Ratomir Dujković, najbolji srpski fudbalski trener u protekloj deceniji ?

Ratomir Dujković, najbolji srpski fudbalski trener u protekloj deceniji, koji trenutno vodi selekcije Kine, priča o nesporazumu sa Srbima iz Zvezde i državnog tima, svom doživljaju Pekinga, Akre, Ruande i Venecuele, kao i o igraču koji je iz blata stigao do zvezda

Najbolji srpski fudbalski trener, u proteklih desetak i više godina, po svim zvaničnim merama je Ratomir Dujković(61). Njegova igračka i trenerska karijera vezana je za Crvenu zvezdu. Bio je golman, a sad je trener sa kompletnom vizijom igre. Taj njegov trenerski talenat nisu prepoznali u Zvezdi, pa je to morao da dokazuje u četiri zemlje koje je izveo iz fudbalskog mraka.

Radio je u Venecueli i kao selektor i kao trener klubova, a u Mijanmaru (Burmi), Ruandi i Gani samo kao selektor. Sa svim ekipama beležio je značajne uspehe, a posebno sa dva afrička sastava. Ruanda je 2004. godine prvi put u istoriji stigla do finalnog dela prvenstva Afrike, a Gana je 2006. prvi put došla na Šampionat sveta. I to do drugog kruga takmičenja!

U Kini je od oktobra 2006. godine vođa dva sastava: mladog, odnosno Olimpijskog tima, i najbolje državne ekipe. Kinezi su fudbalski početnici. Nemaju prava na veliki optimizam ni uoči Olimpijskih igara, koje organizuju u avgustu, ni uoči Šampionata sveta u Južnoj Africi (2010). Ipak, svu nadu polažu u trenera. On je, pre pet dana, doveo u Beograd mladu ekipu Kine zbog prijateljskog susreta sa odgovarajućim sastavom Srbije. Ova utakmica igraće se u sredu na terenu stadiona OFK Beograda.

Zašto niste prihvatili ponudu iz Srbije?

Želeo sam u jesen 2006. godine, posle Šampionata sveta u Nemačkoj i odlaska iz Gane, da budem fudbalski selektor Srbije. Ali, predsednik Saveza Zvezdan Terzić je imao jedan uslov: tražio je moju garanciju da ćemo biti učesnici Šampionata Evrope u Austriji i Švajcarskoj (jun 2008). Nisam to mogao tek tako da prihvatim. Nudio sam ozbiljan rad na četiri godine. I nismo se dogovorili. Položaj selektora dobio je Španac Havijer Klemente, ali, na žalost, nije uspeo.

Kako ste se tada osećali?

Bio sam i tužan, a potom i srećan. Tužan zbog činjenice da neću biti prvi srpski fudbalski selektor i da ću opet morati da idem iz Beograda, a srećan zbog rang-liste Svetske fudbalske federacije na kojoj sam, posle Šampionata sveta u Nemačkoj, bio deveti trener sveta. Ono što mi je u tom slavlju zasmetalo je činjenica da sam dobio čestitke sa svih strana sem iz – Srbije... Tada sam se setio reči pokojnog Velibora Vasovića, fudbalera Partizana, Zvezde i Ajaksa. Uvek je govorio: Zloba i zavist su najčešća srpska „zanimanja”.

Zašto ste 1992. otišli iz Zvezde?

Bio sam trener golmana i kad smo osvojili titule prvaka Evrope i sveta. Imao sam tada, iskreno rečeno, mizeran tretman. To me je bolelo. Osećao sam da mogu mnogo više da učinim u trenerskom poslu, a u klubu sam nailazio na hladan odnos. Nisu imali vremena za mene. Svi su bili zauzeti odlaskom igrača u inostrane ekipe, naplatom dve najveće međunarodne titule, pa sam otišao i ja...

Ko Vam pomaže u Kini?

Oformio sam štab i od naših stručnjaka. Uz mene, u Olimpijskoj ekipi, su, pored kineskih trenera, i dvojica Srba: trener golmana Stevan Mićić i stručnjak za kondiciju Aleksandar Tomić. A u radu sa „A” selekcijom prvi trener mi je Vladimir Petrović Pižon, a kondicioni Željko Boljević.

Kako Vas doživljavaju u Kini?

