Dubravka Marković, TV voditeljka, novinarka-pankerka i jedan od kreatora „novog talasa“ osamdesetih godina u Beogradu - Bila sam super ortak s popovima

Kosančićev venac, gde smo živeli u porodičnoj kući, i Kalemegdan bili su moje prvo igralište. Sa Dejanom koja je živela iza ćoška igrala sam lastiš dok su ondašnji studenti bogoslovije pikali fudbal iza moje kuće. Sa nekim od sadašnjih glavešina Srpske pravoslavne crkve sam kao nežna devojčica bila super ortak. Vladika Atanasije je skoro svakog popodneva svojim volejima razbijao prozor na kući čika Blagoja krojača, počinje ispovest za „Blic nedelje“ Dubravka Marković, TV voditeljka, novinarka-pankerka i jedan od kreatora „novog talasa“ osamdesetih godina u Beogradu.

Šezdesete
Rođena u bolnici „Dragiša Mišović“ iako sam u maminom stomaku odbijala da ugledam svet jer sam bukvalno sedela pognute glave. Bila sam u kontri pre nego što me je iko i video. Pioniri projekta nastajanja televizije u našoj zemlji poput Lole Đukića, Novaka Novaka, Slobodana Stojanovića bili su naši kućni prijatelji. Non-stop sam bila u centru pažnje jer su moji roditelji prvi dobili bebu i njihovo društvo me je skoro doživljavalo kao živu igračku.

U Beogradu šezdesetih godina prošlog veka živelo se mirnije i gospodskije, pa je pola metra pršića (sneg) od Knez Mihajlove do moje kuće omogućavalo svoj komšijskoj deci urnebesno sankanje u strogom centru grada. Takav oblik zabave je potrajao u mom životu jer sam se sa društvom na sankama mog dvanaest godina mlađeg brata prevrtala po snegu i u jedan iza ponoći vraćajući se sa svirke iz Akademije.

Vukovac
U tadašnjoj Osnovnoj školi „Ivo Lola Ribar“ bila su samo dva odeljenja i kao klinci iz kraja ludo smo se zabavljali na školskim odmorima i uživali u bezbrižnosti koje su nam tadašnje društvene okolnosti dozvoljavale. Bila sam jedan od pet vukovaca u školi i prvakinja u gimnastici i plivanju. Priznajem da sam bila privilegovana jer mi je mama bila najpoznatija televizijska spikerka u SFRJ. Jednu priredbu na Kolarcu televizija je direktno prenosila, bila sam odlična i koleginice su moju mamu opominjale kako bi mogla da uči od tog deteta. Odgovorila je da sam joj ja ćerka i smejala se pola sata. Niko se nije dvoumio da li da mi da ocenu više. Vodila sam sve školske priredbe i bila predsednik štaba pionira, prozivala odeljenja. Sa četrnaest godina sam završila svaku političku karijeru.

Lepinje s gulašom
Obožavali smo kao klinci da odemo u Skadarliju i počastimo se lepinjama sa kajmakom, ljutom paprikom i gulašom. Stajali smo na prvom ćošku ispod kafane „Dva bela goluba“ i u devet uveče smo svi već bili kod kuće. Odlazak u bioskop je produžavao vreme za večernji izlazak. Blejanje po gradu postalo je zaštitni znak moje generacije. U četvrtom srednje bežali smo sa časova iz Druge beogradske gimnazije u SKC. Dva dinara čaj i kafa plus klasična muzika bio je odličan recept za grejanje tokom zime.

SKC
Nesvesno smo bili svedoci rađanja nove kulturne scene u Beogradu jer su tada kroz SKC prolazili fini i pametni ljudi koji su se avangardno odnosili prema umetnosti. Za ceo život nas je to blejanje u SKC-u odredilo. Momčilo Bajagić je išao sa mnom u školu i kapirali smo da je muzika fantastična stvar. Strogi profesori su mi gledali kroz prste jer sam i dalje recitovala po školskim priredbama i organizovala radio-stanicu, pa su naši drugari na odmorima slušali rok muziku. Moj otac je kao glavni urednik Radio TV revije dobijao gomilu ploča iz Jugotona, tako da sam već u tom trenutku imala lepu kolekciju nosača zvuka koju sam prezentovala mojim gimnazijalcima. Novinarska karijera mi je omogućila da završim i srednju školu s odličnim uspehom.

Pank
Pank muzika je gradsku ekipu u Beogradu oslobodila u svim pravcima i svakom smislu i direktno povezala sa Zapadom. Definitivno sam sa pola glave ofarbane u roze bila drugačija. Više od svega sam želela da imam bend, ali se posle kratkog vremena ispostavilo da nijedan refren ne mogu da otpevam dva puta isto. „Defektno efektni“ su ostali bez vokala i ja sam čvrsto odlučila da o ljudima oslobođenim pankom u Beogradu napravim emisiju na radiju. Duško Radović me je uz veliko protestovanje moje familije odveo kod Slobe Konjevića koji je jedino mogao da komunicira s pankerkom pristiglom direktno s ulice kojoj energija izlazi na uši i nozdrve. Emisija „Rok intervju“ koju sam radila na radiju Studio B pomirila je moj pank fazon i konkretne dnevne obaveze. Kasnije su me rasporedili na redovne voditeljske smene i tada sam postala pankerka-novinarka.

Hit meseca
Aleksandar Žikić je vodio „Hit meseca“ kada su me pozvali sa Televizije Beograd i ponudili mi da vodim muzičku emisiju koja bi ličila na britanski „Top of the pops“. U prve tri emisije „Hita meseca“ koje sam vodila došli su mi ortaci iz grada koji su činili bendove Električni orgazam, Šarlo akrobata i Idoli. Mnogo nam je smešno bilo kada sam ispred kamera poželela „dobro veče“ i oni mi mrtvi ozbiljni odgovorili „dobro veče“.
Novi talas sam živela, tako da mi nije bilo teško da ga predstavim televizijskoj publici. Vlada Divljan je sa Zdenkom Kolarom već imao bend pre nego što su nastali Idoli, a Šaper i Krstić su se priključili kao statisti. U mojoj kući smo umeli da u potpunoj tišini slušamo novi album koji je Slobi Konjeviću direktno stigao iz Londona.

Pankeri i šminkeri
Tada su se u Beogradu „ekipe“ poznavale i osim nas iz centra grada koji smo bili u pank fazonu postojala su dedinjska šminkerska deca čiji su roditelji bili funkcioneri i imali velike kuće. Posle dve godine, ekipe su se pomešale jer su svi hteli da sviraju i Beograd je posle Titove smrti bio jedna od kulturnih prestonica Evrope. Na proslavi mog osamnaestog rođendana debitantski koncert u mojoj kući pred pedeset ljudi održala je grupa Hipnotisano pile u kojoj je bubnjeve svirao Gile. Bili smo slobodni da mislimo, putujemo, razmenjujemo iskustva živimo pank i formiranje „novog talasa“ je za nas bila najnormalnija stvar na svetu.

Sutlijaš u „Zagrebu“
Za 250 nemačkih maraka bilo je moguće odleteti i pet dana lunjati Londonom. Mi nismo bili samo pod uticajem Zapada, nego smo živeli slično kao naši vršnjaci u Evropi. Bila sam pametna da dolazim na probe Električnog orgazma kada su se one završavale jer ništa bučnije i dosadnije nije od drndanja gomile pank klinaca po istrumentima. U prvo vreme veče smo trošili uz sutlijaš u ekspres restoranu „Zagreb“ i uz koka - kolu u „Mornaru“ i „Proleću“, pa na Kališ. Kada se otvorila „Akademija“, dobili smo svoj noćni klub. Šminkerska ekipa se provodila u „Pevcu“, i mi bismo ih samo informativno obilazili. Rečnikom današnjih klinaca, i mi smo se u naše vreme smarali, samo što je tada to bio svetski trend i posle toga se u Beogradu ništa nije dogodilo. Da se devedesete nisu srušile na naše živote i da nismo ušli u izolaciju osamdesete, ne bismo imali kultni status. Trideset godina čekamo da se nešto u Beogradu desi.

Gile
Basista Limunovog drveta je u to vreme bio dužan neke pare Giletu s kojim je sedeo u klupi. Umesto da mu ih vrati, on je predložio da ga vodi na more. Pošto su moji roditelji imali kuću u Trpnju i pošto se ispostavilo da Gile ipak nema gde da spava, ja sam ga odvela kod svog komšije koji je bio sam kod kuće da prespava. Ni danas nisam sigurna kojim putem bih u životu krenula da tog leta nisam počela da se zabavljam sa Giletom. Tada naše lutanje dalmatinskim ostrvima nije zavisilo od količine para koju smo imali, već od naše namere da se baš u određenoj uvali kupamo.

Bili smo glavni
Sa Pelješca smo išli na Brač, Mljet, Korčulu, a jednom je mene i Gileta pokupila milicija u Dubrovniku jer smo spavali na plaži. Gledali smo otvaranje Dubrovačkih letnjih igara i bilo nam je dosadno da odemo u hotel da spavamo, već smo hteli da se smestimo u park hotela „Argentina“. Odatle su nas razjurili, pa smo završili u vrećama za spavanje na plaži. Samo zbog toga što je Trpanj pripadao opštini Dubrovnik i što sam ja bila prijavljena na stan tamo, pustili su nas kući. Kakva avantura, bili smo glavni.

Evrovizija
Uporno sam odbijala da na bilo koji način učestvujem u organizaciji televizijskog šou-programa na kojem će se 1990. izabrati Pesma Evrovizije u Zagrebu. Menadžment Evrovizije je insistirao da vodim šou, ali su Oliver Mlakar i Helga Vlahović iskoristili nadolazeći nacionalizam i izlobirali da budem tek pokrivajući voditelj. Neke pretnje su čak stizale produkciji vezane za činjenicu da će Srpkinja voditi šou. Međutim, sigurna sam da su me sklonili jedino zbog sujete. Evropsku afirmaciju sam dočekala vodeći za JRT serijal „Igre bez granica“.

Devedesete
Koncert na Trgu republike u Beogradu na kojem je bilo 50.000 ljudi koji smo organizovali protiv rata 1992. godine predstavljen je u Dnevniku RTS kao zabava za 5.000 ljudi. Uletela sam kod Milorada Komrakova, tadašnjeg urednika informativnog programa RTS, i pitala ga na šta ovo liči. On je samo ćutao i posle toga, što zbog porodiljskog bolovanja što zbog mog zamrznutog statusa na televiziji, vodila sam samo neki dečji kviz koji je napisala Mila Bajfort. Devedesetih je ukinut standard profesionalnog televizijskog novinarstva na RTS i to se do danas nije promenilo. Televizija Beograd je ukinuta 1990. i ljudi koji sada vode RTS nikada nisu imali mesta na Televiziji Beograd .

Večeras zajedno
Danas sam urednica emisije „Večeras zajedno“ na Radio Beogradu 1 i trudim se da u komunikaciji sa dijasporom oslobodim prostor za sadržaje iz kulture. Obraćam se ljudima koji su otišli u inostranstvo da žive i rade i kojima su, osim folklora, potrebne i neke drugačije informacije iz otadžbine.

Porodica
U drugom sam braku sa Goranom Dmitrovićem, zamenikom urednika informativnog programa Pinka. Kos Gaspari, moj sin iz prvog braka, ide u prvi razred gimnazije „Sveti Sava“ i ima bend Obarene Virschle. Loži se na Gans and Rosses. Nedavno je dobio električnu gitaru od bake i čini mi se da će dosta buke biti u našoj kući, na šta smo svi uostalom navikli. Važno mi je da je 2008. u gimnaziji moguće napraviti rok bend. Kos se i fizički odlično razvija jer posle škole igra tenis. Rokenrol je sada čisto zdravlje za klince.
Moja mama uživa u penziji, ima dečka i srećno je zaljubljena. Brat Radomir–Lale Marković bavi se TV produkcijom, a psić Reks ponekad hrče kada ga neko češka duže od pola sata.

Lična karta
Dubravka Marković je rođena u Beogradu. Majka Ljiljana je bila ugledna spikerka na Televiziji Beograd, a pokojni otac Aleksandar ugledni novinar. Radila je rok intervjue na Radiju Studija B, čuveni muzički televizijski specijal „Hit meseca“, internacionalni šou „Igre bez granica“. Ima sina Kosa Gasparija.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 23.11.2008