Mirza Kušljugić, profesor Univerziteta u Tuzli - Region mora da povrati planiranje energetske budućnosti u svoje ruke

Evropska unija i Energetska zajednica pripremaju krupne odluke za energetski sektor regiona, o kojima isti taj region zna vrlo malo. To, prema rečima, prof. dr Mirze Kušljugića sa Fakulteta elektrotehnike Univerziteta u Tuzli znači da je region prepustio strateško planiranje svoje energetske budućnosti stranim konsultantima, nevladinim organizacijama, administraciji u Briselu.

U intervjuu za Balkan Green Energy News profesor Kušljugić je novinaru Vladimiru Spasiću otkrio zašto smatra da su ovo prelomni trenuci kada je reč o energetskoj tranziciji u regionu, kao i rezultate projekta Platforma za dijalog eksperata o regionalnim politikama u oblasti obnovljivih izvora energije (Renewable Energy Policy Consensus – REPCONS), koji bi trebalo da pomogne regionu da uz pomoć domaćih stručnjaka planira i vodi proces energetske tranzicije.

Sa profesorom Kušljugićem, jednim od vodećih stručnjaka u regionu, portal Balkan Green Energy News je vodio razgovor na Jahorini, gde je u okviru projekta REPCONS održana regionalna radionica, koja je okupila stručnjake iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije.

- Kad smo krenuli u projekat imali smo samo viziju da napravimo platformu na kojoj bismo omogućili ekspertima sa univerziteta i iz industrije da razmenjuju mišljenja o energetskoj tranziciji. Kroz anonimne ankete, korišćenjem DELPHI metodologije, dobili smo stavove oko 220 stručnjaka iz sve tri zemlje koje učestvuju u projektu, i mislim da imamo korisne spoznaje.

Za mene su rezultati u jednom delu bili pomalo iznenađujući, jer većina, oko 90% eksperata, smatra da je energetska tranzicija neminovna, ali su podeljeni kada je reč o brzini. Onih koji misle da ne treba ići u tranziciju, da je budućnost u uglju, nema više od 10%.

Projekat će imati dva glavna rezultata, a to su identifikacija opštih stavova eksperata o energetskoj tranziciji, kao i preporuka za integraciju varijabilnih obnovljivih izvora energije, stvaranje zajedničkog tržišta, olakšavanje investicija u zelenu energiju.

Formiranje mreže eksperata iz akademske zajednice i industrije jeste izazov, ali se nadamo da će, za početak, nekoliko desetina stručnjaka iz regiona pristati da se uključi u model saradnje koji razvijamo. Aktivnosti takve mreže moraju da budu kontinuirane, jer nije dovoljno da se jednom godišnje održavaju određene konferencije, sve se prebrzo događa. Za tri meseca se situacija promeni, a pred nama su prelomni trenuci.

- Ako napravite dobar sistem planiranja, vama nije problem izraditi novi plan u skladu sa stalnim promenama, i ako radite sa lokalnim stručnjacima onda planove možete dorađivati kontinuirano, svakih nekoliko godina.

Ali, ako radite planove kao što smo dosad radili – gde prvo napišemo projektni zadatak, pa onda čekamo da neko odobri angažovanje stranih konsultanata, a zatim kad oni dođu ovde mi ih učimo jedno tri meseca gde su došli, kakva je situacija, i kada jednog dana završe posao, ne zna se ni kako, ni šta su proračunali – onda neće valjati.

- Moramo da budemo svesni kolika je ekonomska snaga regiona, i koji su problemi sa kojima se suočavaju vlade naših država. Energetska tranzicija ovde nije politički prioritet.

U trenutku kada energetska tranzicija postaje glavna politika EU, kod nas imate sledeći slučaj. Region je rekao da će pripremiti nacionalne energetske i klimatske planove (NEKP), i onda je čekao da mu Sekretarijat Energetske zajednica odredi ciljeve. Sekretarijat je angažovao konsultante, koji su uzeli podatke iz regiona o proizvodnji, potrošnji… stavili ih u svoje modele i rekli "ova zemlja može da ostvari ove ciljeve, ova može ove…" Na svu sreću, ti ciljevi nisu prihvaćeni i sve zemlje su dobile šest meseci da naprave svoje predloge, odnosno dobile su priliku da pokažu inicijativu.

