Aleksandar Sanja Ilić, kompozitor - Himnu Zvezde nikad neću zaboraviti

Aleksandar Sanja Ilić (Foto: YouTube/screenshot)

I deda dr Dragoljub i baka dr Zora Ilić, pa otac Miodrag Beli i majka Zorica su, uz diplome lekara, pravnika, muzikologa i filologa imali jedan zajednički stav, vredan rad, i zajedničku ljubav: muziku.

Takav je bio i Sanjin pradeda, Solunac Aleksa Žujović, narodni poslanik u parlamentu Srbije od 1903. do 1927. godine. A šta tek reći za čoveka iz familije, akademika Jovana Žujovića, koji je bio predsednik Srpske kraljevske akademije koja je prerasla u SANU.

A muzičku porodičnu tradiciju brani i njegov brat Dragan, prvi "ton" grupe "Generacija pet" i urednik Zabavnog programa RTS.

Posle dugogodišnjeg rada sa najboljim pevačima one Jugoslavije, Sanja se, od 1998. godine, sa novim sastavom, sa "Balkanikom", okrenuo muzičkim korenima Vizantije, stare Srbije, Balkana...

Kad ste počeli sa oblikovanjem zvuka?

Imao sam tada samo dvanaest godina. Našao sam na klaviru tekst pesnika Duška Radovića koji je bio namenjen mom ocu koji je komponovao muziku za decu: "Na slovo, na slovo"... Seo sam tada za klavir i "ozvučio" Duškovu pesmu. Pevač Dragan Laković mi je, posle javnog izvođenja ove kompozicije na Televiziji Beograd, za nagradu kupio veliku bombonjeru.

Sa kim ste, kasnije, sarađivali?

Dosad sam komponovao oko hiljadu pesama kojima su život dali najbolji pevači Jugoslavije: Zdravko Čolić, Dado Topić, Slađana Milošević, Tereza Kesovija, Radojka Šverko, Gabi Novak, Maja Odžaklijevska, Bisera Veletanlić, Zlatko Pejaković, Davorin Popović, Jasna Zloković, Zorica Kondža, Doris Dragović, Neda Ukraden... Prva izvođenja, pa i nagrade, bila su na festivalima u Zagrebu, Opatiji, Splitu, Beogradu, pa i u takmičenju za odlazak na Evroviziju...

Da li ste se bili sportista, takmičir?

Jesam. Na više načina. Najviše na fudbalskom terenu, ali dva nadmetanja bila su za mene potpuno posebna. Prvo je bilo fizičko, a drugo muzičko. U prvom slučaju jedan karatista je nas šestoricu potpuno osposobio za sve borbe za samo godinu dana.

A šta je bilo sa muzičkim takmičenjem?

Kad je raspisan konkurs za himnu Crvene zvezde. Prijavio sam se i – pobedio! Tekst ove himne napisao je pesnik Ljubivoje Ršumović:

"Sve što smo želeli,

Sve što smo hteli,

To su nam dali,

Crveno-beli"...

Kad je himna prvi put izvedena?

Mislim da je to bilo krajem sedamdesetih. Bio je to veliki spektakl pre utakmice Zvezda – Dinamo. Himnu je pevao Veliki hor "Branko Krsmanović", a ja sam dirigovao. Ovu himnu i taj huk i aplauz oko osamdeset hiljada ljudi nikad neću zaboraviti.

Šta još posebno pamtite?

Svi klinci u gimnaziji su pravili neke muzičke grupe, pa i mi. Prva naša grupa zvala se "Vragolani". Svirali smo na školskim priredbama, ali i po pozivu. U našem komšiluku, na Slaviji, u jednoj kući, sa prostranim dvorištem, stanovala je lepa devojčica Valida. I ona je, svake subote, pravila mini-koncerte na kojima su se takmičile pozvane muzičke grupe. Jedni su bili za "Šedouze", drugi za "Bitlse", treći za "Rolingstonse"...

Koliko je važna ova podela?

Generacije koje su odrasle na muzici ovih grupa zaista su povukle neke emocije koje ih prate u svim fazama stasavanja. Veoma je bitno uz koju literaturu i uz koju muziku ste odrasli, jer vas to prati kroz ceo život. A danas se emocije izvlače na sasvim drugi način... Zbog brzog života neko traga i za prečicama, pa lako završi svoj životni hod na stranputici.

Kad Vam je bilo najlepše?

Na putovanjima. Još kao mlad stigao sam da vidim Kanadu, Ameriku, Hongkong, Makao... Ipak, najlepši provod je bio sa grupom "San". Svirali smo sedam leta na Jadranu, od Poreča do Dubrovnika. Tada smo dobili ponudu da odemo u Italiju. Trebalo je da napustim studije. Već sam zamišljao sebe u nekom ludom "ferariju", sa supergarderobom i svim onim što ide uz to. I pošli smo vozom u Zagreb gde nas je čekao menadžer iz Italije. A meni nešto, na pola puta, reče: "Ne. Ostani ovde"... I ostao sam. Drugi put sam dobio ponudu krajem sedamdesetih da radim kao arhitekta u Njujorku. Ipak, vratio sam se u Beograd...To mi se nekoliko puta u životu događalo i pri drugoj vrsti odluka. Ali, to sam već zaboravio.

A šta nikad ne možete da zaboravite?

Nikad ne mogu da zaboravim Predraga Jovičića Trtu, pevača naše grupe "San", mog najboljeg druga, koji je poginuo od strujnog udara, u toku koncerta, u dvorani Čair, u Nišu. Pokušao sam, nekoliko puta, i u medijima, na TV, da taj slučaj ne bude zaboravljen, ali u tome, u potpunosti, nisam uspeo, a ima još rokera koji se sećaju Trte... Snimili smo samo jedan album za sećanje na njega. Imao sam matrice za album grupe "San".Ali, promenio sam plan. Pozvao sam prijatelje: Zdravka Čolića, Zlatka Pejakovića, Dadu Topića, Zdenku Kovačiček i Biseru Veletanlić da na svakoj od tih matrica otpevaju po jednu pesmu za Trtu. Tako je nastao album "Uspomene"...

Po čemu pamtite učešće na Evroviziji?

Bilo je to 1982. godine u Herogejtu, jednoj engleskoj banji. Pre tog takmičenja, na koje sam otišao sa pesmom "Halo, halo", sa grupom "Aske", želeo sam da ovu pesmo peva Slađana Milošević. Ona je tada bila jedna od najboljih pevačica Evrope. I pevala bi uz pratnju "Aski". Ali, Slađana je svoje učešće uslovila mojom garancijom da će pobediti ! Nisam znao kako to da sredim, pa su na naše lokalno takmičenje otišle samo "Aske" i pobedile. Potom je bilo logično da "Aske" odu u Englesku gde su prošle nezapaženo.

A kad je Slađana mogla da pobedi?

Trebalo je to, po kvalitetu pesme koju sam pripremio, da se dogodi dve godine kasnije, 1984., kad je takmičenje za Pesmu Evrovizije organizovano u Nemačkoj. Tada su, na naše nadmetanje, u Skoplje, otišli Slađana Milošević i Dado Topić sa mojom pesmom "Princeza", koja je bila, a i sad je – poseban hit. Međutim, tada su sve naše ljubomore došle do takvog izražaja da je "Princeza" u Skoplju ostala u bubnju.

Ko je tada otišao u Evropu?

Na Evroviziju su otišli Vlado Kalember i Izolda Barudžija sa pesmom "Ćao, amore" I, naravno, ništa nisu mogli da učine. A prijatelj iz Nemačke mi je javio da je njihov televizijski spiker ovako najavio našu pesmu: "Dragi gledaoci, nemojte misliti da vam se televizor pokvario, ovaj pevač zaista tako peva". Naravno, i ja volim Vladu Kalembera, ali on stvarno ima glas kao da je promukao...

Čime ste sad okupirani?

Evo, već desetak godina sam sa "Balkanikom". Vraćam se muzičkim korenima balkanskog podneblja. Čitao sam istorijske knjige o Vizantijikoje su me uvodile u nove pesme i nove note, ali i upoznavale sa starim, već zaboravljenim instrumentima. Sve to je mnogo daleko od pop-roka kojim sam se bavio otkako znam za sebe, pa do kraja prošlog veka. I sad sam, uz duhovnu muziku, ušao i u svetovnu. I tako je nastao pokret "Balkanika". Prvi koncert imali smo 26. juna 2000. godine u Mariboru, u Sloveniji, a posle toga smo sa orkestrom obišli ceo svet, osim Australije u koju ćemo, sigurno, stići u nekoj od sledećih turneja. Ali, moramo da dođemo i u sve gradove Srbije!

U kojim uslovima radite?

Imamo svoje udruženje "Balkanika",svoj studio "Identiti"u centru Beograda. Snimamo sve koncerte i montiramo preko dvadeset emisija pod naslovom "Balkanika u ..." (raznim zemljama). Sve to radi moj sin Andrej (24), apsolvent režije na Fakultetu dramskih umetnosti. I Andrej se, uz studije, veoma aktivno bavi muzikom. Peva, komponuje, piše tekstove...

Koju Vi tuđu muziku volite?

Počeo sam od "Šedouza", i, normalno, "Bitlsa", a malo manje sam slušao "Stonse". Zatim sam strašno voleo Stiva Vondera, a odrastao sam na muzici Herbija Henkoka, Džoa Zavinula, Kvinsija Džonsa... Volim i Stinga, Fila Kolinsa... A rado slušam i ambijentalnu muziku koja me ne opterećuje.

Šta radi Zlata Petković, Vaša supruga, lepotica "Bazara"?

Ona je i sad lepotica. Snimila je jednu seriju za "Pink" televiziju i sad se odmara u Milanu, kod kume.

Kažite, iskreno, šta je na ženi najzavodljiviji?

To su, generalno, oči. Preporučujem gledaocima televizije da pogledaju u oči moje Zlate. Njene oči su tamne iprelepe. Dubina ili plitkost očiju svake žene mnogo govore. Naravno, vredne su i oči pune obećanja...

A šta žena nikad ne sme?

Ne sme, pre svega, da bude inferiorna i servilna. I ne sme, nikad, da bude na tacni. Žena mora da bude umotana u hiljadu "omota". A svaki muškarac bi trebalo da ima želju da sa nje skida sloj po sloj...

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 14.12.2008