(Ekosfera) Siniša Mitrović savetnik ministra životne sredine: Memorijska kartica kao kapitalno nasleđe

Siniša Mitrović

Da li će se aktuelni izbori pokazati kao “novi” ili “još jedni”, videćemo uskoro. Ekologija se, zbog "prečih" stvari, uglavnom ne spominje u programima velikih stranaka. Neki od zakona o životnoj sredini su, čekajući usvajanje, postali su stariji od male dece (čitaj od 2003. godine), dok ideološko debatovanje namiče duži staž od mnogih mladih i radno sposobnih građana Srbije.

Ipak, od kada mu je posle prošlogodišnjih izbora vraćen status, Ministarstvo za zaštitu životne sredine pokazalo je dobre rezultate, pa možda više nije pitanje treba li nam nešto novo, već ko će, kako i kada dovršiti započeto?

O svemu ovome razgovaramo sa gospodinom Sinišom Mitrovićem, specijalnim savetnikom ministra životne sredine.

Kakva je uloga specijalnog savetnika ministra?

SM: Uloga specijalnog savetnika je pre svega logistička i lobistička, malo je vidljiva u javnosti, ali sobom nosi veoma izazovan posao. U njegovoj suštini je strateško promišljanje poteza u vođenju ekološke politike. Obuhvata i personalnu pripremu ministra, jer donosioci političkih odluka moraju da budu spremni za izazove koji nastaju kao posledica njihovog odlučivanja. Zato je veoma važno mentalno razumevanje da bi zajedno učestvovali u misiji koja se zove budućnost ekologije na Balkanu. To je kreativna pozicija i zahteva visoku frekvenciju međusobne komunikacije.

Ukoliko uskoro na mesto ministra dođe druga osoba, da će proći kroz isti ili neki drugačiji brifing?

SM: Specijalni savetnici su "vlasništvo" ministra. Odlaskom ministra odlaze i oni. Stalno insistiram na tzv. "memorijskoj kartici". Najzad neko mora biti dovoljno pametan, racionalan i pragmatičan da to što je radio prethodnik uzme kao kapitalno nasleđe. Ovde postoji problem što se poništavaju prethodni rezultati, a funkcije se često svode na ideološki prostakluk. Čujete da su „to i to“ radili „plavi“ ili „crveni“ ili „žuti“, a sada sve treba početi ispočetka. Takav stav vodi ogromnom raubovanju aparata, trošenju energije i vizije, što je najveći kapital. Smenjiva kategorija u ministarstvu treba da budu samo ministar i njegov zamenik, a to su danas inflatorne funkcije. Ako one traju svega nekoliko meseci rezultat je krajnje mali učinak.

Analizirajmo zemlje koje su prošle put do eu. u sloveniji se državni sekretar nije menjao skoro 12 godina, tokom čitavog procesa pridruživanja i ulaska u eu. on upravlja administracijom, a administracija radi svoj posao. jednog jutra su dobili obaveštenje da je došao novi ministar i to je sve. poslovi se obavljaju bez zastoja. mi smo taoci izbora, gubimo dane i mesece, a bojim se da gubimo i budućnost

Ovo je treća vlada koja nije doživela svoj puni mandat, a intenzitet tranzicije je najžešći. Mnoge investicije čekaju na zakone koji će omogućiti pozitivno rešavanje problema u životnoj sredini, ali i ekonomisanje u tom sektoru?

SM: Politički intermeco kao rezultat promene prvog čoveka je pitanje koje stalno treba postavljati donosiocima političkih odluka. Od 2000. godine dosta zakona koji su ušli u proceduru, nije doživelo parlamentarnu realizaciju. Nesreća je što se sa novim sazivom Parlamenta, ti zakoni vraćaju u proceduru i to traje, pogotovu ako se umeša ideologija. Bar pet važnih zakona trebalo je da bude implementirano 2007. Zakon o otpadu je u proceduri od 2003. godine i opet nije stigao na red. Pokušali smo da ublažimo situaciju putem uredbi i pravilnika, jer, čekajući zakon je zaista "čekajući Godoa". Ulazimo u drugu polovinu 2008. sa potpuno neizvesnom pozicijom, a život ne može da čeka! Za to vreme biznis sektor se organizuje na svoj način. Državi preostaje da pokuša sistemom kazni i regulativa da kontroliše procese, ali ne treba zaboraviti da „kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom". Ekološku budućnost Srbije ne može rešiti samo sistem kaznene politike.

Životna sredina, kao kompleksan sistem mora da ima podršku ekonomije. Šta je Vlada imala u akcionim planovima kao prioritet u tom smislu?

