Vera Čukić, glumica - Potpuno se predajem svemu što radim

Na sreću svih svojih poklonika glumica Vera Čukić je, u toku studija svetske književnost, ipak, odlučila da završi Akademiju za pozorište, film i televiziju.

Snagu talenta, i potpunu predanost radu, dokazala je već na diplomskoj predstavi. Profesor Mata Milošević, ocenio je njenu Hermionu, u Šekspirovoj „Zimskoj bajci”, najvišom ocenom – desetkom!

Pet godina je bila istaknuta članica ansambla Ateljea 212, a potom decenijama prvakinja Narodnog pozorišta.

Igrala je u dvadesetak domaćih i tri strana filma, dvanaest TV serija i preko pedeset drama, u nekoliko hiljada izvođenja. Pozajmila je svoj glas junacima u više od 200 crtanih filmova... A raskošnom lepotom očarala je sve koji su je bar jedanput videli.

Zasluženo je dobila značajne nagrade: „Carica Teodora”, „Raša Plaović”, „Zlatna mimoza”, Nagradu za životno delo Narodnog pozorišta...

Supruga je pisca i reditelja Gordana Mihića i majka glumice Ivane Mihić.

Šta znate o svojim korenima?

Porodica Čukić potiče iz Crne Gore, iz plemena Vasojevića. Deda Ivan Čukić bio je načelnik beranskog sreza, a baka Darinka prva školovana učiteljica u Crnoj Gori. Deda po majci, Milan Janković, inženjer geodezije, bio je iz Gornjeg Milanovca, a baka Natalija, domaćica, iz Kragujevca. Obe porodice rodile su po devetoro dece i obe su, u toku odrastanja, ostale sa po šestoro.

Gde ste odrasli?

Moji roditelji, pravnici, bili su Beograđani, kao što smo i moj brat Vladimir i ja. Rano detinjstvo mi je bilo srećno, u velikoj porodici sa puno tetaka , ujaka, stričeva i dece, međusobno povezanih ljubavlju, poštovanjem i uzajamnim pomaganjem. Tih posleratnih godina siromaštvo je bilo opšte, pa je i moja porodica mnogo trpela, ali je ljubav sve nadoknađivala. Obrazovanje je bilo veoma cenjeno u obe moje porodice, a umetnosti smo se predavali od malena.

Kad Vas je opčinila gluma?

Sa pozorištem sam se srela rano. Imala sam četiri godine kada me je mama povela na Kolarčev univerzitet da gledamo „Dedu i repu”. Priča je lepa i poučna: ogromna repa je iznikla u dvorištu dedine kuće. Niko nije mogao da je iščupa dok se u taj posao nisu upregli svi ukućani, od dede do miša. U predstavi koju sam gledala mišić se prevrnuo i u padu srušio kulisu. I kad je sve popadalo otkrila se gola scena! Bila sam zapanjena i zbunjena. Čarolija predstave je nestala. Publika se zacenjivala od smeha... Kasnije je gluma postala moja profesija. Ali, zbog „pada kulisa” neki su se ljutili na nas, na umetnike, a ponekad su i zabranjivali predstave, a one su bile naš poseban ponos.

Kad ste se prvi put osećali ponosno?

Kad sam upisala Akademiju za glumu. Interesovanje je, kao uvek, bilo veliko. Svake godine se na prijemnom ispitu pojavljivalo više stotina kandidata, a primano je, najviše, dvanaest. Bila sam vrlo ponosna što sam primljena. Posle ispita prišao mi je Miloš N. Đurić, čuveni profesor antičke književnosti, pisac i prevodilac, i rekao: „Ti, mala, bićeš velika Medeja!”. Kasnije sam igrala mnoge tragične junakinje ali, na žalost, ne i Medeju, a znala sam celu tu Euridipovu tragediju napamet. Potpuno se predajem pozivu i svemu što radim.

Ko Vas je učio pozivu...

Primljena sam u klasu profesora Josipa Kulundžića, pisca i reditelja. Asistent je bio, već tada poznat, Sava Mrmak. Na trećoj godini klasu je preuzeo veliki glumac Jozo Laurenčić i mladi reditelj Predrag Bajčetić, a na četvrtoj Mata Milošević, veliki glumac i reditelj, a asistent je bio Mrgud Radovanović. Oni su me učili pozivu i životu.

... a ko opštoj kulturi?

Imala sam sreću da su mi predmete iz opšte kulture predavali legendarni umetnici. Muziku: Enriko Josif, kompozitor i jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam upoznala. Modernu književnost: pesnik Dušan Matić. Istoriju umetnosti: Dejan Medaković, akademik i kasnije predsednik Akademije nauka. Srpski jezik i dikciju: profesor Branivoje Đorđević. Psihologiju: Jovan Putnik, čuveni reditelj. Mačevanje i scenske borbe: Alojz Ujez, prvak države... Kakvi su se sve svetovi pred nama otvarali dok smo slušali ove ljude! Kakvi su podsticaji stizali našem duhu i talentu! A neki od partnera na klasi su mi bili, kasniji značajni stubovi našeg pozorišta i filma: Risto Šiškov, Miša Janketić, Ljubiša Samardžić...

