Dragoš Stojanović, direktor Kliničko-bolničkog centra "Zemun" - Vratiću život bolnici u Zemunu

(Dragoš Stojanović)

On ljude dočekuje s "nožem" u ruci, a oni se sa njim, pri odlasku iz klinike, opraštaju kao najrođeniji, gotovo sa – do viđenja.

Reč je o docentu dr Dragošu Stojanoviću (51), specijalisti opšte hirurgije. Do pre dva meseca bio je načelnik hirurgije u Kliničko-bolničkom centru „Dr Dragiša Mišović”, a sad je direktor Kliničko-bolničkog centra "Zemun" u Beogradu.

Na tom njegovom drugom spratu, u "Mišoviću", svi odnosi bili su dovedeni do perfekcije, pa se to od njega očekuje i sad, u Zemunu.

Ali, "Zemun" je obeležen kao "najneuređenija zdravstvena ustanova u gradu".

Uz sve obaveze on je i docent na katedri za hirurgiju Medicinskog fakulteta u Beogradu i predavač, po pozivu, u Americi, u Orlandu, na Floridi. Član je domaćih i međunarodnih udruženja hirurga. Autor i koautor je preko sto radova u domaćim i stranim časopisima i naučnim knjigama.

Oženjen je Mirjanom, lekarom, rendgenologom. Imaju dvojicu sinova, studente: Aleksandra (24) i Dejana (21).

Kad ste odlučili da budete lekar?

Rođen sam u Kragujevcu i u tom gradu sam završio jedan deo škole, a ostatak osnovnog obrazovanja, i gimnaziju, okončao sam u Beogradu. U gimnaziji sam odlučio da moja sledeća faza učenja bude na Medicinskom fakultetu. Dopala mi se ta humana misija lekara, a otac Ljubiša, inženjer mašinstva, i majka Olivera, tada službenica u banci, u tome su me zdušno podržali. Mnogo im hvala.

Po čemu posebno pamtite početak studija?

Pre svega po obostranoj ljubavi na prvi pogled. Od početka studiranja Mirjana Jakovljević je bila samo moja devojka, a kad smo stekli diplome lekara, Mirjana je promenila status i prezime. Ona je od tada moja supruga. Tako je nama fakultet, koji nas je upoznao, podario sva zadovoljstva, a ta lepa priča se sad samo nastavlja.

Ko su vam bili uzori?

U Kliničkom centru "Dr Dragiša Mišović", mom prvom radnom mestu, uzori i mentori bili su mi dvojica hirurga: profesor Milenko Ristić i profesor Milan Dragović. Od njih sam naučio sve hirurške veštine i sva ustrojstva tog posla: od toga kako izgleda hirurg, kako funkcioniše u sali i, što je posebno važno, po redosledu svih odnosa. Po tom zakonu pacijent je pre svih. I pre porodice...

A koje strance viđate na kongresima hirurga?

To su profesor Pol Alan Reter iz Majamija, Makuči iz Tokija, Ličov Satava iz Vašingtona, a najznačajnije ime američke hirurgije je profesor Fogarti iz Bostona. Na svim skupovima tog sastava i ja imam predavanja. A često sam, nažalost, jedini Srbin na tim skupovima širom sveta.

Kakvo stanje ste zatekli u Zemunu?

Jako teško. Dve i po godine ne radi operacioni blok sa četiri sale, a isto toliko su, u rekonstrukciji, tri sprata sa četrdeset soba. I ostali objekti su za popravku, a i sva oprema mora da se zameni! Osnovna obaveza prema osnivaču, prema gradu, jeste da radi hirurgija, a to je sad svedeno na minimum. Ipak, obećavam da ću, najviše za godinu dana, uz pomoć grada, vratiti život bolnici u Zemunu. Biće to svetska klinika jer ovde ima odličnih lekara, a moj dosadašnji rad garantuje veliko stručno iskustvo i znanje. A za mene je posebna čast i izazov da vodim kliniku sa najvećom tradicijom na Balkanu.

To je javni stav, a šta je hirurška tajna?

Ima u ovom poslu i tajni. To je ime operisanog i ono što je on, u određenom stanju, govorio. Ovo je obaveza lekara i po Hipokratovoj zakletvi. Poštovanje ove tajne posebno traže političari i neke službe. Nije samo u pitanju kome je i šta operisano već i šta je određena osoba govorila u vreme buđenja posle anestezije. Jer, podsvest je često jača od svesti. Svašta mi tu čujemo... Ali, o tome ne pričamo.

Šta je pre operacije najvažnije?

Istorija bolesti, dobri snimci rendgenologa i besprekorna tehnika, a tada odlučujući "korak" pravi ruka hirurga, a to je od presudne važnosti. U Zemunu sam direktor, ali za pet dana ulazim u operacioni blok. Hirurgiju nikad neću ostaviti...

Da li ste operisali svoje najbliže?

Nisam. Ali, ako bih morao, učinio bih to. Najsigurniji sam u sebe. Ipak, svi mi u hirurgiji izbegavamo takve intervencije. Jer, emocije, ipak, prorade, pa ne daj bože neke greške. Gde bi mi duša...

Kako gledate na estetsku hirurgiju?

Ona ima svoje mesto kao funkcionalna ili psihološka mera, odnosno kao pristup samom sebi, zbog neke urođene greške. Ali, sve ostalo, kao razna povećanja, smanjenja, produženja i skraćenja – ne razumem.

Koliko ste posvećeni sportu?

U vreme kad sam bio u gimnaziji i na fakultetu igrao sam košarku za nižerazredne ekipe. A kao hirurg sam bio deset godina predsednik Zdravstvene komisije košarkaša Crvene zvezde. A posle toga mi je proširena ta delatnost. Sad sam predsednik Zdravstvene komisije celog Sportskog društva Crvene zvezde. Iz onog vremena posebno pamtim divne ljude i velike trenere: Ranka Žeravicu i, sad pokojnog, profesora Aleksandra Nikolića.

Gde su Vas sportisti vodili?

Sa Zvezdom sam obišao i Evropu i Ameriku, a gledao sam, u Los Anđelesu finalnu borbu najboljih ekipaza titulu šampiona Amerike u košarci. Ta sprega sporta i medicine i duhovno me veoma obogatila.

Koja umetnost je Vaša?

Član sam "Niš art fondacije" koju je osnovao Radovan – Lale Đurić, najplaćeniji živi srpski slikar, koji ima veliku galeriju u Njujorku. Ova fondacija je namenjena mladim slikarima i piscima u Srbiji koji nemaju više od trideset pet godina. Uz mene i Đurića tu su još Neda Arnerić, Jovan Ćirilov... A bila je sa nama i, sad, nažalost, pokojna Olja Ivanjicki, svestrani umetnik, pre svega slikar i crtač, a potom i vajar, pesnik, prozni pisac, kostimograf i arhitekta u pokušaju...

A da li je hirurgija umetnost?

Po mom viđenju tog posla jeste. Hirurgija je umetnost i uma i tela. A, kao i sve druge umetnosti, hirurgija se nalazi u stalnom pokretu, ali uvek zavisi od misli i ruke čoveka.

Kakve odnose imate sa sinovima?

Ja sam njima otac, drug, mentor... U tim našim druženjima, a i onako, kad ih slušam i gledam, često, u obojici, prepoznajem i sebe, pogotovo u lošim odnosima. Tada, pričom, pokušavam da im promenim neke "moje" stavove. Stariji će biti ekonomista, a mlađi pravnik. Sami su to odlučili. Oni su moj i Mirjanin ponos. Meni je porodica osnov svega.

Gde se odmarate?

Imam kuću na moru, u Njivicama, a u Beogradu sam obezbedio sebi splav iznad Ade Ciganlije i mesto za sojenicu. Voda me odmara. Jednom sam propustio priliku da idem na Univerzijadu u Južnoj Koreji zato što se poklapala sa odmorom u Njivicama.

Da li je sve ovo vaš smisao života?

Potpuno sam u tom odnosu. Imam Mirjanu koju obožavam, imam decu koju bezgranično volim, imam prijatelje kakve sam želeo, imam kompletan život kakav sam sanjao... Naravno, ponekad sam i, pomalo, brižan za sudbinu svega što me čini srećnim, ali ničega se ne bojim, čak ni poroka. Neke, sticajem okolnosti, više nemam. Prestao sam da pušim i smanjio sam "bezgraničan" rad.

Da li uvek govorite istinu?

Uglavnom da, ali, ponekad i ne. Ne lažem, ali ponešto prećutim. Posebno to činim kad je reč o pacijentima. Ne smem nikad da im ubijem nadu. Ali, porodici uvek kažem istinu.

Šta poštujete u druženju?

U druženju sa muškarcima cenim pouzdanost, odgovornost, iskrenost, odanost, ozbiljnost, spremnost na žrtvovanje... A druženje sa ženama, po meni, ne postoji. Imam samo veliko dužno poštovanje prema njima i njihovim shvatanjima tog odnosa...

A šta volite u ženskoj prirodi?

Volim sve ono što može da obraduje muškarca. Ona mora kompletnim utiskom da podiže partnera. Pre svega ličnim odnosom prema sebi. Trebalo bi da bude negovana, obrazovana, ljubazna, vedra, spontano šarmantna...

Čiju misao sledite?

Vinston Čerčil je rekao: "Nikad se ne predaj". To sam usvojio kao svoje životno opredeljenje. I još nešto: "Istina je samo jedna". To je moj stav za sve odnose.

Kako sebe doživljavate?

Kao ozbiljnog, ostvarenog, odgovornog, prijateljski nastrojenog i kao čoveka koji voli prirodu i ljude. Obožavam život u celini i predajem mu se svim svojim bićem. Kao svemu u čemu učestvujem u životu...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika od 27.09.2009.)