Igor Kokoškov, košarkaški stručnjak - Prvi strani trener u istoriji NBA

O Igoru Kokoškovu se u Srbiji ne zna mnogo. Svakako manje nego što bi bilo logično za srpskog košarkaškog stručnjaka koji je prošlog leta bio najbolji evropski trener. Osvojio je Prvenstvo Evrope sa Slovenijom, a igra sudbine je htela da rođeni Beograđanin u finalu igra protiv reprezentacije Srbije.

Šira nekošarkaška javnost za njega je čula pre nešto više od deceniju i po kada je postao prvi neamerički član stručnog štaba jednog NBA tima. I od tada samo "bilduje" svoj CV. Postao je prvi neamerički trener koji je osvojio NBA ligu, pa prvi na Ol-star utakmici, pa do titule prvaka Evrope.

Ali iza tog CV-ja, krije se životna priča jednog mladića u uniformi JNA kome se zbog saobraćajne nesreće dok se rušila zemlja, srušio san da postane košarkaš. A eto postao je prvi neamerički trener na čelu jednog NBA kluba.

U velikom intervjuu za Nedeljnik Igor Kokoškov govorio o svom životu, američkom snu, susretima sa najvećim imenima košarke, ali i predsednikom SAD Džordžom Bušom.

Malo je poznata priča da je vaša igračka karijera prekinuta zbog saobraćajne nesreće, i to dok ste bili na odsluženju vojnog roka u JNA. Kako vam je kao mladom čoveku izgledala ta vojska i država koja se raspada?

- Mi smo bili poslednja generacija vojnika stare Jugoslavije. Završio sam srednju školu - takav je bio i način života i normalan razvoj mladog čoveka, i nije se postavljalo mnogo pitanja - bio sam regrutovan i otišao sam na odsluženje vojnog roka. Služio sam u vojnoj policiji u Nišu. U mom vodu su bili Slovenci, Hrvati, Makedonci... bilo ih je iz svih delova stare Jugoslavije, osim sa Kosova. Pošto smo bili vojna policija, nismo imali nikog sa Kosova.

Doživeli smo tu neizvesnost, strepnju, odvajanje i odlazak Slovenaca. To je bio šok. Kao mladi ljudi, nismo mogli mnogo da razumemo šta se dešava, da kolega koji spava pored tebe preskače ogradu i nestaje. Ja sam doživeo saobraćajnu nesreću, a ovi moji su par nedelja posle toga imali zadatke i bili su poslati u Knin.

Moj plan je bio da završim vojsku, da se vratim kući, upišem Fakultet za fizičku kulturu i nastavim da igram košarku. Bio sam "zaražen virusom" košarke i tada sam znao da je to moj život. Jednostavno, nisam imao ambicija ni kapaciteta da se bavim bilo kojim drugim stvarima. Dolazim iz sportske familije, otac nam je igrao fudbal, brat i ja smo ceo klinački vek proveli u aktivnom sportu.

Ali ta saobraćajna nesreća je bila velika promena. Taj jedan sunčani prolećni dan mi je potpuno promenio život i okrenuo me u drugom pravcu. Dugo sam bio u vojnoj bolnici. Nažalost, tada su se loše stvari dešavale u vojsci, medicinska briga nije bila najbolja, morao sam da sačekam da završim vojsku da bih se privatno lečio u Beogradu i ponovo imao operacije.

I posle svega postali ste prvi evropski trener u nekoliko kategorija u NBA. Da li ste mogli sebe tada da zamislite u NBA?

- Daleko od toga da sam sebi definisao cilj da želim da bude NBA trener. Kreneš u nešto što je zadovoljstvo i hobi, a onda to postane posao. Nadam se da ću jednog dana ponovo da se vratim na tačku sa koje sam krenuo. A to je, recimo, da vodim srednjoškolski tim moje ćerke i da ću da radim to zato što to volim.

A kako je izgledala ta tačka sa koje ste krenuli?

