Božidar Maljković, košarkaški trener - Žak Širak mi je namenio Legiju časti

(Foto: YouTube/screenshot)

Proslavljeni košarkaški trener priča o vremenu kad nije imao novca za supu i salatu, kćerki koju ne sme da gleda, vožnji u Splitu bez benzina, Kukoču kao nosaču stvari, poniženju, pa uspehu u Minhenu, slobodnom spavanju sa devojkama

On je tuđom voljom ušao u profesiju u kojoj se proslavio. Božidar Maljković (57) na Pravnom fakultetu je stigao na korak do diplome. Planirao je da bude advokat. Ali, sticajem okolnosti, već dvadesetak godina je jedan od najboljih košarkaških trenera Evrope.

Sada se "odmara" i potpuno besplatno nastoji da upakuje sve odnose u Crvenoj zvezdi. I to ne samo košarkaške već i organizacione, pa i finansijske, uvodeći uspešne ljude u klupsku upravu.

Maljković je četiri puta, sa ekipama koje je stručno oblikovao, osvojio košarkaški Kup šampiona Evrope; sa Jugoplastikom 1988. i 1990, pa sa francuskim Limožom 1993. i grčkim Panatinaikosom 1996. godine. U jedan od svojih trofeja ubraja i izjavu Tonija Kukoča: "Mnogo više sam naučio od Bože u Splitu nego od Fila Džeksona u Čikagu. Jer, Boža me, postavkom igre, učio i kretanju kroz život".

Maljković je oženjen Gordanom, ekonomistom. Imaju sina Nebojšu (31), koji u Parizu priprema magistarski rad iz oblasti marketinga i kćerku Marinu (27), koja je veoma uspešan košarkaški trener ženske ekipe Partizana, a i studira marketing.

Da li ćete opet uzeti neki klub?

Hoću, ali nemam pravi dogovor, a neću da radim bilo šta i bilo gde. Hoću klub ili selekciju sa velikim planovima i velikim ambicijama, kao što su mi to bili Barselona, Real iz Madrida, Unikaha iz Malage, Tau Keramika iz Vitorije... Zvali su me, na primer, iz Francuskog saveza. Nudili su mi ulogu trenera selektora. Ali, oni ne gledaju na košarku profesionalno, a imaju jedanaest igrača koji su profesionalci u Americi. Imaju budžet od trideset miliona evra, a neće da plate trenera na pravi način. E, pa...

Od kada ste trener?

Imao sam tada samo dvadeset godina. Bio sam igrač Ušća iz Novog Beograda kad je naš trener Grbić morao da ode na odsluženje vojnog roka. I u toj situaciji ostali igrači su me jednoglasno proglasili za trenera. Pošao sam tada i u trenersku školu. Na Pravnom sam posebno voleo blistavog i duhovitog profesora Radomira Lukića.

Kako je osnovano Ušće?

Osnovali smo klub na nagovor ljudi iz Novog Beograda. Bilo je tada mnogo kriminala u tom kraju, a opštinari su nam dali ideju da mlade ljude okupljamo u klubu. Brzo smo napredovali. Išli smo iz ranga u rang i stigli do Druge lige. A igrače nismo birali samo po sportskom kriterijumu već i po ljudskom. Dobar igrač, a loš čovek nije mogao da bude član Ušća. Para nismo imali. Ko je imao za supu nije imao za salatu...

Kakav ste bili igrač?

Igrao sam na poziciji beka. Bio sam dobar šuter, sa lošom odbranom. Sad znam da ja, kao trener, nikad, u ozbiljnu ekipu, ne bih uzeo igrača Božidara Maljkovića. Takav stav imam prema svima. Kad sam video sina kako igra rekao sam mu: "Sine, uči školu i jezike, ostavi košarku."

A kad je u pitanju kćerka – trener?

Marina je nešto drugo. Ona se opredelila za košarku. Mnogo o tome pričamo, ali ne kontrolišem njen rad. Samo sam jedanput gledao njenu utakmicu kad je osvojila Kup. Sad odem na parking i osluškujem ponašanje publike. I kad sam siguran da pobeđuje, kad mi to jave, uđem u halu minut, dva pre kraja i čestitam joj.

Ko je "otac" srpske košarke?

Najveći uticaj na našu košarku je napravio Ranko Žeravica. On je bio Dositej Obradović naše košarkaške pismenosti. Ta 1970. godina, kad je Ranko, u Ljubljani, doveo članove državnog tima do titule prvaka sveta, bila je za nas totalna košarkaška revolucija. Tada je košarka ušla u modu, u narod i, što je najvažnije, u škole. Tada su visoki momci, sa torbama za trening, osvajali devojke...

A kako se tada radilo u Savezu?

Svi u košarci su zaveli surovu konkurenciju u svim odnosima. Na primer, pokojni Nebojša Popović, koji je Srbin, kazao je: "Uzmite Slovenca Borisa Kristančića, pa ćete videti kako se radi". I onda dođe Kristančić i pokaže da je veliki organizator svih odnosa u košarci...

U kom smeru ste tada krenuli?

