Milutin Mrkonjić, političar - Sa celom Srbijom na "ti"

Milutin Mrkonjić (Foto: mc.rs)

Gde ste se školovali?

U svom rodnom mestu Beogradu, u krugu "dvojke". Osnovno obrazovanje sam stekao u takozvanoj Trećoj muškoj, u kojoj je, naravno, bilo i devojčica, a maturirao sam u Četrnaestoj gimnaziji. Diplomirao sam na odseku za puteve, aerodrome i železnice na Građevinskom fakultetu. Počeo sam da radim u ŽTP Beograd i kasnije postao prvi čovek Saobraćajnog instituta CIP.

Kojih se drugovanja sećate?

Nijedno ne zaboravljam. Evo, početkom godine, uveo sam, u borbu za predsednika Srbije, posredno, preko zajedničke slike, i trojicu mojih drugova. Na njoj smo četvorica petnaestogodišnjaka, zagrljeni: Branislav Urošević, Dejan Pataković, Dragutin Stojimirović i ja.

Šta još pamtite iz tog vremena?

Kao tinejdžer sam upoznao sve radosti ovog sveta: od igranja fudbala na ulici do bavljenja sportom u klubu, od zavođenja devojčica do teškog fizičkog posla na koji me niko nije terao. Tetka mi je bila domar u dečjim jaslicama, u sadašnjoj Krunskoj 85, pa je morala svako veče da pripremi pola tone uglja za dve etažne peći. To je bio zadatak mog brata kome sam, od naše 13, pomagao svako veče nekoliko godina.

A šta je bilo sa sportom?

Trenirao sam košarku u Radničkom na Crvenom krstu, a imali smo i bokserski klub. Ali, nismo se tada predavali samo sportu. Mi, "krstaši", bili smo posebna fela. Imali smo tu i svoj bioskop "Avalu", pa pozorište Beogradsko dramsko... Nismo mnogo silazili do "štrafte", do Knez-Mihailove... Bili smo grad u gradu, velika grupa obrazovanih mangupa koji su imali svoj stil života.

Partijski život?

Bio sam u Savezu komunista Jugoslavije do 17. jula 1990, kada sam, zajedno sa Slobodanom Miloševićem, postao jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije. Stručnom radu i razvijanju te partije dao sam najveći deo života. Ostatak sam trošio u sportu i dodatnom samoobrazovanju. Opšte znanje sam proširivao članstvom u Gradskoj biblioteci. Nije bilo knjige koju nisam pročitao. "Družio" sam se tada sa najpametnijim ljudima sveta i preko filmova, pozorišnih predstava, putovanja...

Na koga ste sebi ličili?

Kao mladić bio sam vitak, visok, hitar, elegantan... Devojkama sam ličio na Gregorija Peka, a želeo sam da budem Džon Vejn. Ali i tada sam osećao da imam odlike vođe... To sam nasledio od oca Petra, čuda od čoveka. Nije bio dovoljno obrazovan, ali je svetski bio vešt. Bio je sekretar Borisa Kidriča, pa direktor firmi za kožnu galanteriju, međunarodni trgovac i veliki bekrija. U kafani mu ni Rusi, u Moskvi, nisu bili dorasli.

Šta Vam je otac ostavio pored "gena"?

Materijalnim vrednostima nikad nisam bio opterećen. Roditeljski stan sam ostavio sestri Nadi, koja ima dve kćerke i unuka. Ja, na žalost, nemam decu, a imam stan i mnogo prijatelja. To je moja imovina, ako ne računam kafane kao što su "Trandafilović", "Sokolac", itd, koje doživljavam kao svoje.

Da li Vas kafana odvaja od kuće?

U kući sam gost, iako nisam razveden. Moja supruga Dragana je vrlo blagonaklona prema meni i nije ljubomorna, mada do nje, verovatno, stižu razne priče. Mi smo bračni par sa izuzetno mnogo međusobnog razumevanja. U takvom odnosu je ljubav večna, jer nema vremena da bude dosadna...

A šta je bilo s onom saobraćajnom nesrećom?

Platio sam sve kazne, izgubio kola i novac i stekao nove prijatelje Šopaloviće: Velimira, Slavojku i Tanju. Ljudi smo, pa smo se razumeli i o svemu dogovorili.

Kakvi ćete biti pri sastavljanju vlada?

Sve to mora da se reši mirno i, kao kod mene u braku, s mnogo međusobnog razumevanja, kao i uz toleranciju birača i svih članova i simpatizera partije. Mi iz Socijalističke partije Srbije, Partije ujedinjenih penzionera i Jedinstvene Srbije smo u situaciji da odlučujemo, jer niko bez nas ne može da sastavi beogradsku i srpsku vladu, ali nikoga nećemo da ucenjujemo. Trudićemo se samo da krenemo u pravcu koji nam je narod pokazao. Tako bi, sigurno, učinio i Slobodan Milošević.

Ali, tom pravcu teže i oni koji su Miloševića poslali u Hag?

Njega su u Hag, pored Zorana Đinđića, poslali i Milan Milutinović, i Vojislav Koštunica, i Čedomir Jovanović... I to je moja velika rana na srcu. Ali, razum mi kaže da bez saradnje s Evropom i svetom nikako ne možemo da pomognemo ni Kosovu, ni Srbiji. Zato je uloga SPS-a i naših koalicionih partnera da pomirimo mnoge odnose, da oformimo čvrste vlade i izvučemo Srbiju iz gliba u kome se po ko zna koji put našla.

Šta je potrebno za dogovor?

Pre svega projekti u poljoprivredi, energetici i saobraćaju. To su temelji svih naših sledećih poslova. U Srbiji ništa ne možemo da uradimo ako ne obezbedimo posao za sve ljude. To možemo samo kroz velike poslove kao što su putevi i železnice. To su koridor 10, odnosno autoput od Horgoša, preko Beograda i Niša ka granicama, pa koridor 7, odnosno plovni tok Dunava, kao i gradnja Đerdapa 3.

Ko će te radove da plati?

Sve to možemo da ostvarimo samo sa evropskim fondovima i velikim kreditima evropskih banaka. Evropa od nas traži realizaciju tih projekata, ali, što je posebno značajno, obezbeđuje pare za sve koridore. A krak koridora 10, ka Požegi, moraćemo da finansiramo sami, jer Evropa za njega nema interes.

Da li u tražite i ministarska mesta?

Da sam želeo mogao sam da budem ministar i to više puta, ali me to nikada nije zanimalo. Za mene su najvažniji poslovi i od njih nikada neću da odustanem. Zato sa onima koji to ne žele ili ne mogu da ostvare nema dogovora. A bilo kakav dogovor, bez obzira na sve javne i tajne priče, još je daleko, jer ne sme da bude načelan, šablonski. Mora da ima dubok temelj da niko ne bi mogao da ga pomeri.

Šta SPS još traži?

Rehabilitaciju Slobodana Miloševića, ukidanje sudskih tužbi i poternica za njegovom suprugom Mirom Marković i sinom Markom Miloševićem, kao i novo suđenje Dragoljubu Milanoviću, bivšem generalnom direktoru RTS. I, naravno, potpunu brigu o socijali: besplatno školovanje, lečenje...

Da li će vlada u Beogradu i vlada u Srbiji biti od istog "materijala"?

Nema nikakvog razloga da tako ne bude. U suprotnom bismo imali borbu, a ne saradnju. A više niko ne bi smeo da se igra Srbijom.

Kako ćete obezbediti novac za sve srpske principe?

Umesto prodavanja državnih, profitabilnih preduzeća to vrlo lako može da se ostvari njihovim razvojem i izgradnjom pratećih. Zatim novim zapošljavaljem, kao i prestrojavanjem u mnogim odnosima, jer samo radom može da se zaradi i dođe do novca koji će uticati na rast budžeta, povećanje zarada i penzija. Ali veoma sam iznenađen sa koliko nerazumevanja to prihvataju neki naši takozvani eksperti iz bivše vlade. Neću, naravno, sad da navodim njihova imena, ali ne smemo više da im poverimo tu vrstu poslova...

Kad biste birali druga iz ostalih stranaka ko bi to bio?

Pre svih Boris Tadić kao košarkaš i vaterpolista. U "basketu" bih, sigurno, bio bolji od njega. Evo, izazivam ga na meč: jedan na jedan...

Kako ste doživeli hapšenje Džajića i Cvetkovića?

Strašno. Ne znam šta su radili, iako su mi prijatelji, posebno Cvetković. Ako su krivi neka odgovaraju. Ali, onakvo hapšenje takvih divova našeg sporta je tragedija i za državu. Tako smo, po ko zna koji put, našom glupošću poslali svetu ružnu sliku Srbije.

Šta Vam je najvažnije u životu?

Da radim ono što volim i da mogu da volim onu koju volim.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 18.05.2008