- Ključni akteri tranzicije su kreatori stavova, kreatori politika i donosioci odluka. Ne treba očekivati da će ovako složene i zahtevne promjene, koje nosi energetska tranzicija, pokrenuti isključivo donosioci odluka, odnosno političari.

Stručna zajednica kreira stavove koji su osnova za politike, i ona mora da ponudi rešenja za kompleksne izazove tranzicije. U suprotnom oni koji ne žele ništa da urade koristiće čuvenu floskulu – a šta ćemo raditi kada vetar ne duva i Sunce ne sija.

Dakle, ključno je u ovom trenutku artikulisati stav stručne zajednice. Sada ga nemamo, jer se ta zajednica ne smatra pozvanom da bude aktivni učesnik tranzicije. Reč je o stručnjacima koji nisu dobili signal od političara – donosilaca odluka, da se ide u tom pravcu, a jasno je da oni znaju dosta o izazovima i prilikama energetske tranzicije.

- Evidentirali smo tri paradoksa koje samo lokalni eksperti mogu uočiti. Na primer, ako povećate energetsku efikasnost u zgradama koje se greju na biomasu, smanjujete potrošnju energije, ali i učešće obnovljivih izvora energije u ukupnoj potrošnji, odnosno, ne utičete na smanjenje emisija CO2. Zatim, u jednoj elektroprivredi u BiH – Elektroprivredi Hrvatske zajednice Herceg Bosne (EPHZHB), koja 100% energije proizvodi iz obnovljiih izvora, sva energija koja se otkupi od povlašćenih proizvođača je iz obnovljivih izvora a veća je od potrošnje te kompanije, ide u izvoz, zato što je cena na regionalom tržištu viša nego u BiH.

I tako BiH izvozi energiju iz elektrana na obnovljive izvore, a u isto vreme joj je potrebna zelena energija da obavi dekarbonizaciju sopstvene potrošnje. Takođe, najavljuju se i privatne investicije u obnovljive izvore čija proizvodnja je namenjena izvozu.

I treća stvar, koja pokazuje da je region povezan, govori o tome da BiH ima plan da ove godine izveze 5 TWh na osnovu viška iz termoelektrana. Kako dekarbonizovati tu proizvodnju? Ako ima tržišta za tu robu ona će se izvoziti, a može se dekarbonizovati i tako što će Hrvatska, Mađarska, Grčka povećati proizvodnju iz obnovljivih izvora, pa će manje uvoziti iz BiH. Ali, to nije u našim rukama. Znači, identifikovali smo regionalni kontekst i naše specifičnosti dekarbonizacije potrošnje i dekarbonizacije proizvodnje.

Sve ovo ukazuje da pravni okvir EU, koji je osnova za dekarbonizaciju, ima smisla samo kada se odnosi na njihove članice, a kada probate na osnovu delimične primjene tog okvira, kao što je u Energetskoj zajednici, da planirate dekarbonizaciju elektroenergetskog sektora koji je povezan sa tržištem EU, onda imate ovakve paradokse.

- Mislim da se na taj način preko kolena prebija tretman izvoza električne energije iz BiH, kao - to je iz termoelektrana, to se mora oporezovati preko neke takse… Veliki sam zagovornik da, ako već uvodimo šemu plaćanja za emisije CO2, onda bi to trebalo da uradimo tako da postepeno pristupamo Sistemu trgovanja emisijama EU (EU ETS), a ne da pravimo neke svoje nacionalne ili regionalne sisteme.

O tome bi trebalo da pregovaramo sa EU, jer tamo najviše izvozimo. EU, takođe, priprema i European Green Deal, koji će u formi zakona biti usvojen do juna, kao i Zelenu agendu za Zapadni Balkan (Green Agenda for the Western Balkans). Skoro da niko iz regiona ne zna ništa o ovoj agendi, niti učestvuje u njenoj izradi.

Suština je da se pripremaju krupne odluke o kojima znamo jako malo, i to znači da smo prepustili strateško planiranje naše energetske budućnosti stranim konsultantima, nevladinim organizacijama, administraciji u Briselu. To se dobro odslikava i u rezultatima našeg istraživanja, gde 70% ispitanika kaže da će glavni uticaj na energetsku tranziciju u regionu imati EU, odnosno pritisak iz vana. To nije dobro, jer, sve što se radi pod prinudom i uz uslovljavanja nije rezultiralo dobrim ishodom.

