Radoslav Pavlović, dramski pisac - Tumačenje aždahe

Dramski pisac Radoslav Pavlović protekle nedelje je osvojio medije. Ne zbog svojih monologa, dijaloga, replika koje je nadahnuto podario svojim televizijskim junacima: Drakčetu, oficiru Vraniću i drugim u seriji „Moj rođak sa sela”, već zato što se istakao lično. Ovoga puta obratio se javnosti u svojstvu potpredsednika Odbora za kulturu Srpske napredne stranke na konferenciji za novinare na kojoj je ocenio da je država Srbija u filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu” (premijerno prikazan 11. marta u „Sava centru”), rađenom po scenariju Dušana Kovačevića i u režiji Srđana Dragojevića, finansirala falsifikat o vlastitoj istoriji. Odnosno, da je u ovom ostvarenju prikazano da se „na Ceru vodila bitka u rovovima u kojoj su učestvovali i invalidi”. Neočekivanim javnim nastupom, u svojstvu političkog funkcionera, otvorio je novo poglavlje (žarište) u srpskoj kinematografiji.

Radoslav Pavlović je slobodni umetnik sa izuzetno bogatom biografijom. Autor je pozorišnih komada „Šovinistička farsa”, „Muke po Živojinu”, „Braća po oružju”, „Mala”, „Život Jovanov”, „Čaruga” i mnogih drugih, filmova „Živeti kao sav normalan svet”, „Hajde da se volimo”, „Balkanska pravila”, „Mala”, „Volim te najviše na svetu”...

Njegova televizijska serija „Moj rođak sa sela” o Srbiji, uz živopisne slike ovdašnjeg sela, u jednom trenutku ispred televizijskih ekrana okupila je više od tri miliona ljudi. I sam je, kako je nedavno izjavio, bio iznenađen tolikom gledanošću. Ipak, dobro se osećao dok je pisao pomenutu seriju, jer je, kako je rekao, kroz likove, kroz rečenice koje oni izgovaraju, pokušavao da afirmiše ono u šta veruje i u šta veruje sredina u kojoj živi. A to je da „nije sramota biti pošten, da nije sramota raditi, da je pristojno biti prijatelj, da je pristojno reći dobar dan, da nije ništa ružno ako voliš zemlju u kojoj živiš, da nije sramota ako se setiš majke ili dede”.

Prisetio se, isto tako, Dušan Kovačević u svom delu „Sveti Georgije ubiva aždahu”, ekspert za Srbe i srpski mentalitet – kako ga predstavljaju pojedini kritičari – priče svog dede Cvetka. I naišao na oštar komentar kolege Pavlovića, istina sa zakašnjenjem od 27 godina jer je pre toliko vremena napisana ova drama. I dok univerzitetski profesori smatraju da Pavlovićeve osude ovog filma predstavljaju „arheologiju u mišljenju” i da bi studenti sa sličnim komentarima kod njih „pali na ispitu”, nama ostaje da se prisetimo još jedne Pavlovićeve nedavne izjave na pitanje da li je njegova pomenuta serija revitalizacija idealizma kao kontrapunkta „životnoj filozofiji”.

„Idealizam je po definiciji, po svojoj filozofskoj suštini, potreba da se nešto više dosegne – to je jedno čitanje. A imate i čitanje koje je savremeno, gde se kaže da je idealizam falsifikovano čitanje stvarnosti, gde se kaže da stvarnost ne valja ništa i kad god neko prikaže stvarnost koja nije apsolutno crna, gorka i zift, taj falsifikuje i taj je idealista”, rekao je Pavlović.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 22.03.2009