Šta ste sve radili u vreme studija?

Na Akademiji smo provodili ceo dan. Živeli smo u svetu istraživanja književnosti, pozorišta, filma, života ljudi oko nas, sebe samih... Otkrivali smo sve svoje mogućnosti: kako da se krećemo, kako da govorimo, kako da sve što spoznamo prenesemo drugom. Uveče smo odlazili u Kinoteku, pozorište... Desilo se da sam već sa petnaest godina imala ulogu u filmu sa najvećim glumcima. Film je na festivalu u Puli dobio Srebrnu arenu. Nagrađeni smo ovacijama publike i izazvali veliko interesovanje medija.

Kako Vas je dočekao Atelje 212...

Za prvu ulogu u pozorištu (Marta u „Razmeni”) dobila sam nagradu na festivalu malih scena u Sarajevu. To mi je olakšalo ulazak u svet pozorišta. Postala sam član Ateljea 212. Ređale su se uloge. Mislim da mi je te prve godine igranja u pozorištu obeležila uloga devojčice Ester iz predstave „Viktor, ili deca na vlasti”. Za nju sam dobila mnogo pohvala, a strogi i zahtevni kritičar Eli Finci, napisao je u „Politici”da sam bila maestralna. Možete misliti kakva sam krila dobila.

... a njegova publika?

Publika je volela predstave Ateljea 212. Mnogi su više desetina puta gledali istu predstavu, pa su znali naše tekstove napamet. Dešavalo se da pojedine replike izgovaraju pre nas! Smejali smo se zajedno... To je bilo pozorište čarobnice Mire Trailović, koja je obeležila kulturni život Jugoslavije, pa i sveta, šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka!

Šta ste dobili u Narodnom pozorištu?

Posle niza uloga u Ateljeu, na poziv Velimira Lukića, prešla sam u Narodno pozorište. I tu sam imala velike uloge, kao Sofku u „Nečistoj krvi”, koju sam igrala deset godina. Svuda sam doživljavala ovacije, ali nikad neću zaboraviti gostovanje u Zagrebu kada je hiljadu ljudi ustalo i skandiralo čitavih dvadeset minuta! U to vreme odigrala sam i uloge u TV serijama „Porobdžije” i „Kože”. Ove uloge obeležile su moje tridesete godine. Kao što su Ada u „Maski”, Nađa u „Romanu o Londonu”, Ana u „Dnevniku uvreda”, Maca u „Gore-dole”... obeležile moje četrdesete i pedesete godine. To je vreme kada sam dobila i niz najvećih priznanja za pozorište i film. I od stručnih žirija i od publike!

Koliko ste se davali sportu...

Da bih mogla da igram velike uloge koje traju i po četiri časa, zaista je potrebna fizička i psihička kondicija. U vreme kad sam bila Sofka, i po četrnaest puta mesečno, a predstava je trajala četiri časa i nije bilo scene bez mene (!), odlazila sam u salu Tašmajdana da vežbam sa sportistima. Išla sam i u prirodu da šetam po svežem vazduhu. A kao devojčica učila sam balet kod Nine Kirsanove, čuvenog baletskog pedagoga. Igrala sam i španske igre u školi Olge Tores. Sad sport pratim samo kada su neka velika takmičenja u pitanju. Činim to više iz nacionalnih pobuda.

... a koliko prirodi?

Volim prirodu i boravak u njoj. Moja porodica i ja imamo kuću u blizini Beograda sa malim parkom koji smo sami odgajili i sada ga negujemo. Kad god hoćemo da se odmorimo ili odvojimo od briga u gradu, odlazimo tamo.

Šta još volite?

Osim što se bavim glumom, volim i da pišem. Za maturski pismeni sam dobila nagradu Saveza književnika Jugoslavije i na to sam veoma ponosna. Na žalost, ranije mi nije ostajalo puno slobodnog vremena da bih mogla da se bavim i pisanjem, ali, čim se takvo vreme pojavilo, sela sam i napisala dve knjige: bajku u dramskom obliku „Moj drug Ispodkrevetni Mrak”, za koju je pesme napisala moja ćerka Ivana Mihić, i roman istinitih priča „Perle od vode”.

Šta očekujete od politike?

Politika me nikada nije privlačila kao poziv. Pratim je kao sastavni deo svakodnevnog života, kao nešto što može da unazadi ili popravi život. Naš put u demokratiju je pun „dečijih bolesti”. Ta „Pandorina kutija” je odavno otvorena. Slobodno se kreću podlost, bahatost, kleveta, uvreda, lopovluk, korupcija... A smisao umetnosti, ono čime se bavim, jeste da ukaže na lepotu ili ružnoću našeg postojanja, na sve naše dobre i loše osobine... Na žalost, umetnost nema snagu odlučivanja. Ona je samo povremeni blesak svetlosti, putokaz koji bi trebalo da sledimo...

Koje poruke nudite?

Ako se ispunjavaš ljubavlju – bićeš zaštićeniji. Ako opraštaš – bićeš slobodniji. Ako i pogrešiš – sutra je novi dan!

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 04.05.2008