- Okrenuo sam telefon svog dragog prijatelja i trenera kod kog sam igrao u Crvenoj zvezdi, Gorana Miljkovića Finca, i rekao: "Treneru, treba mi savet. Hoću to da radim, šta je moj sledeći potez..."

On je sjajan čovek i pedagog i mnogo je uradio za mene i u toj igračkoj karijeri. On me je iz mlađih kadeta Vojvode Stepe uveo u juniorsku selekciju Crvene zvezde koja je za mene tada izgledala kao NBA tim. Bio sam tri godine mlađi od te generacije i to je za mene bio svemirski korak.

On me je uputio na Boru Cenića, našeg legendarnog trenera i koordinatora mlađih selekcija OKK Beograda u tom trenutku. OKK Beograd je tada ozbiljno radio sa mlađim kategorijama. Prihvatio me je i brzo mi dao da vodim kadetsku selekciju.

Bio sam u OKK Beogradu par godina sa kadetskom i juniorskom selekcijom. Život piše romane, a Goran Finac uzima prvi tim OKK Beograda i kaže mi: "Ti ćeš biti moj pomoćnik."

Nikad nisam mislio da ću svojoj deci pričati priče poput onih "kako sam išao četiri kilometra do škole po snegu do kolena". Ali zaista te godine sam vodio juniorsku ekipu i bio pomoćnik u seniorskoj. Po tri-četiri treninga dnevno sam imao - dakle, nije postojao privatni život i ništa osim košarke.

Ali bio sam srećan što mogu da radim i što mogu da učim od Finca, i imam mogućnost da pravim svoje greške i učim vodeći juniorski tim.

A posle je došao Partizan...

- Finac odlazi iz kluba, a tad je Reba Ćorković bio koordinator mlađih kategorija Partizana. Partizan je tada bio najorganizovaniji u radu sa mladima. Kada se pojavila mogućnost i za mene tu nije bilo dileme da preuzmem kadetsku ekipu. Bio sam priključen i juniorskoj reprezentaciji. Radio sam paralelno i u reprezentaciji i samostalno sa kadetskom i kasnije juniorskom selekcijom Partizana. Nije bilo lako, ali je to bio najveći izazov za mene.

Ispada da ste igrali u Zvezdi, a bili trener u Partizanu...

- To je dobro. Pošto sam sad neutralan i živim u drugom sistemu, i na sreću ne moram da se opredeljujem za koga navijam. Prikupljam poene i kod jednih i kod drugih, a uvek kažem da navijam za reprezentaciju...

Sad bi mnogi pitali zašto niste u finalu Evrobasketa navijali za reprezentaciju...

- Nisam mogao da čekam. Ne želim da se pravdam, ali reprezentacija Srbije ima sjajnog selektora, sjajne momke i čoveka za kog je velika sreća što je uopšte u srpskoj košarci.

Govorim, naravno, o Saši Đorđeviću. Velika je stvar što je ostao u košarci uopšte, i da daje veliki deo sebe srpskoj košarci i nacionalnom timu. Ja moram da gradim svoju karijeru i donosim svoje odluke.

Nemam privilegiju kao neki treneri koji kažu: "Ja bih samo vodio selekciju svoje zemlje." Ja moram da rastem i da se razvijam kao trener i profesionalac, i iz tog aspekta Slovenija je za mene bila novo iskušenje; nemam nikakvih emotivnih dilema i ne osećam se nimalo nekomforno zbog činjenice da sam ih vodio, da smo pravili dobre rezultate i da smo igrali sa Srbijom u finalu. Ja sam sebi to predstavio kao čast i zadovoljstvo da mogu da odigram jednu utakmicu protiv Saše i momaka.

Dobro, to pitanje je više na nivou šale...

- Ljudi se nekad šale, ali provlače ozbiljnost rečima "kako si to mogao". Ja kažem: nemam nikakav problem. Meni je čast da igram u finalu protiv Srbije.

Kako ste kao mlad trener došli u kontakt sa Amerikom?

- To su bile teške godine blokade, ali je došlo do jedne trenerske klinike koju je kod nas uradio Džim Kalhun, legendarni trener Konektikata. Ljudi iz Udruženja trenera Srbije su ga zamolili da pošaljemo par trenera na specijalizaciju. To je bila zaista avangardna ideja za nas.

Mislio sam, ako sad ne odem, u tim godinama, da sigurno kasnije ne bih mogao. Tako da sam se izborio za dva meseca slobodno, i od Saveza i od Partizana, i aplicirao za put.

Prošao sam na konkursu, budući da nije bilo gotovo nikakvo interesovanje ostalih trenera.

Tada su moji roditelji bili u društvenim ustanovama, otac u Domu zdravlja, majka ekonomista u EPS-u, govorimo o godinama kada su plate bile 10-20 maraka... A sve troškove puta sam ja morao da snosim. Taj novac nisam imao, znao sam da ga nemam i da ne znam kako ću ga nabaviti, ali sam znao da novac ne sme da mi bude prepreka da propustim takvu životnu šansu.

Da li to znači da je postojala neka vizija da vas pošalju tamo?

- Nisam ja bio projekat Saveza. Sticaj okolnosti, možda neki instinkt da bi trebalo to da uradim. Proveo sam ta dva meseca u Konektikatu. Amerikanci su zaista bili očarani. Želeo sam da idem dalje, da napravim kontakt sa što više škola, sa što više trenera... Posle sam otišao kod rođaka u Čikago. I počeo sam da posećujem univerzitete po Čikagu i ostvario sam kontakt sa Čikago Bulsima. To je bila 1996/97, Majkl Džordan je još igrao...

Dakle, vaš prvi kontakt sa NBA je bio preko Džordana i Bulsa?

- Prva NBA utakmica koju sam pogledao bila je Čikago-Klivlend 1997. u Junajted centru.

Jedan američki trener mi je dao telefon Ivice Dukana. Govorimo o ratnim godinama. Čovek je Hrvat odrastao u Splitu. Bila je nezgodna situacija, nisam znao kako će da reaguje. A on se postavio ne samo normalno nego i više od toga... U tim vremenima postoje samo dobri i loši ljudi. Zaista sam mu zahvalan. Rekao sam mu: "Ivice, zanima me da vidim kako izgleda tehnologija rada", a govorimo o tadašnjim šampionima i jednom od najboljih timova koji su ikada igrali. Tako da je zaista bilo sjajno iskustvo.

A ipak ste prelomili da odete u Ameriku?

- Nisam. To su bili neformalni razgovori sa ljudima iz Saveza. Kao i svaka velika i ozbiljna institucija, Savez ima frakcije i ljude koji su za i protiv. Postojao je predlog da budem prvi profesionalni trener koji će biti koordinator svih mlađih kategorija.

Tokom tih pregovora, jedan moj prijatelj, Džon Hemond, sa kojim sam radio u Mizuriju, odlazi u Kliperse, i on mi tih dana kaže da može da razgovara sa Klipersima, da možda ja kao mlad trener mogu da im budem interesantan. To je meni zvučalo kao naučna fantastika.

Zovem ljude iz Saveza i kažem: "Moramo da donesemo odluku zajedno vrlo brzo, zato što imam ponudu NBA da odem u Kliperse." A njihova reakcija je: "Vidi ovog malog koji nas igra sad, on nama prodaje NBA." I sad, ne bih o imenima, ali smešno je bilo. Kažu mi: "Ako imaš ponudu tog tvog NBA, možda bi bilo bolje da odeš u NBA." Spuštam slušalicu i kažem: "Oni meni zaista ne veruju."

Oni su mi pomogli da rešim tu dilemu.

