Divna Minić, vlasnica i direktorka "Hausa" - U potrazi za lepim

(Divna Minić)

- Ježevima je bilo vrlo hladno i hteli su da se zagreju. Počeli su da se primiču jedan drugome jer su čuli da će im tako biti toplije. Kako su se primicali, bodlje su im se sve više zarivale u meso, bol je postajao nepodnošljiv, pa su se ponovo udaljili jedan od drugog. Od hladnoće su počeli umirati. Prošlo je dosta vremena dok ježevi nisu otkrili na kojoj tačno udaljenosti treba da budu kako se ne bi smrzli i kako bi bol bio izdrživ. Tu priču sam davno čula i svaki put joj se vraćam kada razmišljam o odnosu među ljudima. Naučila sam da "upravljam" svojim emocionalnim prostorom, okružim se pravim ljudima, u ambijentu koji sama kreiram – počinje priču za "eKapiju" Divna Minić, arhitekta i direktorka Hausa, firme koja zastupa renomirane svetske proizvođače nameštaja.

Objašnjava da je arhitektura bila kompromis između njene želje da bude slikarka i stava roditelja da slikarstvom može uvek da se bavi, ali da "od nečega mora da se živi". Starija sestra joj je, kao i tata ekonomista, a majka profesorka srpskog jezika i književnosti.

Divna Minić se rodila i odrasla u Beogradu, a svaki slobodan trenutak koristila je za obilazak neke nove destinacije. Kaže da su putovanja oduvek bila njena opsesija i od ranog detinjstva je sa porodicom počela da vrti globus i upoznaje gradove sveta. Danas to čini sa suprugom Zoranom i trinaestogodišnjim sinom Lavom.

- Volim da otkrivam nove prostore i menjam mesto boravka. Imala sam svoju računicu - do 30 godine obišla sam 30 zemalja i to mi je bilo dovoljno. Ali onda su Srbiju zadesila teška vremena tako da se brojka nije povećavala onako kako sam ja zamišljala. Srećom, situacija se popravlja i već nekoliko poslednjih godina na redovnom letnjem repertoaru su mi jedrenja, a ovog leta to će biti Jonsko more. Polazna stanica je Lefkada, a zatim ćemo videti Itaku, Zakintos, Kefaloniju i Peloponez.

Među omiljene destinacije ubraja s jedne strane Hong Kong i Njujork, dok su na drugom kraju sela Zambije. Neostvarena želja joj je da vidi Tokio i kaže da čeka prvu priliku da poseti japansku prestonicu.

- Fascinira me vizuelizacija grada. Najbitniji mi je ambijent u kome se nalazim, arhitektura celog prostora. Njujork je u tom smislu fascinantan, jedna velika čorba svega i svačega. To je jedini grad u kome bih mogla da živim osim Beograda.

U potrazi za Beogradom

Duži boravak van rodnog grada za Divnu Minić je usledio početkom devedesetih kada je kao i većina njenih kolega bolju budućnost tražila van granica naše zemlje.

- Godinu dana sam se "tražila" po svetu. Prvo sam bila na Kipru gde sam kratko radila u birou, onda sam otišla u Dahab, Kairo, Luksor, pa London, da bih se ipak vratili kući kod mame i tate. Šta je presudilo da se vratim? Gospodin Panić! Bio je to trenutak kada je Milan Panić došao na političku scenu Srbije. Tata me je zvao i rekao- vrati se kući, došao je gospodin Panić. Poslušala sam ga i ostala u Beogradu. Kratko sam ga još jednom sa porodicom napustila za vreme bombardovanja, ali ovaj grad je moje mesto.

Po povrtaku iz "belog sveta" jedno vreme je ostala na Arhitektonskom fakultetu, na odseku za urbanizam, ali tadašnja plata je, priseća se Divna, iznosila marku, dve. Zatim joj se kao opcija za zaposlenje pojavio "Eurosalon" koji je u to vreme bio među našim prvim privatnim firmama.

