Slobodan Šijan, filmski reditelj - Ime reditelja je prava slika filma

Kad neko u svom poslu stekne priznanje najboljeg, za rad u nizu decenija, zaslužuje da i u ostatku života nosi krunu „kralja” i kad, po sopstvenom priznanju, u tu vrstu kategorizacije, u umetnosti, neveruje. Reč je o reditelju Slobodanu Šijanu (62) i njegovom prvom filmu „Ko to tamo peva”, koji je premijerno prikazan još 1980. godine.

Ovu komediju sa tužnim krajem napisao je Duško Kovačević, muzikom ju je ozvučio Vojislav Kostić, a život su joj dali najbolji glumci: Pavle Vujisić, Aleksandar Berček, Bata Stojković, Neda Arnerić, Dragan Nikolić...

U velikoj anketi jugoslovenske Akademije za filmsku umetnost i nauku, 1996. godine, povodom sto godina filma, ovo delo proglašeno je za najbolje na prostorima one, velike države, pa i šire. Taj film je do suza nasmejao Francuze, Amerikance, a potom i pola sveta...

Slobodan Šijan je režirao još šest „dugih” filmova, niz „kratkih”, više TV drama... Redovni je profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i gostujući u Los Anđelesu. Oženjen je Narcisom, direktorkom Muzeja afričke umetnosti u Beogradu, sa kojom ima ćerku Milu (18), a iz prvog braka ćerku Ivu (33) koja živi i radi u San Francisku.

Koliko ste dugo u umetnosti?

Oduvek sam hteo da budem crtač stripova i crtanih filmova, pa sam povezao dve moje akademije: likovnu, a nešto kasnije i filmsku. I diplomirao sam na obe. Moj likovni mentor bila je Ljubica Cuca Sokić, a režijski Živojin Žika Pavlović, kome sam se pridružio posle velike borbe na prijemnom ispitu. Od tri stotine kandidata primljeni smo samo nas četvoro!

Šta je sad sa slikarstvom?

Slikarstvo je nešto što sedanas malo šire shvata. Proširilo se na druge medije: grafiku, film, novine... Tako sam se i ja,poredfilma, bavio i eksperimentalnom fotografijom,umetničkim videom, izdavanjem filmskog fanzina. Evo, baš sad spremam izložbu za Salon Muzeja savremene umetnosti u Beogradu koja će biti u aprilu i zvaće se „Oko filma”.

Koja je cena tih Vaših radova?

Jedan od razloga što sam počeo da se bavim filmom je upravo to što mi je uvek bilo žao da „zacepim” cenu nekome ko želi da ima moju sliku. U suštini, nisam, kad je o zaradi reč, bio dobar profesionalac. I taj životni stav mejeusmerio ka popularnijoj vrsti umetnosti. Film je oblast u kojoj svako može da uživa i za mnogo manje novca, a i ja nisam direktni prodavac usluga.

Kad ste imali prvu izložbu?

Bilo je to u Galeriji grafičkog kolektiva 1974. godine. Bile su to baš slike na papiru. Naterao sam sebe da napravim ovu izložbu da bih dobio odsustvo iz vojske. Tada sam bio pred završetkom studija filmske režije. Bilo je to vreme progona filmskog „crnog talasa”. Moj profesor Žika Pavlović je smenjen zbog svojih filmova („Buđenje pacova”, „Kad budem mrtav i beo”), pa sam tek posle vojske diplomirao režiju.

Ko Vam je dao podršku za sve odluke?

Bio sam u kući mažen i pažen. Iza svakog mog postupka stajala je, odlučno, moja majka Vukosava Kujović. Bio sam dete razvedenih roditelja. Otac me napustio kad sam imao manje od godinu dana. Celo moje detinjstvo i školovanje na dva fakulteta vezano je za majku, koja mejepodržavala u svim odlukama. Umrla je, nažalost, pre godinu i po.

Da li Vam je i sport bio deo života?

Bio sam veslač u Crvenoj zvezdi. U osmercu smo bili prvaci Beograda. Voleo sam vodu, miris reke, Adu... Obožavao sam i poplavljenu Adu. Tada smo sedali u kanue i veslali između drveća, kroz šipražje, kao Indijanci. Kasnije sam bio privučen i jedrenjem na reci. Na moru to nisam mogao da činim. Zbog velikih talasa patim od „morske bolesti”. To mi je žao, jer voleo sam knjige Džeka Londona o avanturama po ostrvima, pa je to ostao moj neostvarenisan.

Kako ste dočekali Fest, Bitef?

Bilo je to krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Fest sam pratio od početka. Bila je to velika atrakcija, ali i lomljave stakala na Domu sindikata kad se prikazivao film „Mirni dani u Klišiju”. Imao je taj film malo slobodnijih scena, pa ljudi navalili... Inače bilo je, kao i sad, filmova svih sadržaja. A moj pogled na film objašnjavam stavom da je – pravljenje razlike između ozbiljne i zabavne umetnosti greška u mišljenju.

Kako ste koristili otvorene granice?

U vreme studija sam koristio svaku mogućnost da putujem po Evropi. Išao sam autostopom. Jedno od tih putovanja trajalo je tri meseca. Obišao sam niz muzeja i galerija. Video sam, ciljano, i određene slike. Prošao sam kroz Italiju, Švajcarsku, Francusku, Englesku, Holandiju, Belgiju, Nemačku i Austriju. Naš crveni pasoš je tada bio propusnica za ceo svet. A imao sam u džepu samo tridesetak dolara.

Gde ste spavali, šta ste jeli..?

Evo jednog primera: Prošao sam, u Parizu, pored zgrade univerziteta, pored Sorbone, i pročitao cedulju na tabli: „Ako nemate gde da spavate javite se na ovaj broj”... Javio sam se... Sačekala me lepadevojka, studentkinja, sa malim detetom. Imao sam vreću za spavanje. Bilo je sve, onako, drugarski. Bez bilo kakvih obaveza. A glavna hrana mi je bila flaša mleka i parče hleba. Kad sam došao kući majka me jedva prepoznala. Bio sam kost i koža.

Šta još posebno pamtite iz tog doba?

Jedna vest u „Politici” privukla je moju pažnju. U Americi, u Kaliforniji osnovan je veliki pokret mladih sa parolom „Vodite ljubav, a ne rat”. To mi se dopalo. Bili su to ideali mladosti i odlike „Bebi bum generacije”. Žestoko su „pravljena” deca posle Drugog svetskog rata, a kad su ta deca odrasla, kad su, krajem šezdesetih, stekla sva prava, želela su i tražila promene. Ceo svet se tada kretao u ritmu rokenrola. I, do tih promena je, uprkos svim pritiscima i gušenju sloboda, ipak, manje ili više, došlo. Ovo me, onom vešću o „ljubavi i ratu”, naučila i „Politika”.

Kako sad doživljavate „Politiku”?

„Politika” danas slavi svoj sto peti rođendan. To je svečani dan i svih nas koji čitamo ove novine. Ali, svako od nas zna da je ostario kad krene da čita „Politiku” od prve strane. To sad činim i ja. Ranije sam to radio otpozadi, od bioskopa... Ali, nikad neću oprostiti „Politici” što je iz bioskopskog repertoara, iza imena filma, izbačeno ime reditelja. Jer, ime reditelja je prava slika filma.

Kako ste pravili „Ko to tamo peva”?

Ovajfilm je koštao minimalno, oko sto trideset hiljada dolara. Snimljen je za dvadeset jedan dan. Imao sam izvanrednu glumačku ekipu i sjajnog direktora filma Nikolu Popovića. Najteže mi je bilo da pronađem nekog za ulogu retardiranog mladića Miška. Ova uloga nije imala puno dijaloga, a bila je veoma značajna. I Berček je, na startu, bez zadrške, prihvatio moj predlogda se ošiša do glave, a potom je pronašao pravu meru i ubedljiv izraz za taj lik.

Kako ste pronašli pevače?

Bio sam, pre rada na ovom filmu, na vojnoj vežbi. Zaglavili smo tu osam dana, po kiši i blatu! I uveče kad smo se okupili i grejali oko logorske vatre, jedan od nas, Miodrag Kostić, uze harmoniku i pusti glas. Činio je to, po mojoj proceni, kao Frenki Lejn. Kad sam krenuo u posao oko ovog filma setio sam se Miodraga. I tako je on i jedan njegov mali rođak, na svoj način, oplemenio ovaj film, iako to, po scenariju, nije bilo predviđeno.

Da li Vas je ovaj film odveo u Ameriku?

Film je u Los Anđeles stigao igrom slučaja kad i ja. Meni su Amerikanci 1984. godine, u vreme Olimpijskih igara, dodelili Fulbrajtovu stipendiju na godinu dana. Bio sam na univerzitetu Južne Kalifornije. Imao sam tada status umetnika gosta fakulteta. Nisam imao neke posebne obaveze sem da posmatram šta se sve tu radi i uči kad je reč o filmskoj režiji. Zavoleo sam tada Kaliforniju zbog blage klime i Los Anđeles kao predivan grad u koji često dolazim i zbog posla.

Šta Vam donose česta putovanja?

Kad vidim da mi je život zacrtan na duže od pet godina bežim glavom bez obzira. Volim da menjam poslove, mesta boravka, situacije... Imam nemiran duh. Uživam u svojoj slobodi, u svim njenim oblicima. Važno mi je samo da ne budem zarobljen. To pravo priznajem svima. Poštujem svačije pravo mišljenja, govora i odlučivanja. Ako se zdravlje podrazumeva za mene je sloboda najvažniji životni stav.

Koju osobinu cenite kod muškaraca...

Individualizam.

... koju kod žena...

Kreativnost.

... a koju kod prijatelja?

Širinu duha.

Da li verujete u bezgrešno druženje?

U Evropi je to moguće, a u Americi u to ne veruju ni muškarci ni žene.

Za čim najviše žalite?

Za pustim ostrvom.

Ko je, ili šta, najveća ljubav Vašeg života?

Mini Maus.

Šta Vam još nedostaje za savršenu sreću?

Kalifornijsko sunce.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA (www.politika.rs) od 25.01.2009