Aleksander Petritz, generalni direktor Immorent Beograd - Skok u hladnu reku

Od kad zna za sebe, Aleksander Petric, često menja mesto boravka.

Priseća se da su mu, još dok je išao u osnovnu školu, selidbe na relaciji Opatija – Austrija, omogućile da upozna oko trista školskih drugova. Vremenom se na menjanje razreda navikao, što mu nije teško padalo, jer su ga još kao malog učili da se za svoje mesto uvek mora sam izboriti. Važnost neprekidnog suočavanja sa nepoznatim, ovaj četrdesettrogodišnji Austrijanac, generalni direktor Immorenta, shvatio je i sam, kroz život.
Tome uči i svoju decu. Koliko god suočavanje sa izazovima bilo Petricev pokretački motiv, njegovo životno opredeljenje, arhitektura i građevina, ipak predstavljaju “usidrenje u sigurnu luku”. Kako kaže, čitava loza Petric, postala je još pre pet vekova poznata po urbanisti Frančesku Petriziju, koji je napisao jednu od najznačajnijih renesansnih knjiga urbanizma “Sretan grad”.

“U toj knjizi pisao je kako se jedan grad treba graditi, kako stanovnici mogu živeti srećno u njemu, kakva treba da bude tehnička infrastruktura grada”, kaže Petric, ističući da se od tog vremena svi naslednici ovog renesansnog autora bave urbanizmom i gradnjom. Šezdesetih godina prošlog veka njegovi roditelji, koji su austrijskog porekla, razvijali su turističku infrastrukturu na jugoslovenskoj obali, od Istre, preko Dalmacije do Crne Gore. Sudeći po tome da je na univerzitetu u Beču diplomirao arhitekturu i da ova sfera za njega postaje sve značajnija, Aleksander Petric, koji je rođen u Rijeci, pravi je predstavnik svoje loze.

Nesuđeni novinar

Kao dečak, Petric je crtao planove zgrada koji su se u budućnosti, kako kaže, čak i delimično ostvarili. “Čim sam prohodao, igrao sam se po gradilištima i posmatrao nicanje zgrada od prve ideje i prvog crteža, pa do useljavanja stanara”, objašnjava Petric, koji je već kao srednjoškolac nadzirao razna gradilišta. Kao svaki mlad čovek, lomio se pri izboru zanimanja. Jednim delom sebe je video u medijima. Upisao je u Beču fakultet za medijsku komunikaciju, osnovao firmu koja se bavila produkcijom reklama i prenosom sportskih događaja. Početak rata na prostoru Jugoslavije, presudno je uticao da napusti novinarstvo i da ulogu“ oduševljenog” posmatrača na gradilištima, zameni ulogom profesionalnog planera koji ugovara poslove koji su u to vreme vredeli nekoliko miliona maraka. Sve je počelo 1991. godine kada je austrijska vlada tražila koordinatora za obnovu i razvoj prostora bivše Jugoslavije. Kao student, Petric se prijavio na konkurs, na kome je posle tri izborna kruga pobedio. Njegove kolege iz drugih zemalja bili su bivši ministri, dok je koordinator za Švedsku bio Karl Bilt.

“Mislio sam da odustanem, bilo je rizično jer je počinjao rat. Ipak, rekao sam sebi, skočiću u hladnu vodu. I skočio sam.”, kaže Petric, koji se ni sada ne kaje zbog te odluke, jer je tada napravio dobre odnose i projekte. Obnavljao je socijalnu i tehničku infrastrukturu, vodovode, kanalizaciju, škole i mostove u raznim krajevima Jugoslavije. Uprkos velikom iskustvu, kaže da i danas provodi neprospavane noći razmišljajući o projektima i odlukama koje treba da donese.

“Poslovi koji su početkom 90 –ih ugovarani za oko milion evra, sada vrede oko deset miliona.”, kaže generalni direktor kompanije Immorent, koji već blizu dvadeset godina živi u Beogradu. Smatra da razlog velikog broja neprospavanih noći nisu samo ugovori vredni desetine miliona evra, već odgovornost. Ovu crtu, Petric pripisuje isključivo svom karakteru, jer u današnje vreme, kako kaže, cilj nije samo ostvariti profit, već i zadovoljiti idealističke ciljeve. Zato, svaku svoju poslovnu odluku meri brojem ljudi koji će zahvaljujući njoj dobiti posao. Takvi poslovni potezi Srbiji su, po njegovom mišljenju, naročito potrebni. Glavni grad Srbije najradije poredi sa Bečom. Na emotivnom planu, ali i praveći paralele poslovnog tipa.”U Beču na pet kvadrata poslovnog prostora ide jedan stanovnik, dok u Beogradu imamo na jedan kvadrat pet stanovnika”, kaže Petric, objasnivši da samo kada je u pitanju poslovni prostor Beograd ima potencijal rasta od deset miliona kvadrata. Sa hotelskim smeštajem, po njegovom mišljenju, slična je situacija. Beogradu treba još dvadeset Hajata da bi dostigao Beč.

Velike prednosti koje mu glavni grad Srbije pruža na poslovnom planu, lišavaju ga drugih, ličnih zadovoljstava. Često je u situaciji da svoju suprugu, sina i ćerku koji žive u Austriji ne vidi po dve nedelje. To ga ipak ne sprečava da decu uči otvorenosti prema različitim kulturama i narodima bivše Jugoslavije. Kapital čoveka je u uviđanju različitosti, smatra ovaj Austrijanac.

Kalemegdan

Savom i Dunavom, prema Petricevim rečima, u Beograd se slivaju uticaji svih slovenskih i germanskih naroda. To je možda i razlog koji ga održava u ovom gradu. Tačka koja za njega ima najveću simboliku je Kalemegdan.

Slobodno vreme najviše volim da provodim na Kalemegdanu, na ušću Save u Dunav, gde često razmišljam i dolazim na trčanje”, kaže Petric. Pored trčanja, voli i da pliva, roni, jedri, a bavi se i jahanjem, igra košarku i druge sportove u kojima, kako kaže, nije perfektan, ali im je svakako posvećen. Ljubav prema sportu pokušava ukoreniti i svojoj deci. Za sada, ovaj posao mu polazi za rukom. Da li zato što je dobar pedagog ili zato što su Zo i Aron hrabra deca, nebitno je. Činjenica je da ih je otac već sa godinu i po dana naučio da plivaju, dok su u skijanju, kaže on, već najbolji u svojoj generaciji. Ove godine, na redu je vaterpolo.

“Poenta je da nauče da nemaju straha i da se uvek usude na neke stvari”, kaže Petric, koji svoja letovanja sa porodicom najradije provodi putujući od Istre, preko Dalmacije, do Crne Gore.

“Šta je bolje, biti pametan ali imati neki strah u sebi i nikad se ne usuditi ući u nešto novo, ili ne biti tako pametan, ali ipak probati?”, navodi on večitu dilemu mnogih ljudi. Svoju decu nagovara da usvoje drugu taktiku. Na njegovom primeru, “skok u hladnu vodu” i suočavanje sa strahom pokazali su se ispravnom taktikom.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs