Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije - Nepoznato lice

(Zorana Marković)

Bilo je to prilično iznenađenje kada je Odbor Agencije za borbu protiv korupcije, između 18 kandidata, za direktorku izabrao diplomiranu pravnicu Zoranu Marković. Prvo zato što je žena, a nekako su, na tom mestu, svi očekivali muškarca. A drugo zato što je, za širu javnost, ona potpuno nepoznata, a pretpostavljalo se da će na čelo Agencije doći neko poznato ime. Izbor je, po svemu sudeći, bio iznenađenje i za nju, pa ga je dočekala bez pripremljene kratke biografije i fotografije za medije. Čak se ni na internetu nije mogla naći bilo kakva informacija iz njene biografije.

Nepoznato lice Zorane Marković jedni su razumeli kao manu, a drugi kao prednost. I naravno, odmah se probudila znatiželja javnosti - ko je Zorana Marković i šta je preporučilo za ovu veoma odgovornu i slabo plaćenu funkciju. A slučaj je hteo da je sve što je u životu radila, od prvog zaposlenja do danas, u stvari, pripremalo za ovu funkciju.

Rođena je avgusta 1960. godine u Beogradu i najranije detinjstvo provela u Ulici Svetozara Markovića. Potiče iz imućne starobeogradske porodice kojoj je, posle Drugog svetskog rata, oduzeta sva imovina. Zoranin deda po majci bio je prvi upravnik Gradske bolnice na Zvezdari kojem su posleratni komunisti oduzeli celokupnu nasleđenu imovinu. Čak je porodica iseljena iz svojih kuća u Ulici Svetozara Markovića i preseljena u jedan stan. Tako su od vlasnika postali kirajdžije, kako se govorilo. Ni očeva porodica nije bolje prošla. Zoranin deda po majci bio je građevinski inženjer i veoma imućan čovek. Posle rata, oduzete su mu kuće po Beogradu, Vrnjačkoj Banji i Avali. Ostala je samo jedna kuća na Senjaku. Ali Zorana punih 20 godina vodi spor i ne može da je povrati.

Iako joj je sva porodica sa Vračara ili okoline Tašmajdana, Zorana je odrasla na Novom Beogradu, kod Fontane. Živela je u stanu sa majkom, koja je bila prevodilac, očuhom rudarskim inženjerom i šest godina mlađom polusestrom.

Završila je Osnovnu školu "Lenjin" i igrala se na maršuti kuda su 1968. prolazile povorke pobunjenih studenata. A kada je završila Devetu beogradsku gimnaziju i došlo vreme za prijemni na fakultet Zorana je obavestila porodicu da želi da upiše Fakultet primenjenih umetnosti odsek enterijer ili dizajn, recimo cipela. Njen očuh i majka bili su očajni. Smatrali su da je dizajn idealan kao hobi a da je, njihovoj ćerki, za sigurnost potrebna neka konkretnija diploma. U pomoć je stigao i teča, profesor Ekonomskog fakulteta i odluka je pala: Zorana upisuje Pravni fakultet. U toku studija se udala i dva meseca pre nego što joj se rodio drugi sin diplomirala.

Zahvaljujući znanju engleskog jezika dobila je brzo prvi posao u gradskoj službi za imovinu, kod Živane Olbine, predsednice Izvršnog saveta skupštine grada. Sve do 1991. godine radila je drugostepeni upravni postupak, a onda je prešla u Ministarstvo finansija. Ponovo se našla u resoru za imovinsko pravne poslove i postala načelnik službe. I tu je radila drugostepeni postupak, ali sada na predmetima po žalbama, po Zakonu o vraćanju zemljišta oduzetog 1953. godine. Za nju je to bilo veliko iskustvo jer se radilo o novom zakonu, prvom u istoriji posleratne Jugoslavije kojim se nešto vraćalo, a ne oduzimalo.



Kada je Zoran Đinđić došao u Vladu, a Božidar Đelić postao ministar finansija 2001. godine, rekla je saradnicima da ostaju u dobrim rukama i napustila ministarstvo. Bila je uverena da u misiji OEBS, koja je te godine počela sa radom, može mnogo više da uradi za svoju državu. Kroz OEBS se uključila u reformu državne uprave i pet godina samostalno kreirala brojne programe. Radila je uglavnom za multietničke opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđu, u kojima je tek trebalo uvoditi standarde, menjati zakone, promovisati evropske vrednosti. Kreirala je i postkonfliktni program koji je ocenjen kao najbolji, a omogućio je i učešće Albanaca u državnoj upravi. Čak je nekoliko meseci i živela u Bujanovcu, jela burek svakog jutra u albanskoj pekari, pila kafu u njihovom kafiću da pokaže da se ljudi mogu približiti ako se to iskreno želi.

Dve godine kasnije dobila je i Fulbrajtovu stipendiju za stručno usavršavanje iz oblasti reforme državne uprave i ljudskih prava. A u stvari bio je to pravi trening iz analitike. Radila je uporednu analizu reforme državne uprave, pravosuđa i ombudsmana u zemljama istočne Evrope, Balkana i Mediterana. Proučavala kako su Česi i Poljaci napravili institucije i reformisali pravosuđe, gde su zapinjali i kako su se borili sa korupcijom. To iskustvo sa "živim" dokumentima smatra neprocenjivim. Istovremeno shvatila je i koje su naše greške zbog kojih se tako tromo krećemo kroz tranziciju. Odbila je, međutim, ponude da ostane u Americi i rešila da se vrati. Ali prvobitni entuzijazam brzo je zamenila nelagodom zato što se Srbija stalno zapliće o sopstvene noge. Dve godine je vodila program obuke advokata za praktičnu primenu evropske konvencije o ljudskim pravima. Potom je postala savetnik pri kancelariji američkog ministarstva pravde u američkoj ambasadi u Beogradu za oblast organizovanog kriminala i korupcije. Bavila se antikorupcijskim programima, pratila propise iz te oblasti, pripremala logistiku za Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Imovina, korupcija, državna uprava i ljudska prava, teme su kojima se godinama bavila i o kojima je mnogo naučila. Red je, kaže, da to znanje sada i primeni.

Iako deluje mekše nego na jednoj jedinoj fotografiji koja se pojavljuje u medijima, Zorana Marković ne oskudeva u odlučnosti i čini se da dobro zna u šta ulazi. Na primedbu da je mnogo važnija odlučnost države, ona kaže: I za to ima leka: ljuljaš granu, pa će plodovi kad tad da padnu.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 11.07.2009.)

Ministarstvo finansija Republike Srbije

Misija OEBS-a u Srbiji

Agencija za borbu protiv korupcije

Zorana marković

Drugi svetski rat

Avala

Senjak

Tašmajdan

Živana Olbina

Služba za imovinu grada Beograda

Zoran Đinđić

Božidar Đelić

Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom