Radmila Hrustanović, pomoćnica gradonačelnika Beograda - Postoji vreme kad mislim samo na sebe

(Radmila Hrustanović)

Pomoćnica gradonačelnika Beograda priča o Stjepanu Bobeku i poklonu koji je dobila, prvom čoveku Moskve Juriju Luškovu, braku i iskušenjima, želji kao vodilji života, ljubavi koja je najjača emocija, seksualnosti bez predrasuda...

Ona ne osvaja sagovornika samo svojim zdravim izgledom već i čvrstim životnim stavovima. Radmila Hrustanović, pomoćnik gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, kaže da u radu i kretanju kroz život isključivo poštuje znanje, upornost i preuzimanje lične odgovornosti za sve učinjeno.

Rođena je 25. novembra 1952. u Beogradu u braku prvoboraca Nedeljke i generala Steve Dokmanovića. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Beogradu, a Pravni fakultet, zbog selidbe roditelja, u Sarajevu.

U stalnoj potrebi da utiče na životne tokove, a ne oni na nju, prošla je kroz tri, a sad je u četvrtoj partiji. I jedna je od osnivača Ženske političke mreže Srbije.

U gradsku kuću ušla je petog dana oktobra 2000. godine, a u junu sledeće godine izabrana je, umesto odlazećeg Milana Protića, za gradonačelnika. Od 2004. je bila zamenik gradonačelnika Nenada Bogdanovića, a sad je, praktično, u istom statusu sa Đilasom.

U braku sa Šefikom ima dvojicu sinova: Damira (31) i Gorana (25).

Čega se posebno sećate iz detinjstva?

Jedne velike, prave lutke, koju mi je, za peti rođendan, iz Italije, doneo Stjepan Bobek, tada fudbaler Partizana. Moj otac je u tom periodu bio potpredsednik ovog kluba, pa su u našu kuću dolazili i fudbaleri. Često su se, sredom, ti partizanovci viđali. Nekad su pili kafu i ručali na terasi hotela "Metropol", a sad "Metropola2 više nema, a i društvo se, nažalost, smanjilo.

Da li je i vaša boja "crno-bela"?

To se podrazumeva. Odlazila sam tada sa ocem na mnoge utakmice, a pratila sam, a i sad pratim, sportske događaje. Meni je čak bilo smešno da se zabavljam sa dečkom koga ne interesuje sport. Kad sam u junu 2001. izabrana za gradonačelnika Beograda obišla sam i Zvezdu i Partizan. U Partizanu sam stala pred sliku tima ispod koje je samo bila ispisana godina. Ipak, znala sam sve igrače. Kazala sam: Čebinac, Bečejac, Galić, Pirmajer... Domaćini su su bili iznenađeni... Ali nisam im kazala čija sam kćerka.

A da li vam neko zamera komunističku prošlost?

To nije pitanje za mene već za druge. Nemam čega da se stidim. Moji nikad nisu bili posebno privilegovani. Mislim da je vreme od Drugog svetskog rata do osamdesetih bilo veoma uspešno za našu državu. Naravno, nema idealnog društvenog sistema, ali mi smo u jednom periodu, imali najveći privredni rast posle Japana. Imali smo obrazovni sistem na pravičnim osnovama, uređeno zdravstveno i socijalno osiguranje, sport, kulturu... Jugoslavija je bila poštovana u svetu... S druge strane postojale su i tabu teme, razne zabrane zbog kojih su neki otišli iz zemlje. E, to nije bilo dobro.

Šta ste zatekli u Gradskoj kući 6. oktobra 2000?

Neki su zaboravili, a ja nisam. Zatekli smo, u najkraće rečeno, jedan devastiran grad, a takva je bila i država. Sve je bilo dotrajalo i jadno. Ali, dosad je mnogo toga urađeno. Beograd je sad drugi grad. Otvorili smo se prema Evropi i u tom smeru nastavljamo da radimo i da se krećemo.

Koga iz sveta posebno cenite?

Dolazili su mnogo, ali na mene je, nesporno, najjači utisak ostavio Jurij Luškov, gradonačelnik Moskve. Sa njim sam se često sastajala. I formalno i neformalno. A i sad ga čekamo da dođe. Sledeće nedelje će biti jedan od članova ruske delegacije koju će predvoditi Dimitrij Medvedev, predsednik Rusije. Luškov je već dvadeset godina prvi građanin Moskve.

Kako tumačite česte promene stranke?

To je jako loše. Mene nije trebalo niko da vrbuje, ali ima vrbovanja, ima obećanja, a ima i, verovatno, nečega trećeg... Sebe ne doživljavam tako. Došla sam u Demokratsku stranku kad je Građanski savez već, na određen način, bio ugašen. A sve to dogodilo se i sa moje dve prethodne partije, sa komunistima i reformistima. U svim odnosima, pa i u ovim, čovek mora da bude pošten prema sebi. Čim odustane od sebe to se, uvek, pokaže kao jako loše.

Kako doživljavate vođe vaših stranaka?

Tita sam samo videla kao i svi ostali ljudi. Po onome kako sam znala Markovića on je imao sve moje komplimente. I kao premijer one Vlade u Jugoslaviji, i kao čovek koji je imao fantastičnu viziju u onom trenutku. Mi smo tada bili ispred svih zemalja u regionu: Češke, Slovačke, Poljske, Mađarske... Nažalost njegov plan nije pobedio. Pobedila je druga opcija. Nacionalna, ratna...I kad je Ante Marković bio poražen, a prvo se to dogodilo na lokalnim izborima u Bosni, znala sam da idemo u ratove!

A kakvi su Vesna Pešić i Boris Tadić?

Sa Vesnom sam vrlo bliska i danas. Borisa Tadića znam dugo. Išli smo zajedno na moj prvi javni govor. Bilo je to u Sremskoj Mitrovici, na mitingu. Imala sam napisan govor i u okviru govora određene stihove Radeta Šerbedžije, koji su „posvećeni” Tuđmanu i Miloševiću. Boris mi je rekao da stihove ostavim za drugu priliku, za govor u Beogradu. Rekao mi je da govorim iz srca, iz stomaka, da pričam ono u šta verujem i ono što osećam. I sledeće govore – nisam čitala.

Da li se preispitujete posle kritika?

Uvek to činim. Ni jedna kritika mi nije prijatna. A kad pogrešim uvek nastojim da ispravim grešku ili da se izvinim. To važi za sve odnose.

Čime se ponosite u Beogradu?

Najveća dragocenost Beograda smo mi, građani ovog grada. Evo dokaza: U gostima nam je, nedavno, bio gradonačelnik Koventrija. Ovaj Englez je divan gospodin. Bio je ovde pet dana. I oduševljen je gradom, Savom i Dunavom, pa Skadarlijom, muzikom, pesmom, igrom, hranom... ali pre svega ukupnom atmosferom u Beogradu, koja je naše nasleđe.

Da li je vera u brak vaše nasleđe?

Porodica je osnov svega. Verujem u nju. Moji roditelji su nedavno proslavili šezdeset godina braka. Najlakše je nešto razgraditi, a mnogo je teže sačuvati. Brak podrazumeva dosta kompromisa, razumevanja, ustupaka... I brak je prirodno stanište muškarca, žene i njihovih potomaka. Ali, ne verujem u brak samo zbog dece.

Zar kompromis nije trula daska?

Nije. Bez kompromisa nema života. Nigde. Čovek koji nije spreman da pravi kompromise mora da živi sam. Ali, tada ni sa sobom nije uvek u skladu. Jer, ko sam sa sobom ne pravi kompromis biće nesrećan. A i odustajanje je deo života. Od svega se može odustati osim od jednog - od dece. Ona su, zauvek, jedini bezuslovni odnos.

A u braku ima kriza, iskušenja...

Ima, kako da ne. Od toga se brani tako što se čuva dostojanstvo porodice. To je vrlo važno. Na taj način se štiti i integritet dece.

Kad u životu mislite samo na sebe?

Znate šta mi kaže frizerka, maserka, kozmetičar... Svi oni mi kažu da ne poznaju osobu koja se, u tim trenucima, predaje samo sebi kao što to činim ja...

Kako definišete sreću?

Priča o sreći je, pomalo, i filozofija. Sreća je, najčešće, tren, ali može, ponekad, da bude i stanje. Zavisi šta čoveka čini srećnim, da li je u stanju da prepozna sreću, da je uhvati. Mene usreći i igra sa malom decom. Srećna sam kad odem na neki dobar koncert. Volim da usrećim majku, oca, decu, pa, naravno, i oni mene...

Šta je vaša vodilja?

Uvek sam imala želje. I one su me vodile. I, gotovo nikad, nisam odustajala. Nisam odustala ni devedesetih od borbe za dostojanstven život u potpunom ratnom beznađu, a imala sam punu kuću izbeglica... Od tada sam jača. Retko kad sam depresivna. Verujem ljudima, ali u sebe najviše.

Koja emocija vam je najsnažnija?

Ljubav. Kad volim to mi je najvažnija emocija. Naravno, lepo je da ljubav bude uzvraćena... Ali, u ljubavi je, po meni, važnije voleti.

Šta ljubavi daje snagu?

Ljubav se hrani. Svaki dan se hrani. Evo, pre dva dana sam dobila jednu lepu ružu od muža. On ju je odgajio na našem splavu na Adi Ciganliji...

Da li seksualnosti mesto i u školi?

Jeste. I ta vrsta obrazovanja je neophodna. Ali, sve to sad imate i na internetu, a u taj svet mogu da uđu i predškolska deca. Od toga sad ne bi trebalo praviti fetiš. Mislim da su seksualne slobode velike. Svako ima pravo da bira kako će voditi svoj život i u tom smeru. O tome pričam bez predrasuda, ali najmanje u kući. Sinovi me nikad nisu pitali kako se prave deca. To znači da su samouki (ha,ha,ha...).

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 18.10.09.)