Možda je rešenje da se posle pripreme predloga NEKP-ova za zemlje regiona, organizuju radionice gde bi učestvovali oni koji su radili na njima i kreatori politika, i da se neki usaglašeni stav pošalje Energetskoj zajednici umesto da čekamo da nam oni nešto pošalju.

Pritom moramo biti svesni da će EU ciljeve za 2030. godinu koji su nama bili neshvatljivo ambiciozni, povećati, pa će smanjenje emisija CO2 umesto 40% biti najmanje 50%, što će zahtevati mnogo ambiciozniji pristup i od zemalja u regionu.

- Jedni kažu da bi odmah trebalo preći na obnovljivu energiju i odrediti godinu kada bi trebalo da se obavi 100% dekarbonizacija, odnosno da prestane upotreba uglja, a drugi da se ide malo sporije, što znači da se izgradi po jedan zamenski blok na ugalj, i da se uporedo investira u obnovljivu energiju. Prvi stav je dominantan u Crnoj Gori, a u Srbiji i BiH su oba podjednako prisutna.

- Moramo jasno definisati šta je za nas dekarbonizacija. Smatram da je energetska tranzicija održiva ako postavite cilj da do određene godine uglavnom obavite dekarbonizaciju, a da u prve dve, tri godine nemate otvoreno protivljenje javnosti. To znači da tranzicija mora da se vodi organizovano i transparentno i da se njome upravlja.

Da bi se upravljalo na pravi način mora da se jasno kaže: prihvatamo EU energetske i klimatske politike kao spoljni okvir planiranja, što znači i sve tehnologije koje su razvijaju u sektoru obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti.

Po meni je održiva tranzicija prvenstveno ona koja se završi demokratizacijom i decentralizacijom energetskog sektora, sa mnogo malih investitora i prozjumera, pri čemu mora biti i pravična – niko ne sme biti gubitnik tranzicije.

- U razvijenim zemljama koje predvode dekarbonizaciju to je empirijski dokazano. Za efikasnu integraciju varijabilnih obnovljivih izvora energije, govorimo o 20% energije iz vetra i 10% iz solara do 2030. godine, najbolji model za region je obezbediti dovoljno interkonekcija i uspostaviti zajedničko tržište. Ali, tu smo i najtanji, jer organizovanog tržišta, odnosno berzi uglavnom nemamo, a i one koje postoje nisu likvidne.

Zato je to prioritetan zadatak, koji moramo rešiti u sledeće dve, tri godine jer će bez toga biti jako skupo da integrišemo varijabilne obnovljive izvore.

- Naravno. Jedno je kad u regionu sarađujete, pa sa usaglašenim stavovima idete u Beč i Brisel, a drugo kada vam je sva saradnja svedena, kao sada, da idete u Beč kada vas tamo pozove Energetska zajednica. Ovo drugo nije saradnja. Ne možemo upravljati procesom ukoliko planove nismo napravili mi.

Radeći NEKP za BiH došli smo do cilljeva koje bismo realno mogli postići, i koji su iz našeg ugla dovoljno ambiciozni. Ti ciljevi su, pak, približni ciljevima koje Energetska zajednica vidi kao nedovoljno ambiciozne. To znači da sada trebau sučeliti argumente.

- Pandemija sa još teško sagledivim zdravstvenim, ekonomskim, socijalnim, pa i političkim posledicama je pokazala koliko je svet povezan i da se sa najvećim izazovima samo koordinisanim akcijama može boriti. Klimatske promene su upravo takav izazov koji zahteva zajednički globalni odgovor u kojem sve zemlje moraju da učestvuju.

Premda je redovna UN konferencija o klimatskim promjenama COP26 otkazana za početak naredne godine, mislim da strateško opredeljenje ključnih međunarodnih aktera, posebno EU, ostaje dekarbonizacija. To potvrđuju i aktuelni stavovi Evropske komisije. Vlade u regionu o tome treba da vode računa prilikom izrade planova ekonomskog oporavka. Kriza može da bude i prilika za održiv i socijalno inkluzivan razvoj.