Nastavio sam dalje i desilo se čudo. Klipersi nisu bili avangardni tim, nisu imali viziju o tendencijama u svetskoj košarci, da će doći do internacionalizacije košarke, da će im biti potreban internacionalni trener, što sada jeste trend. Samo sticaj okolnosti...

Tu se uvek setim profesora matematike Vidakovića, sa Univerziteta Djuk, koji mi je pomogao da stupim u kontakt sa Križevskim. Po dolasku na Djuk imao sam potrebu da ga lično upoznam i da mu zahvalim. I on mi je ispričao svoju životnu priču. Profesor je iz jednog mesta kraj Čačka. Bio je asistent na ETF-u, on i njegova supruga su očekivali tada, kao predavači na fakultetu, da će dobiti jednu malu garsonjeru. I stalno su im obećavali. Imali su pozive svetskih škola i nikada nisu imali petlju da odu, jer su čekali da dobiju stan. Jednog dana su spakovali kofere i otišli u Ameriku.

I od čoveka koji je čekao garsonjeru postaje uvaženi profesor na Univerzitetu Djuk, u svetskim razmerama priznat. I on mi tada kaže da je zahvalan Univerzitetu i pominje tu i predsednika Miloševića. Kaže: "Da sam dobio garsonjeru, ja bih ostao u Beogradu i dan-danas."

Bili ste i šampion NBA sa Detroitom (opet prvi stranac koji je to postigao), tako da ste bili sa ekipom i u poseti Beloj kući dok je predsednik bio Džordž Buš. Kakav je bio taj susret?

To je bilo nezaboravno. Bio sam pre toga u Beloj kući sa Klipersima. Napravili su neku ekskurziju, ali smo tu bili kao gubitnici, pa smo se samo prošetali.

Šalio sam se sa drugarima u Detroitu: najbolji način da se Srbin rukuje sa američkim predsednikom je da osvoji titulu u NBA. Meni je trebalo četiri godine da od ulaska na turističku vizu dođem do Bele kuće. Znači, formula je vrlo jednostavna.

Ceo taj momenat, bez obzira na političko opredeljenje ili mišljenje o njemu, on je čovek koji predstavlja jednu naciju i on ima svoju težinu.

Ko je najbolji igrač kom ste bili trener?

Veliki je broj dobrih igrača, kad mi prođu kroz glavu sva ta imena što sam imao privilegiju da budem sa njima - shvatim koliko sam mator. Meni se trenerski, sportski život izmenio u godinama kada sam bio u timu sa Stivom Nešom. Moram da pomenem i Grenta Hila, ali Stiv Neš pre svega. Bio je u najzrelijim igračkim godinama, igrač koji je toliko dominirao da je mogao sve da nas stavi na leđa i da nas vuče. U tako malom pakovanju da ima takvu moć. A na sve to, njegove ljudske vrednosti i ponašanje, i njegov odnos i sa ekonomom i sa čistačicom.

A s druge strane, to je i neko prokletstvo što sada imam problem sa drugim igračima koji nemaju takvu etiku rada. Ako je Stiv Neš koji je Hall of Fame može da se ponaša normalno, zašto ovaj koji je prosečan igrač - ne može?

Kako vam Srbija deluje iz Amerike?

- Moja porodica, svi moji prijatelji su u Srbiji. Ne mislim da je lako. Živeli smo u iluziji, onako naivno, da ćemo promenom sistema, u nekom demokratskom višepartijskom sistemu, da se okrećemo ka Evropskoj uniji i da će sve to biti mnogo bolje. Ali vidim da se umaramo emotivno i u svakom drugom pogledu i da gubimo nadu da će biti bolje. Ne čini mi se da postoji generalno lepršavost života, živi se u velikoj tenziji.

Ali mi kao narod, to je mehanizam po kom smo kodirani, možemo da se adaptiramo na novu situaciju. To je u ljudskoj prirodi, to je želja za preživljavanjem i sposobnost da se prilagodimo svakoj situaciji.