Estetika pre svega

– Mladalački san mi je bio da projektujem velike objekte, ali sam se sticajem okolnosti usresredila na enterijere, što i danas radim.

(hala "Kompresor")

- U ovom poslu je, osim talenta, znanja i iskustva neophodno i da budete pomalo psiholog kako biste uočili šta je to što klijent želi, šta mu se sviđa. Pri tom morate paziti da ne odstupite od funkcionalnosti, lepote i spostvenog stila i pečata koji ostavljate.

Posle rada u "Eurosalonu" za Divnu je usledilo osamostaljenje. Počela je otvaranjem radnje u Ulici kralja Petra koja je zastupala nameštaj "Fendi". Ali, kaže sagovornica "eKapije", srpsko tržište početkom 2000. još nije bilo spremno na takve brendove. Zatim je 2004. osnovan "Haus" – pionir u prodaji dizajniranog nameštaja kod nas.

- Čime god da se bavim nikada ne odstupam od svojih estetskih normi. Ne mogu radi profita i dobre trgovine da prodajem nameštaj koji mi se ne sviđa i ne zadovoljava moj pojam lepog. Naš narod još nije navikao na nameštaj koji nudimo, čini mi se da ga ne doživljava na pravi način, jer nije ni dovoljno informisan. To su često klasici arhitektrure, dela koja su rađena početkom 20. veka kao i aktuelni komadi nagrađeni prestižnim svetskim nagradama iz sveta dizajna nameštaja.Veliki broj komada koje "Haus" ima naši sugrađani su sretali na filmu ili u stranim časopisima.

Klijentela su joj prevashodno njene kolege, arhitekte koje opremaju stanove ili poslovni prostor, jer, kaže Divna, oni znaju šta u "Hausu" mogu da nađu i znaju koliko vredi koji komad nameštaja.

Omiljena epoha u arhitekturi joj je moderna, koje, kako kaže, kod nas ima dosta ali je potpuno zapostavljena, čak propada.

- Takva je i hala "Kompresor" u kojoj je "Haus" i koju sam pokušala da sačuvam u njenom izvornom stanju.To je građevina iz 70-ih godina prošlog veka sa "šed" krovom tipičnim za industriske objekte krajem 19. i početkom 20 veka. Sličnih objekata kod nas ima dosta, ali su uglavnom u zapećku i ljudi prema njima nemaju nikakav odnos, socijalistička arhitektura može biti jako interesantna posebno sa početka pedesetih.

Krov

- Ne prestajem da menjam svoj životni prostor. Srećom sam se "smirila", kako me porodica ne bi napustila, kaže kroz smeh Divna i objašnjava da je za trinaest godina promenila pet stanova.

- U početku je to bilo traganje za većim prostorom, dok se nismo stacionirali u Vlajkovićevoj. Zoran je postavio ultimatum da tu moramo da ostanemo barem pet godina - kaže Divna dodajući da joj je, osim putovanja, omiljena zanimacija čitanje "Krov-oglasa".

Kaže da joj je porodica oslonac u životu, a sa suprugom Zoranom, koji je tv montažer i režiser, je više od 20 godina, još od srednje škole. Svojim najvećim uspehom smatra sina Lava, i kaže da su u porodici svi vrlo usmereni jedni na druge. Priznaje da bi volela da više vremena provode zajedno, ali joj posao ponekad to ne dozvoljava.

- Ja sam jedna od onih osoba koje sve vole da kontrolišu i koje strahuju da će bez njih sistem pući. Međutim, nisam strog šef i imam maksimalno korektan i drugarski odnos sa zaposlenima, što može ponekad biti problem.

Slobodno vreme u Beogradu provodi na rolerima i biciklu, ili sa kičicom u ruci. Sebe opisuje kao avanturistu, ali svoju bazu nikada ne bi menjala.

T.S.