SM: Uvođenje ključnog principa "zagađivač plaća" i sistema produžene brige o krajnjem proizvodu. Generator otpada mora da brine o životnom ciklusu tog otpada, a zagađivač da plati zagađenje životne sredine. Nema novca za fabrike za reciklažu otpada, komunalna preduzeća su u teškoj ekonomskoj situaciji, nema transformacije, dešava se potpuno obrnut proces, a Srbija svakim danom narasta od otpada. Biznis sektor nije sposoban sam da razvije profitabilno poslovanje jer su energenti skupi, a kreditne linije nepovoljne. Nema ni jedne kreditne liniju za zeleni biznis koja bi obezbedila bar subvencionisanu kamatu. Nalazimo se u poziciji, ne bitno drugačijoj nego 2000. godine. Ne manjkaju vizija i strategija, ali proces implementacije često zavisi od ideoloških dogovora, pa je potpuno nestabilan.

Nijedna snažnija politička partija u svojoj kampanji nije prepoznala ekologiju ili zeleni biznis kao platformu u okviru promocije svog programa?

SM: Obišli smo Srbiju upoznajući ljude sa pojmovima ekološke ekonomije, zelenog biznisa i održivog razvoja. Ja sam zagovornik kategorije zdravstvene ekologije i ekološke migracije, jer ukoliko smanjimo rizik od velikih zagađenja vode, vazduha i zemlje, imaćemo duži životni vek i manje pacijanata na onkologiji. Danas 18,5 odsto ljudi umire od karcinoma, skoro 53 odsto od bolesti krvnih sudova, da ne govorim o bolestima disajnih organa. Ako snizimo cenu zagađenja životne sredine dobićemo zdraviju populaciju. Možete imati dobar program, genijalnog ministra i biti dobro integrisani u domaće i međunarodne krugove, ali sa pozicije da se svega 0,2 odsto budžeta izdvaja za potrebe životne sredine, ta misija je neuspešna.

Mnoge zemlje imaju desetostruko veći procenat budžetskih izdvajanja za životnu sredinu od Srbije. Iz kojih izvora može da se puni taj budžetski deo i kako da ga povećamo?

SM: Kad se povećava neko izdvajanje mora da se postigne budžetski balans, jer ne može se uzeti od drugih vitalnih funkcija države. Ali postoji neadekvatno trošenje novca. Šta plaćate stavkom "zaštita životne sredine" na uplatnici Infostana? Ogroman novac se izdvaja iz javnih skloništa, naftna industrija izdvaja za potrebe zaštite životne sredine, veliki zagađivači izdvajaju za eko-fondove. Ta sredstva treba udružiti i primeniti integralni pristup u gazdovanju životnom sredinom. Ekološki budžet je već nekoliko godina nepromenljiv i iznosi svega milijardu dinara, što znači da opasno zaostajemo. Druga presudna stvar je što nemamo ekonomske instrumente u životnoj sredini. Termoelektrane i rafinerije plaćaju nadoknadu lokalnoj samoupravi, ali ministarstvo nema uvid da li se taj novac zaista koristi za otklanjanje faktora zagađenja. To je jedna od inicijativa ministarstva – promena nekih delova zakona o životnoj sredini, zakona o lokalnoj samoupravi i zakona o administrativnim taksama i kaznama. Pitanje da li će neko da se zauzme za to.

O kolikim iznosima govorimo i da li, ipak, možemo da smanjimo troškove?

SM: Procene su da bi u ovom trenutku za podizanje kapaciteta, trebalo skoro 6 milijardi evra. Taj novac Srbija u ovom trenutku nema, ali ja sam optimista. Važno je da se zadrži arhitektura, ministarstvo, jer poredeći se sa evropskim propisima, 60 odsto procesa koji treba da prođemo odnosi se na poljoprivredu i životnu sredinu. Ukoliko budemo imali efikasnu kontrolu i efikasne fondove moći ćemo da uštedimo na drugim stvarima – kada su u pitanju akcidenti, havarije, prirodne katastrofe i štete koje nastaju iz toga.

Jedno anketiranje NVO-a je pokazalo da se zakonodavstvo vidi kao loše. Kako doći do efikasnije primene zakona, da li je potrebno povećanje broja inspektora?

SM: Inspektori ne mogu da spasu Srbiju, naročito bez integralnog procesa zaštite životne sredine. Počevši od promene imena u Ministarstvo životne sredine, jer, radi se o integralnom procesu. Ministarstvo mora da bude potpuno autonomno i da kao takvo učestvuje u kreiranju strateške politike, da unese principe ekološke politike u odlučivanje. Ne može da se priča o Koridoru X, novim termoelektranama i drugim zahvatima u Srbiji, bez prethodne procene o raubovanju prirodnog bogatstva. Ja sam zagovornik ekonomskog rasta - mora biti i ekologija i ekonomija. Ne možemo da podignemo žice i kažemo da je Srbija zemlja očuvane prirode. To se postiže kontinualnim procesom uz odgovorno poslovanje kompanija. Za strategiju u pravcu ekološke politike vrlo bitan faktor je uticaj javnosti i NVO sektora. To su dva alata bez kojih država može biti arogantna, ali će brzo platiti. Ne samo izborima, već možda više nikada neće uhvatiti frekvenciju sa stvarnošću.

Autori:

Ivana Marić/Dušan Jakovljević