Velimir Ćurgus Kazimir, direktor medijske dokumentacije "Ebart", pisac i slikar - Filozof u medijima

( Velimir Ćurgus Kazimir )

Sedamdesete pamti kao zlatno doba intelektualnog života kada je sa društvom pratio šah i čitao mnogo knjiga. Sa setom se priseća igranja fudbala po Ulici Strahinjića bana. Profesionalnost, čast i poštenje u poslu, bez obzira na strašne uslove konkurencije su mu primarni. On je želeo filozofiju kao životni poziv, ali su knjige, izdavaštvo i mediji bili ti koji su izabrali njega. Velimir Ćurgus Kazimir, direktor medijske dokumentacije "Ebart" ne veruje u "uspeh po svaku cenu" i još čeka kada će uloženi trud početi da se vraća.

Hteli ili ne, mnogi na njegovo pojavljivanje u javnosti obrate pažnju na neobično prezime.

- Moj otac je Krajišnik, Kozačanin, majka iz Sarajeva, i gotovo cela moja familija živi u inostranstvu, prvenstveno zbog ratova početkom ’90-ih. Prezime Ćurgus deluje retko, ali sam radeći kao novinar "Politike" bio iznenađen koliko mi se Ćurgusa javilo.

Otac mu je bio oficir, graničar i dosta su se kao porodica selili. Tako su prošli čitavu bivšu Jugoslaviju. Najlepši deo detinjstva proveo je u Splitu, gde je završio i osnovnu školu. Kada je nakon toga došao u Beograd prvih šest meseci govorio je ijekavicu i bio čudan drugima.

- A onda me je Beograd, u kome sam pre toga bio samo na kratko, potpuno osvojio i ja se danas apsolutno osećam Beograđaninom, toliko da ne bih mogao da zamislim svoj život nigde drugde.

Fudbal u Ulici Strhinjića bana

Mladost mu je prošla na Dorćolu u jednom sasvim drugačijem ambijentu nego što je to danas. Sa društvom je u to doba igrao fudbal na uglu ulica Strahinjića bana i Zmaj Jovine.

- Znam, nezamislivo danas, ali to je bio Beograd ’60-ih i ’70-ih, priseća se sa setom Ćurgus.

Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu koju nije završio. Delimično zbog toga što je u 21. godini, sa tadašnjom studentkinjom psihologije Aleksandrom dobio sina Ivana, koji mu je danas velika podrška i kolega u "Ebartu". A onda se rodila i Gorana, koja se kasnije opredelila za muziku. Svira harfu u Narodnom pozorištu i "deli sudbinu svih umetnika u ovoj zemlji".

Kada je zasnovao porodicu, smatrao je da je njegova obaveza da počne odmah da radi. Prvi posao pronašao je u knjižari "Mladost" smeštenoj u SKC-u, prvoj specijalizovanoj knjižari za strane knjige. Nabavljao je nove naslove iz raznih oblasti, pa i iz prirodnih nauka, o kojima do tada ništa nije znao.

- Doneti nešto novo. To se činilo tada veoma bitno. Još se sećam tih autora i tih naslova...bio je to intelektualno zanimljiv period.

Na putu do kulturne rubrike u "Politici", sedam-osam godina zadržao se u izdavaštvu, na mestu urednika u Istraživačko- izdavačkom centru saveza socijalističke omladine Srbije - ideološki obojenoj instituciji, ali mestu gde su objavljeni sjajni naslovi koje niko drugi nije hteo da objavi.

- Bilo je trenutaka kada smo morali da zaustavljavamo štampanje i da čekamo bolja vremena za objavu, ali nismo odustajali. Grafičari su pokrivali složene olovne šifove rolnama papira da neko ne bi rasturio pripremljene knjige.

Tada je objavljena knjiga Džoane Robins "Ekonomska filozofija" za koju Ćurgus smatra da bi i danas koristila svima da je pročitaju. Posebno vrednom smatra i antologiju novog talasa "Drugom stranom". Svoje prve knjige u IIC-u su objavili: Zoran Đinđić, Laslo Sekelj, Kosta Čavoški, Milorad Vučelić, Vladimir Gligorov,...

Na drugoj strani

A on je na drugu stranu, neki bi rekli umetničku, zakoračio zaposlivši se kao novinar u "Politici". Bio je to period ’90-ih, težak, ali period kada su kolege bile solidarne.

