Božidar Aleksandrović, vlasnik vinarije Aleksandrović - Trijumf na vinskom putu

Rođen je na Božić i veruje da ga kroz život prati sreća. Svedok je posebnih događaja koji su mu određivali sudbinu. Njegovo je bilo da vredno radi i ne dozvoli sebi da prokocka ponuđene šanse

Retko ko danas u Srbiji nije čuo za ovu priču:

„Posle Drugog svetskog rata, kraljev podrumar Živan Tadić emigrirao je u Kanadu. Radio je pre toga u oplenačkom podrumu kralja Aleksandra Karađorđevića, svojevremeno jednom od najmodernijih podruma na Balkanu. U izbeglištvo je poneo i originalan rukopis o spravljanju vina, gde je zapisan i recept za najbolje vino kraljevih podruma, ’trijumf’. Kad je čuo za plan Božidara Aleksandrovića iz sela Vinča, čija vinarija je oslonjena na kraljeve podrume, da krene u privatnu proizvodnju, odlučio je da mu pošalje recept koji će ga lansirati u vinski vrh Srbije.“

Već od 1992. Aleksandrović je počeo da primenjuje identični sortni sastav „trijumfa“, sovinjon, beli burgundac i rizling. Njegova porodica se intenzivno bavila vinogradarstvom do Drugog svetskog rata i sarađivala sa kraljevim vinarima. Onda je zavladalo doba društvene svojine, spali su na tri hektara zemlje, a privatnicima je bila zabranjena proizvodnja.

Prvu etiketu stavili su 1991, godinu dana nakon donošenja zakona koji je privatnicima omogućio flaširanje i etiketiranje vina. Bila je to treća privatna vinarija u Srbiji koja je proizvodila 7.000 boca godišnje. Tokom sankcija Aleksandrović je imao probranu klijentelu, ljubitelje vina koji su dolazili u podrum, kao i nekoliko dobrih restorana u Srbiji u kojima se boca njegovog vina prodavala za osam do deset maraka, više od iznosa prosečne mesečne zarade tih godina u Srbiji. Godine 2000. je podigao bankarski kredit i počeo da se širi. Danas njegova vina osvajaju brojne nagrade na svetskim i evropskim takmičenjima. Sa 35 hektara vinograda proizvodi 300.000 litara vina godišnje i izvozi u region, Švajcarsku, Nemačku, London, Čikago.

Rođen u vinogradima

Kaže da je spravljanje dobrog vina kao sklapanje mozaika. Nikad nije sebe zamišljao u nekoj drugoj životnoj ulozi. „Da ovo ne radim, platio bih da se time bavim. Vinarstvo oko sebe okuplja posebne ljude, sa dobrom dušom. Kreativan je posao, ravan umetnosti. Kod vina ne možete da slažete, sve se vidi u čaši i sve se može namirisati i osetiti“, priča on.

Budi se sa vinom i zaspi sa vinom. Rado proba vina svojih kolega. „Svaka boca novog vina koju dobijete ili kupite je put do jednog novog saznanja. Probao sam mnogo dobrih vina po Bordou, Toskani, Pijemontu. Proizvođači vina u Italiji, Francuskoj su popularni kao filmske zvezde, slikari, umetnici“, kaže Aleksandrović.

Sa 10 godina je naučio da veže lozu, a kao srednjoškolac je pomagao dedi u spravljanju vina. Ozbiljnije je u problematiku počeo da ulazi na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, na odseku za vinarstvo i vinogradarstvo. Ipak, o domaćem školstvu ne misli baš dobro. „Prilično kaskamo za naučnim saznanjima iz sveta, naši stručnjaci ne putuju dovoljno. Čak i ono što vide, ne mogu da primene, jer nema savremene opreme. Sve što sam naučio na fakultetu, uglavnom je bilo pogrešno. Srećom pa sam počeo da radim suprotno od onog što su me učili“, kaže Aleksandrović.

Ima tri ćerke, najstarija ima 16 godina, i planira da ih školuje u inostranstvu. Još ne zna da li će se neka odlučiti da preuzme posao. Svestan je činjenice da nema mnogo žena u vinarstvu, ali veruje da će bar jedna da oseti i nastavi njegovu priču

Selo i grad

Ustaje obično u šest, prođe kroz vinograde, oseti prvo sunce, „razgovara“ sa biljkom, vidi kako napreduje, od sedam kreće posao. Taj prvi sat mu je, kaže, najlepši.

Posle studija se vratio odmah u Vinču i počeo da radi u voćnjaku sa roditeljima. Iz kuće su ga „namenski finansirali“ da bi se vratio na selo, nije bilo mnogo opcija da ostane, a nije ga ni vukao grad. Dok je studirao, imao je fobiju od velikog grada. „Ako se razbolite, ceo dan prođe dok stignete do lekara, registracija kola oduzme i nekoliko dana. U Topoli registrujemo auto bez auta, lekara okrenete na mobilni, kod sudije za prekršaje idete kad hoćete, čist je vazduh, svi se znamo“, priča o blagodetima malog mesta.

Danas ga ne plaši mnogo stvari, osim vremenskih nepogoda koje za dva minuta mogu da mu odnesu godišnji rod. Zato za taj posao kaže da je kocka sa velikim ulogom.

Kad ga atmosfera ponese, naručuje pesme „Crno vino, crne oči“ i „Vino crveno“. Bevandu i špricer ne pije nikad, to smatra atentatom na vino... Nije ga priroda nadarila istančanim čulima da bi mogao da postane degustator, ali je veliki znalac i sam vodi vinogradarsku proizvodnju.

Naučio je da zna šta neće. Neće da postane rob posla. Morao je preko noći da iz načina vođenja posla kad je sve radio sam, pređe u menadžerski sistem, da ne bi propao jer ga je posao prerastao. Danas ima tim od 18 ljudi, a u svom radu konsultuje svetski poznate enologe, degustatore i vinogradare. Još se ponekad prošeta sa posetiocima pokazujući im vinariju i upućujući ih u vinske tajne, iako poslednjih godina to uglavnom radi kustos.

Kup šampiona

Često se na evropskim i svetskim takmičenjima osetio marginalizovanim jer dolazi iz Srbije. Onda je naučio da svoje poreklo koristi kao prednost i skrene na sebe pažnju. Predstavi se kao proizvođač vina iz Srbije i svi gledaju na njega kao na građanina trećeg reda... „Onda otvorim bocu, a vino govori sve jezike sveta. Od pretećeg debakla, postanete pobednik“, priča on i dodaje da se u svetu vina uvek traži nešto novo i egzotično i da je u tome šansa Srbije.

„Osećam trijumf, a tek ću ga osećati“, kaže on. Angažovao je jednu londonsku konsultantsku agenciju koja radi na brendiranju firme. Sprema se kaže, da igra Kup šampiona.

Radi ono u šta ne veruju mnogi domaći preduzetnici. Šalje zaposlene na profesionalne seminare, usavršava se i sam, stalno putuje, dobija ideje, uči od boljih. Obožava da ide vinskim putevima. Nikad ne ide sam u te vinske priče, već u dobrom društvu, među ljude sličnog senzibiliteta. Svako putovanje mu ostaje u sećanju. Nemačka, Austrija, Portugal, Španija, Francuska, Italija, Mađarska, Kalifornija… Ostaje mu da obiđe vinske puteve po Južnoj Africi, Čileu, Novom Zelandu. Zna da će i za to biti prilike.

Voleo bi da vinski putevi Srbije dobiju na značaju. Oplenački kraj je trenutno vodeći vinarski region. Aleksandrović vinariju godišnje poseti oko 15.000 ljudi. Dolaze ljubitelji vina, stranci. Smeta mu samo što kad ljudi dođu kod njega ili na Oplenac, nemaju gde da odu na dobar ručak ili pronađu kvalitetan smeštaj. Iako počinju da se otvaraju dobri restorani i grade manji hoteli, turizam tog regiona je, prema njegovom mišljenju, zapostavljen. Zato se lično angažovao i sam poziva ljude da ulažu u seoski i vinski turizam.

„Do pre tri, četiri godine ničeg nije bilo i niko nije verovao u moju priču. Znali su samo da ima tamo neki Boža koji priča gluposti. Sad dolaze ljudi, hoće da kupuju kuće, pokreću seoski turizam, gastarbajteri bi da kupuju zemlju i sade vinograde, porasla je cena zemljišta i cena grožđa“, priča Aleksandrović.

Misli da je pokrenuo grudvu. Sad čeka lavinu. Ima zanos i veru koja nedostaje na ovim prostorima. Siguran je u ostvarenje svog sna, da će Šumadija za deset godina postati srpska Toskana

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs