Robert Čoban, suvlasnik medijske imperije "Color Press Group" – prepunjeni pasoš kao najveći statusni simbol
- Srbija je jedina zemlja u jugoistočnoj Evropi, u kojoj je lokalni izdavač lider u oblasti izdavanja magazina. Ne zato što sam ja pametniji ili sposobniji od nekih svojih kolega, već je tranzicija u Srbiju došla 10 godina kasnije u odnosu na okolne države. Nisam od onih biznismena koji se prave da devedesete nisu ni postojale i da su firmu osnovali 7. oktobra 2000.godine. Da je tranzicija kojim slučajem u Srbiji krenula odmah posle pada Berlinskog zida, "Color Press Group", siguran sam, ne bi ni postojao, a ja bih i te kako zavšio Pravni fakultet i radio bih - ko zna šta. Nisam bio Miloševićev čovek, niti sam dobijao pare iz primarne misije, čak sam kao jedan od osnivača DS u Novom Sadu definitivno naginjao demokratskoj, tada nepopularnoj opciji, ali sam i u onim haotičnim devedesetim pažljivo sledio tržište i uspeo da postavim temelje onoga što se danas naziva "Color Press Group" – počinje priču sa urednicima "eKapije" Robert Čoban, prvi čovek novosadske medijske imperije, večiti student novosadskog Pravnog fakulteta i prema mišljenju mnogih – balkanski kralj "žute" štampe.
Iako je prvi milion već odavno "obrnuo" i postao bogat i ugledan biznismen, kaže da je prevashodno srećan čovek, koji bi se "od srca smejao i kad bi mu sve pare uzeli". U njegovom životu, kako navodi, dosta se promenilo u poređenju sa 1988. godinom, kada je iz rodnog Bača stigao na studije prava u Novi Sad, samo je on ostao gotovo isti – nema jahtu ni estravagantan "life style", ali tome i ne teži, ne vozi skupa kola, duhovit je i prirodan, slobodno, kako objašnjava, šeta Srbijom i ostatkom sveta bez ijednog telohranitelja i bez ustezanja objašnjava kako je zaradio početni kapital.
Robert Čoban (40) je karijeru počeo kao novinar u studentskom listu "Index" u Novom Sadu 1991. godine, ali je zbog "političke nepodobnosti" i nenaklonosti tadašnjem režimu ubrzo bio "sklonjen". Ekipa mladih disidenata sa novosadskog Pravnog fakulteta uhlebljenje je potom pokušala da nađe u "Nezavisnom Indexu", koga su osnovali uz pomoć Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, ali se ni tu "buntovništvo" nije isplatilo. Kao dopisnik nekoliko sarajevskih, beogradskih i zagrebačkih listova, 1992. sa prijateljem pokreće nezavisnu novinu – "Novosadski Index" iz kojeg se kasnije izrodio "Svet".
- Pokretati nezavisnu novinu u praskozorje inflacije i rata u Bosni graničilo se sa "utopijom", ali uspeli smo da se održimo zahvaljujući sopstvenoj distribuciji. Osim "Indexa", prodavali smo "Dugu" i "Vreme", koje je u to vreme imalo tiraž od 50.000 primeraka. Strategija distribucije je bila dobro razvijena, tako da smo svako jutro u 11 sati novac od prodaje automatski pretvarali u marke, a zbog pada kursa dinara, štampariji smo, dok stigne faktura, uvek isplaćivali, recimo, 2 feninga. Imali smo, kao nezavisna novina, i pomoć Soros fonda i EU, ali to nije bilo odlučujuće za naš opstanak, već upravo distribucija, koja nam je uvek donosila svež novac.
Nagli zaokret u karijeri mladog političkog novinara nastaje na studijskom putovanju u SAD 1994. godine.
- Ja sam u suštini izuzetno pragmatičan čovek i pre nego što bilo šta uradim uvek "saberem dva i dva". Nisam materijalista, ali ni nepopravljivi zanesenjak, a dok sam bio u Americi, mogao sam da naslutim da ni donacije neće večno trajati. Postalo mi je više nego jasno da ukoliko želimo da ostanemo ekonomski i politički nezavisni, da ćemo morati i koncepciju novine da menjamo i sa teških političkih tema skliznemo u neke lakše. Odlučili smo da "uplovimo" u estradne vode i tako "Novosadski Index" pretvorili u najčitaniji tabloid "Svet". Sa druge strane, u to vreme, najiskrenije, bilo je mnogo bezbednije baviti se magazinima i estradom nego politikom, kako za politiku kuće, tako i za nas koji smo u njoj radili. Pojedine novine u to vreme, pišući o kriminalu i politici, zgratele su pare, a ja sam se odlučio da, prevashodno zbog bezbenosti, krenem drugim putem. To je ujedno bila i "inicijalna kapisla" mog prelaska iz novinarstva u menadžerske vode.
Od tada pa do sada, prošla je gotovo decenija i po, a "Color Press Group" sa 104 časopisa i oko 3 miliona čitalaca mesečno (!), izrasla je u najvećeg izdavača magazina u regionu. U njenom sklopu su "ćerke firme" u BiH, Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, od nedavno i u Albaniji, kao i dopisništva u Beču, Frankfurtu, Bazelu, Parizu i drugim evropskim gradovima.
- Moj kolega Velja Đurović i ja od samog početka pratimo dešavanja na tržištu i uvek brzo reagujemo, a, imali smo dosta i sreće. Tih devedestih, dotadašnji lideri u izdavanju magazina, Politika, Borba i BIGZ, bukvalno su urušili svoje izdavaštvo, što je nama predstavljalo veliku šansu i otvorilo prostor da postavimo neka svoja izdanja. Pri tom, imali smo i sreću da tadašnja vladajuća struktura nije pridavala značaj magazinima, ni u pogledu uticaja, ni u pogledu velikog novca, tako da smo i sa te strane mogli mirno da radimo i pred kraj devedesetih izgradimo infrastrukturu, pa osim "Sveta", lansiramo i neka druga izdanja. Osim uzora u inostranstvu, dosta smo se ugledali i na Hrvatsku, koja je bila daleko ispred nas u izgledu novine, grafičkom prelomu, novinskoj formi. Prateći šta radi svet, uspeli smo da spremno dočekamo i dolazak stranih izdavača magazina posle promene režima, kao što su WAZ ili Burda. Da bi išli u korak sa njima, bili smo prinuđeni da počnemo da tražimo licence, i tako, ne samo da nisu uspeli da nas "počiste" sa tržišta, kao što su to uradili sa lokalnim izdavačima u drugim zemljama JIE, nego smo uspeli da ostanemo lideri i budemo presrećni što ih imamo na tržištu, jer nam predstavljaju veliki motiv za dalje - kaže Čoban i naglašava da će "Color Press Group" i u narednom periodu biti fokusirana isključivo na magazine i eventualno u budućnosti na internet.
Deluje kao megaloman kada kaže da postoji još mesta za širenje i razvoj "Color Press Group", prevashodno u regionu i u domenu interneta, ali on naglašava da je skroman čovek, čija kompanija samo sledi potrebe tržišta, prevashodno u domenu marketinga i advertajzinga.
Naglašava da nije željan novca, ni gladan luksuza. Kao glavni statusni simbol ističe pasoš koji svedoči da je obišao čitav svet, a kao kapitalne osobine – menadžersku pronicljivost i novinarsku znatiželju.
- Kao mali bio sam toliko znatiželjan, da se to maltene, može okarakterisati kao nenormalno. Vodio sam 3 dnevnika - jedan o svim političkim dešavanjima u svetu, drugi u zemlji, i zato ne bi trebalo da čudi što sam se u jednom momentu odlučio za političko novinarstvo. Klice onog estradnog trebalo bi tražiti u trećem dnevniku, gde sam pomno zapisivao ko i kad se u selu rodio, datume smrti seljana, kad se kome zapalila štala i zašto – kaže u šali i naglašava da potiče iz porodice imoćnijih poljoprivrednika, ali da je stremio da "motiku" ipak zameni "zlatnim perom".
Nije čovek koji upada u oči, ali svestan je da je stvarajuće brojne estradne zvezde, i sam postao, ako ne estradna, a ono bar "poluestradna ličnost". Kaže da je zahvaljujući tome uvek imao samo benefite i da mu to u suštini ne smeta.
Oženjen je i ima dve ćerke.