Međutim kada je 1996. godine "Politiku" zahvatio novi talas represije – bio je kraj.

- Nisam mogao da sedim, ništa ne radim i primam platu. Nisu dozvoljavali da pišem, čak ni najave.

Prešao je odatle u Fond za otvoreno društvo, gde je bio zadužen za odnose sa javnošću, sve do 2002. godine kada se pokrenula priča oko medijske dokumentacije "Ebart", na čijem čelu se nalazi od prvog dana postojanja tog arhiva.

A tu negde, između novinarskog oštrenja pera i direktorskog, mada bi mnogi rekli i pionirskog posla u arhiviranju, Velimir Ćurgus Kazimir se oprobao kao pisac i slikar.

Početne tekstove, mešavinu novinarstva i fantastike, objavio je sa dvadeset godina, 1968. godine u časopisu "Delo". Odlučio je da tekstove, priče i eseje pretoči u roman i 1978 .godine objavljuje svoju prvu knjigu "Kavkaski roman i drukčije priče", koji je i danas veoma aktuelan.

- Što kažu pisci: I dalje se drži! - kroz osmeh kaže Ćurgus koji ipak žali što nema više vremena koje bi posvetio pisanju.

- Ja pišem lako, ali mi treba vremena. Veoma volim narudžbine, jer me tako neko
obaveže i ja to ispoštujem.

Najveći honorar zaradio je u inostranstvu. Kaže, ovde se od toga ne može živeti.

Zahvaljujući koleginici iz "Politike" Mirjani Živković, koja je videvši neke njegove likovne radove, bila uporna u ubeđivanju da treba da se ozbiljnije bavi i slikarstvom, Velimir Ćurgus Kazimir ima iza sebe nekoliko samostalnih izložbi. Poslednja izložba bila je prošle godine u galeriji "Grafički kolektiv" pod nazivom "Akvarijumi".

( slika postavke "Akvarijumi")

Kaže, spremio je materijal, ali nema vremena za neka nova ostvarenja. Slike će morati prvo da sačekaju novi roman, o proživljenoj prošlosti, za koji autor ima žarku želju da ispriča.

Do tada, zauzet je radom u Ebartu. Po statistici poseta njihovom sajtu www.arhiv.rs vidi se povećana zainteresovanost za ono čime se bave.

- Obilazeći biblioteke po Srbiji moram priznati da sam prijatno iznenađen zainteresovanošću i odgovornih ljudi i "čitalaca" da koriste Internet i naš arhiv, ali je problem što veliki broj njih ili nema tehničkih mogućnosti za Internet ili nemaju sredstava za plaćanje minimalne pretplate i tu dolazimo do toga da država mora da obezbedi određena sredstva za nešto što mi prepoznajemo kao javni servis. Ova vrsta "on-line" arhiva koji mi radimo morala bi da uđe u biblioteke i javne ustanove u onom obliku kao što to čini javni servis. Međutim kada se kaže javni servis misli se isključivo na RTS, što jednostavno nije tačno.

Beograd je nedavno postao prvi grad u Evropi u kome se nalazi celokupna rezervna baza ("backup") podataka sajtova "Wikipedia" i "Wikimedia". Delom za to je zaslužan i "Ebart" gde se ti podaci mogu i preuzeti.

U "Ebartu" je trenutno aktuelan monitoring kršenja novinarskog kodeksa u štampanim medijima u Srbiji. Ćurgus kaže žele da imaju jedan pregled, inventar - bez zaključaka i osuda.

Pravo izbora i tolerancija

Tolerancija i pravo izbora su ono što ga vodi i u poslu i u privatnom životu. Kako sam kaže, njegova shvatanja su mnogo sličnija budizmu nego hrišćanstvu.

Nažalost, prostor koji imaju religije, smatra Ćurgus, nije iskorišćen na jedan ekumenski način i ta isključivost je nešto što ga odbija od svih vrsta dogmi.

Dok provodi vreme u žalu za više slobodnog vremena kada bi rado plivao, pisao i konačno iskoristio nabavljeni slikarski materijal, u "Ebartu" već planiraju novi projekat - digitalizaciju nezavisnih produkcija, kao što su "Mreža" i "VIN" što bi omogućilo tako učestvovanje u stvaranju istorije, bar u onoj meri u kojoj to mediji čine.

J.Đ.