Bio sam tri godine trener juniora Zvezde, pa prvog tima Radničkog, a posle toga pomoćnik Žeravici u radu sa prvim timom Zvezde. A mogao sam da radim samostalno u nekom klubu Prve lige. Međutim, za mene je Ranko bio veći od svih klubova. I posle toga sam, u maju 1986. godine, dobio poziv iz Splita, iz Jugoplastike. A kad su pitali Žeravicu za mene on im je samo rekao: "Bolji je od mene"...

Kako su vas dočekali u Splitu?

Na splitskom aerodromu sačekao me je sekretar Jugoplastike Josip Bilić sa "renoom pet". Vozili smo se i pričali... Kad auto stade. Nema benzina! Tada pomislim "Gde je dođoh. Ovi su siromašniji od mog Ušća". Pri dogovoru o plati nisam zatezao dogovor, a u vazduhu se osećala njihova sumnja u moje mogućnosti.

I šta ste učinili?

Znao sam da ne može da se napravi ništa veliko, ako nema hrabrosti, a imali smo je i ja i igrači. Naterao sam ih da poštuju vrednost svake izgubljene lopte, svakog lošeg poteza. Prekidao sam svaku akciju kad pogreše. I naučio sam ih da pobeđuju. Bili su ekipa sa religioznom predanošću igri. Imali smo stotine uigranih akcija. Menjao sam sastav do formiranja tima od dvanaest "komandosa": Perasović, Pavićević, Sretenović, Naumovski, Ivanović, Naglić, Kukoč, Tabak, Rađa, Savić, Sobin i Tomić. Kukoč je bio najbolji i najmlađi. Van igre je nosio i tuđe torbe...

Kako ste dočekani u Minhenu?

Na taj finalni deo šampionata Evrope stigli smo, po proceni rivala, Arisa, Makabija i Barselone kao autsajderi. U svim rasporedima i u svim pričama bili smo četvrti. Evo jednog primera: četiri sata je trajao sastanak, odnosno borba, Makabija i Arisa ko će od njih da nosi svoje, žute dresove, a zaboravili su da smo i mi žuti. Toliko su nas potcenili. A u prvom meču smo slistili Barselonu, a u drugom Makabi. I tada mi je profesor Aca Nikolić, koji je bio uz mene, rekao veliku istinu: "Ovo je jako veliki rezultat. Sad ćeš svima smetati. Ostaćeš sam"... I to je tačno...

I kako ste to proslavili?

U Minhenu nikako. Svi smo ostali bez energije. Bili smo jako istrošeni. Nismo imali snage za radost. Spakovali smo se u tišini i pošli na aerodrom. Čekao nas je put za Split. Pilot me je pozvao u kabinu da popijemo viski. Bio mi je toga dana trideset šesti rođendan. Pilot je tada, radio-vezom, pitao dežurnog: "Kakvo je vreme u Splitu?", a ovaj mu je, gotovo ljutito, kazao: "J... vreme. Nemate gde da sletite. Ceo Split je na pisti"...

A dve godine kasnije taj uspeh je ponovljen...

I 1990. smo bili prvaci Evrope. Bila je to naša nova radost, ali meni je srce više zaigralo nekoliko godina kasnije kad su me Splićani baš očarali. U Split sam, u onim ratnim godinama, došao sa Panatinaikosom i pobedio Jugoplastiku. Kad je utakmica završena, čuo sam aplauz. Nisam znao kome je namenjen sve do trenutka kad je aplauz prerastao u ovacije meni. Shvatio sam. Nisu me zaboravili. Taj gest publike naterao mi je suze na oči. To mi je veće priznanje nego svi aplauzi posle osvajanja dve titule prvaka Evrope.

Šta još posebno pamtite?

To su sigurno titule prvaka Evrope sa Francuzima i Grcima, sa Limožom i Panatinaikosom. Oni su posebno značajni i zbog činjenice da su u tim zemljama to prve titule prvaka Evrope u svim sportovima. A kad su Francuzi u pitanju značajna je i činjenica da mi je Žak Širak, predsednik Francuske, lično najavio da ću dobiti Legiju časti. Međutim, zbog svega što se sa Srbima događalo 1993. godine to odlikovanje, koje je namenjeno meni, dobio je predsednik Limoža.

Šta, kao trener, nikad niste radili?

Igrače nikad ne vodim u karantin. Mislim da niko ne može bolje da spava u tuđem nego u svom krevetu. Da li je on sa ženom, devojkom, poznanicom... O tome ne vodim računa. Nikad nisam ušao igraču u sobu kad smo u hotelu. Nikad, ne najavljeno, nisam ušao u svlačionicu igrača. Za mene je to njihova crkva. Nikad nikome ne moram da kažem istinu o igri i igračima, ni predsedniku kluba... Ta istina je samo za njih, za igrače. Oni to znaju. I još nešto: moj moto, moje pogonsko gorivo, jeste strah od poraza. Taj strah me maksimalno mobiliše.

Da li se čujete sa "komandosima"?

Događa se to vrlo često. Zovu me zbog bilo kojih poslova. Čak i kad menjaju kola. Posle mog odlaska iz Splita Kukoč mi se pohvalio: "Šefe, sad više ne nosim torbe, ima mlađih"...

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 25.10.2009