Stefan Stojačić, reprezentativac Srbije u basketu - Svetski šampion sa tri fakulteta

Dodao bi i da je nastupao za Mega Vizuru, Crvenu zvezdu, Radnički, te Vojvodinu Srbijagas, posle čega je napravio trogodišnju pauzu od košarke. Sezonu 2016/17 igrao je za Vojvodinu kojoj je pomogao da uđe u najviši rang domaće košarke, a da je imao značajnu ulogu pokazuje i to da je te sezone proglašen za MVP lige.

Osim titule svetskog šampiona u basketu sa reprezentacijom, Stojačić zajedno sa Stefanom Kojićem, Mihailom Vasićem, Aleksandrom Ratkovim i Markom Brankovićem čini basket ekipu Liman, sa kojom, uz Novi Sad-Al Wahda dominira svetskom scenom. Mogao bi da se pohvali i da je prošle sezone proglašen za MVP FIBA 3x3 tura. Pod stavkom "razno" u CV-ju moglo bi da se doda i da u slobodno vreme voli da svira klavir i da je sa 10 godina bio treći najbolji šahista u Evropi u svojoj konkurenciji.

Uz sve to, Stojačić je zaposlen, diplomirani je mehatroničar - i ima samo 28 godina. Međutim, svu tu raznovrsnost, koliko god mu dobrog donela, gleda dosta kritički.

- Iskreno, mislim da je sva ta raznovrsnost koja ide uz mene, koliko god to delovalo fascinantno, zapravo glavni problem i nosi dosta negativnih stvari. U mom prvom ciklusu bavljenja košarkom, do svoje 23. godine, u jednom trenutku sam psihološki pao i odlučio sam da se angažujem na više strana. Možda sam prerano počeo da igram profesionalno košarku, već sa 15 godina sam igrao seniorsku ligu, a sa 23 sam imao osam seniorskih sezona iza sebe. Svako leto sam bio sa reprezentacijom i možda je tu došlo do prezasićenja - kaže Stojačić u razgovoru za 021.rs, ali dodaje da stvari kroz koje je do sada prošao ne bi hteo da menja.

Dok se bavio košarkom, Stefan je istovremeno studirao. S obzirom na to da mu je prva ljubav bio šah, zavoleo je i matematiku, pa mu učenje nikada nije predstavljalo problem.

Tako je završio studije finansija i bankarstva na Univerzitetu Sindgidunum, a uporedo sa njim i Pravni fakultet na Privrednoj akademiji. Nakon što je stavio košarkašku karijeru po strani Stojačić je upisao ono što je želeo - novosadski Fakultet tehničkih nauka.

- Ja volim da kažem da mi je to u stvari prvi fakultet, to mi je uvek bila želja. Sa 23 godine sam doneo odluku da upišem FTN i mislim da mi je to jedna od najboljih odluka u životu. Sve što sam do tada uradio sam ostavio iza sebe, okrenuo sam novi list i počeo da studiram nešto što volim, odnosno nešto što želim da radim u svom životu - priča Stefan.

Ovaj Novosađanin je jedan od onih sportista koji na sport ne gledaju samo kao na nadmetanje koje traje sat vremena ili 90 minuta. On sagledava širu sliku svega, što je verovatno i doprinelo tome da donese životne odluke koje su za njegovu okolinu možda bile čudne.

Evidentno je da pravi razliku između sporta i sveta šou biznisa, jer smatra da tamo gde je na snazi strogi biznis nema mesta za emocije.

- U suštini to jeste tako, možda ne u očima nas igrača, ali jeste u očima onih koji nas posmatraju. Sport i marketing su, kada pogledamo malo sa strane, u suštini jedno te isto. Ti sporovi između igrača i menadžera javljaju se zbog pitanja da li on može od tebe da zaradi ili ne. Sva ostala emocija koju očekuješ da je ima prema tebi je sasvim u redu, ali, ako ćemo da posmatramo stvari malo surovije, menadžer ima svoj posao i njega mora da radi bez obzira na emocije - priča Stojačić.

