Momo Kapor, slikar i pisac - Od džinsa do uniforme

(Momo Kapor)

Momo Kapor (Sarajevo, 1937), slikar i pisac, dobitnik je nagrade za satiru "Radoje Domanović", koja se dodeljuje za ukupan doprinos književnoj satiri. Kapor je autor više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze.

Po profesiji je slikar: diplomirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu 1961. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao autor radio, televizijskih i pozorišnih drama.

Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera. Najpoznatiji su: "Foliranti", "Provincijalac", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo", "Konte", "Eldorado", "Anglos", "Ispovesti". Kaporova dela prevedena su na dvadesetak jezika. Izložbe slika imao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Frankfurtu, Londonu, Beogradu... Ilustrovao je veliki broj svojih knjiga i knjiga drugih autora. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu izdavačka kuća "Tanesi" objavila je luksuznu monografiju "Santa Maria della Salute" sa ilustracijama Moma Kapora. Tom prilikom je rekao: "Ilustrovao sam mnogo knjiga u životu, ali ovaj put, kao da je iznad mene sve vreme bdela Lenka Dunđerski, vodeći moju ruku".

Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske.

Rodonačelnik je takozvane "džins proze". Od "proze u trapericama", primetila je kritika, Kapor je stigao do „proze u maskirnoj uniformi”. Na ove zlurade kritike odgovarao je duhovito da je to samo promena modne linije. Tokom rata, objašnjavao je, nije mogao da se ne pridruži svojim precima u Hercegovini koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Uostalom, isto to su učinili Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent Egziperi i toliki drugi pisci.

Jedno poglavlje u novom romanu "Ispovesti" posvećeno je Radovanu Karadžiću. Kapor se nikada nije odrekao svog prijatelja. U zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu, pored knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, nalaze se i knjige Moma Kapora. O Haškom tribunalu ne misli ništa dobro: kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled. Ako je neko kriv za hendikep naše dece, onda je to, svakako, Evropa, baš kao što je nekada za bedu, siromaštvo i blokadu bio kriv Informbiro.

Rat je, veli Kapor, dobar samo za pisce, naravno ako ostanu u životu. Inače, voli da kaže, Kapori umiru od srca ili od metka, a najbolji od metka u srce.

Podjednako je uspešan i kao slikar i kao pisac. Na pitanje šta mu pričinjava veće zadovoljstvo: slikanje ili pisanje, kaže: "Slikanje, jer je u većoj meri zanat... Pisac može da bude bilo ko. Svako, naime, ima u sebi po jedan odličan roman o svom životu". Voli da kaže: "Nositi priče u Hercegovinu, isto je kao nositi pirinač u Kinu. U toj zemlji svaki pastir je bolji pripovedač od mene".

Iako je proputovao celi svet, uvek se vraćao Beogradu. Postoji samo jedan grad u kome bi živeo, ako bi ga izbacili iz Beograda, to je Njujork. Beograd je, kako je kazao, niskobudžetni Njujork.


(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 22.11.209.)

Momo Kapor

nagrada Radoje Domanović

Nedeljko Gvozdenović

Foliranti

Provincijalac

Una

Zelena čoja Montenegra

Hronika izgubljenog grada

Poslednji let za Sarajevo

Konte

Eldorado

Anglos

Ispovesti

Tanesi

Santa Maria della Salute

Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske

Senat Republike Srpske

Hemingvej

Marlo

Antoan de Sent Egziperi

Radovan Karadžić

Dobrica Ćosić

Matija Bećković

Ratko Mladić

Gavrilo Princip