" fotoreporter Boris Spremo, naš najslavniji zemljak u Kanadi i jedini koji je nosilac njenog najvećeg odlikovanja – Order of Canada.
Za četiri decenije, koliko je zvanično trajala njegova karijera fotoreportera, čak 32 puta fotografisao je britansku kraljevsku porodicu, njihove srećne i tužne trenutke. Dvanaest godina je pratio kanadskog premijera Pjera Trudoa, fotografisao je tri olimpijade, gladne u Africi, rat u Vijetnamu, nemire u Belfastu i Gazi, proterivanja Kurda iz Iraka, deltu Mekonga, bio jedini putnik na promotivnom letu "boinga 747"... Slikao je jednu od najviših zgrada na svetu – CN Tower u Torontu, u završnoj fazi njene izgradnje stojeći na čeličnoj gredi čak 450 metara iznad zemlje. Kanada mu se odužila svojim najvećim odlikovanjem – Order of Canada, i tako je postao prvi novinar u njenoj istoriji koji je poneo ovo prestižno priznanje.
Rođen je u Rijeci 1935. godine, ali je odrastao za vreme okupacije u Beogradu, tako da je osetio glad i siromaštvo. To ga je, kaže, i očeličilo.
– Otac je želeo da budem policajac ili pop, jer je smatrao da su to sigurna zanimanja. Međutim, ja sam od trenutka kada sam dobio fotoaparat znao da će to biti moja profesija. Prva fotografija koju sam napravio bio je portret mog oca. Onda sam slikao delove Beograda u kojima sam živeo – Kalenić, Đeram i Cvetkovu pijacu. Posle mature sam upisao studije filmske kamere, ali onda sam shvatio da je moj otac bio u pravu – posla nije bilo – kaže Spremo.
Zato je iskoristio prvu priliku i s drugom ilegalno prešao u Italiju. U okolini Rima, u kampu za izbeglice gde su bili smešteni, dobio je i prvi posao fotografa. Slikao je izbeglice za 600 lira nedeljno, što je bilo ravno jednom dolaru.
– Posle godinu dana, rešio sam da idem u Francusku, ali za to mi je trebalo, tada nedostižnih 5.000 lira za kartu. Rešio sam da prodam krv jer se to dobro plaćalo. Nažalost, uzimali su samo po jednu bočicu, pa sam im predložio da mi uzmu krvi za 3.000 lira, taman koliko mi je nedostajalo za put. Mislili su da sam lud, ali kada su videli da sam ozbiljan i uporan, pristali su. Dan nakon toga već sam bio u francuskom delu Alpa – priseća se naš sagovornik.
Perač sudova
San o odlasku preko okeana nije ga napuštao. Dok je radio u fabrici "Citroen" i kao ulični fotograf, strpljivo je čekao pismo od rođaka, koji je bio njegov garant za odlazak u Kanadu. Posle dve godine, 1957. ukrcao se na brod koji je plovio ka Montrealu.
– Čim sam se iskrcao, uhvatio sam voz do Toronta. Stigao sam kasno uveče, a već sutradan, u cik zore, rođak mi je rekao da me vodi da nađem posao. Nisam znao ni jednu jedinu reč engleskog jezika, ali nisam imao izbora. Otišli smo u elitni hotel "Rojal Jork" u čijem podrumu je čekalo oko stotinak emigranata koji su tražili posao. Imao sam sreće da budem među dvanestoricom koji su dobili posao - perača sudova.
Ono što nije mogao da sanja je da će već posle sedam godina u tom istom hotelu, samo jedan sprat iznad, obučen u smoking, primiti nacionalnu novinarsku nagradu za najbolju fotografiju.
Do tog prvog, blistavog trenutka, zarađivao je svoj emigrantski hleb radeći i kao raznosač u fotografskoj radnji, kao rudar na jezeru Eliot, brao je duvan na severu Ontarija... A kada je uštedeo dovoljno novca da kupi fotoaparat, počeo je da slika svadbe.
– Sreća mi se osmehnula kada sam otišao da gledam fudbalsku utakmicu na kojoj je izbila tuča. Svi su se tukli, i policija i igrači i navijači. Kako se od fotoaparata nisam odvajao, odmah sam uleteo u tu gužvu i slikao. Odneo sam fotografije sportskom uredniku u časopis "Gloub end Meil". On se oduševio i objavio je na naslovnoj strani, a mene zaposlio kao honorarca. Snimak skakača u dalj sa nacionalnog atletskog takmičenja, za koju sam dobio prvu nagradu, otvorio mi je sva vrata. Posle šest meseci dobio sam stalan posao i tri nagrade za najbolju fotografiju meseca. To su bili nezaboravni dani. Za mene su počele da se interesuju i druge novine, i tako sam prešao u "Toronto star", gde sam ostao punih 35 godina – kaže Spremo.
U svom domu, Boris Spremo čuva svaki trenutak koji je zabeležio fotoaparatom. Među njima su kraljica Elizabeta, Gorbačov, Kastro, Kisindžer, Haile Selasije, Tito, Lindon Džonson, Robert Kenedi, Majka Tereza, Muhamed Ali, Bitlsi, Stounsi, Đina Lolobriđida, Hari Belafonte...
Metak iz Belfasta
Njegovu kolekciju fotografija, koje su objavile novine širom sveta, upotpunjuju uspomene sa svakog snimanja i putovanja, kao što su gumeni metak iz Belfasta, koji je bio ispaljen na njega, ali ga je srećom za dlaku promašio, granata za ručni minobacač i dimna bomba iz Vijetnama, meci raznih kalibara, delovi srušenog aviona "Air Canada", čaše iz kojih su pile Elizabet Tejlor i ledi Dajana...
– Zaljubljen sam u foto-žurnalizam. Nikad se ničeg nisam plašio, ni visine, ni ratova, ničega. Kamera i ljubav prema ovom poslu bili su moj štit. Strahote koje sam slikao preživljavao sam posle u sebi – objašnjava Spremo, i dodaje da mu je najteže bilo kada je radio u Africi.
– Gledao sam decu koja su umirala od gladi. Slikam ih, a posle pola sata pomažem da se sahrane. Tamo sam video sav jad ovog sveta – kaže on.
Iako je zvanično u penziji, Spremo je još uvek aktivan kao fotoreporter. Živi u Torontu sa suprugom Ikom, nekadašnjom Beograđankom, sa kojom je nedavno proslavio zlatnu svadbu – 50 godina braka. Imaju četiri ćerke i sedmoro unuka. I danas često putuje po svetu, pa je posle dve decenije posetio Beograd pre četiri godine, a fotografije sa tog putovanja objavio je "Toronto star". Ovog leta će možda opet posetiti zavičaj jer, kako kaže, postoje realne šanse da mu se prvi put organizuje izložba fotografija u Beogradu. Ako se to ostvari, imaćemo priliku da upoznamo našeg najslavnijeg sugrađanina u Kanadi koja ga s pravom smatra svojom legendom.
Dobitnik 300 nagrada
Njegove fotografije objavili su skoro svi ugledni svetski listovi, kao što su "Time", "Life", "Maclean’s", "Sports Illustrated", Reader’s Digest, The National Enquirer... Dobitnik je 298 nacionalnih i internacionalnih nagrada. Prvu je dobio u avgustu 1962. za fotografiju meseca. Jedini je Kanađanin koji je osvojio zlatnu medalju za najbolju svetsku novinsku fotografiju 1966. godine u Hagu. Imenovan je za majstora fotografije. Prvi je novinar koji je poneo najveće odlikovanje Kanade – Order of Canada. Od tada, uz njegovo ime se obavezno piše C.M. (Canada Member). Nosilac je i ordena britanskog kraljevstva i vlasnik ključeva Toronta kao njegov počasni građanin.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 24.01.2010.)
Tagovi:
Boris Spremo
Order of Canada
Pjer Trudo
Belfast
Gaza
boing 747
boeing 747
Rijeka
Kalenić
Đeram
Cvetkova pijaca
Rim
Alpi
Citroen
Sitroen
Montreal
Toronto
jezero Eliot
Gloub end Meil
Toronto star
kraljica Elizabeta
Gorbačov
Kastro
Kisindžer
Haile Selasije
Tito
Lindon Džonson
Robert Kenedi
Majka Tereza
Muhamed Ali
Bitlsi
Stounsi
Đina Lolobriđida
Hari Belafonte
Air Canada
Elizabet Tejlor
ledi Dajana
Time
Life
Sports Illustrated
Maclean s
Komentari
Vaš komentar
Rubrike za dalje čitanje
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Registracija na eKapiji vam omogućava pristup potpunim informacijama i dnevnom biltenu
Naš dnevni ekonomski bilten će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana. Bilteni su personalizovani prema interesovanjima svakog korisnika zasebno,
uz konsultacije sa našim ekspertima.