Iako je u jednom trenutku života profesionalno bavljenje sportom stavio po strani, Stefan, koji potiče iz sportske porodice, nije imao nameru da loptu i koš ostavi zauvek i da prestane da uživa u igri, van velikih arena, publike koja očekuje mnogo, trenera, menadžera koji trljaju ruke od tuđeg talenta.

U tom odmoru od sveta surovog profesionalizma Stojačić se slučajno vratio na početak, tamo gde je sve i počelo - basketu na betonskim terenima. Kolega sa fakulteta, a sada saigrač u Limanu, Aleksandar Ratkov ga je pozvao da im se pridruži na jednom turniru na kom su predstavljali fakultet, pa je prvo ime najmlađe FIBA 3x3 ekipe bilo u stvari Fakultet tehničkih nauka.

- Basket je zaista moja ljubav, počeo sam da igram pre nego što sam krenuo sa košarkom. Kroz godine sam shvatio da najviše volim kada se igra tri na tri. Dušan Bulut kaže da je basket bunt, nema autoriteta, trenera, to se i meni sviđa. Možda basket jeste neki bunt protiv toga da te neko kontroliše, sam kreiraš kako ćeš da igraš i to mi se sviđa. Pitaju me ljudi da li na basket gledam kao na drugu šansu, jer možda nisam uradio u košarci sve što sam očekivao. Ne gledam na te stvari tako, volim sve što mi se do sada desilo, bilo je i dobrih i loših odluka, ali sam došao tu gde sam. Ne bih menjao stvari, jer sada imam želju da dam svoj maksimum u basketu tri na tri - poručuje ovaj mladi basketaš za 021.rs.

Zanimljivo je da prošlogodišnje finale mastera u Debrecinu, koje su igrali Liman i Novi Sad-Al Wahda, FIBA 3x3 smatra jednom od najboljih utakmica u istoriji ovog sporta. Titulu je tada uzeo Liman, a ispostavilo se da dve najbolje svetske ekipe dolaze upravo iz ove gradske četvrti.

Stojačić smatra da su basket i košarka dva različita sporta, jer su taktička i fizička priprema drugačije. Kako je igrao košarku na parketu u halama, ali i na terenima gde se sada gradi Baletska škola na Limanu 3, ovaj basketaš je uvideo da neko ko je ranije igrao košarku može da ima prednost u basketu, ali da to ne mora mnogo da znači.

Košarkaški savez Srbije ove godine je odlučio da reprezentaciju ne predstavlja najbolja domaća ekipa, već najbolje plasirani igrači na FIBA 3x3 listi. To je dovelo do toga da se Stojačić pridruži Bulutu, Majstoroviću i Saviću na šampionatu u Manili. Iako su na terenu najveći rivali, na prvenstvu su rivalstvo ostavili za neku drugu priliku, a Srbiji doneli veliku radost.

- Svi su bili skeptici kako će se to razvijati, ali smo mi ostavili rivalstvo po strani. Gajimo uzajamno poštovanje jedni prema drugima i to je rezultiralo da stvarno odlično igramo, nismo imali vremena da se uigravamo, ali se poznajemo dovoljno dobro i mislim da možemo da igramo mnogo bolje. Kada osvojiš Svetsko prvenstvo i smatraš da možeš mnogo bolje, onda je to stvarno super - zaključuje Stojačić.

Podgrevanje limanskog rivalstva, koje je sticajem okolnosti preraslo u svetsko, nastaviće se i dalje, ali su novosadski basketaši složni u želji da 2020. godine na Olimpijadi u Tokiju za Srbiju osvoje zlato. Nacionalni tim tek treba da se kvalifikuje na turnir, a Stojačić poručuje da će svaki basketaš dati svoj maksimum.