Kao njihovu veliku nadu. Olimpijski tim im je, u prvim susretima, dao tu nadu. Igramo ofanzivno, brzo, moderno... A rezultati su bili polovični. Gubili smo i pobeđivali. Bajern nas je pobedio sa 7:3 na otvaranju Olimpijskog stadiona u Pekingu. Pobedili smo Nicu s 1:0 na turniru u Tulonu, a u finalnoj utakmici izgubili smo od Francuske sa 3:1... Olimpijski tim je, automatski, kao domaćin, učesnik Olimpijade, a najbolji sastav se za odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku bori protiv Iraka (prvi meč 1:1), Australije (0:0) i Katara. Prve dve ekipe idu u drugi krug ovog takmičenja...

Kakva je Kina?

Mnogo mi se dopada. Njihova kultura je fantastična. Oni su napravili bum u svemu, u pravom smislu te reči. „Eksplodirali su” u svom sferama života. Peking je kao Njujork! Jedini problem je saobraćaj. To je teško regulisati iako neprestano grade široke bulevare, nadvožnjake, mostove... Cela zemlja je prelepa. Stvarno sam oduševljen. Kinezi su jako vredni, inteligentni i, što je posebno značajno, veoma pošteni.

Gde stanujete?

U diplomatik kampu, u posebno uređenom delu Pekinga, koji je apartmanska oaza u centralnoj zoni grada. Postoji kontrola ulaska i izlaska iz „kampa”, ali nije stroga. Dovoljno je pokazati pasoš i reći da, na primer, idete kod mene, i oni će Vas pustiti. Kretanje svim ulicama, u svim delovima grada, u svako doba dana i noći, je potpuno bezbedno. Moj jedini „problem” je što me prepoznaju, pa me, zaustavljaju, nešto pitaju, hrabre, traže autograme, a kad dolazim na stadion, da gledam neku utakmicu, svi ustaju i pozdravljaju me aplauzom...

Da li Vas to podseća na Ganu?

Gana je mnogo manja zemlja, pa sam se srodio s narodom. Na primer: u dve ankete, pre i posle Šampionata sveta u Nemačkoj, bio sam, u Gani, mnogo poznatija ličnost nego Kofi Anan, a on, ne samo da je Ganac, nego je tada bio i generalni sekretar Ujedinjenih nacija. To, naravno, više govori o popularnosti fudbala nego o meni lično, ali prijalo mi je...

Čime su Vas Ganci još zadužili?

Velikim poštovanjem. To što sam, kao selektor, odveo Ganu na njihov prvi fudbalski šampionat sveta i to što smo tamo, u Nemačkoj, posle pobeda u susretu sa Amerikom (2:1) i Češkom (2:0) ušli u osminu finala, gde nas je pobedio Brazil (3:0), ali i uz pomoć sudije, bio je i znak da Ganci žele da ostanem sa njima. Ali, ja to nisam mogao iz više razloga. Toliko su bili uporni da me je na razgovor, pozvao i Džo Kufur, predsednik države Gane! Ali, čovek me, ipak, razumeo. Rekao mi je: „Ostajete u našim srcima. Za Vas je Gana uvek otvorena zemlja.”

Pominjete sudiju, zašto?

Sudija meča Brazil – Gana bio je Slovak Mihel Luboš. Brazilci su, posle mnogo muka, i naših šansi, postigli drugi gol, a sudija, bilo je očigledno, nije želeo da vidi da se Brazilac Adrijano nalazio u ofsajd poziciji. Ustao sam sa klupe i rekao mu: „Uzmite dres Brazila da znamo o čemu se radi”. I Luboš me izbacio sa terena. Odlučio sam, ipak, da mu se posle utakmice izvinim. Ali, kad sam video da je Luboš, posle meča, i to na terenu, tražio i uzeo dres od Ronalda, odustao sam od izvinjenja. On me je, na moje zaprepašćenje, poslušao. A Fifa je na sve ovo „mudro” ćutala.

Kako se živi u Gani?

Uticaj Engleza na život u Gani je ostavio dubok trag. Red se poštuje na svakom mestu. I u čekanju taksija. Svi žure, ali niko se ne gura. Tako je na svim javnim mestima, u restoranima svih nacionalnih „boja”, od japanskih do španskih. Hoteli u Akri zadovoljavaju sve standarde. Akra, glavni grad Gane, je na moru. Sve plaže su duge i peskovite. Uz obalu ima niz malih restorana sa izobiljem hrane od morskih plodova. Veoma je bezbedna zemlja. Svuda može da se jede i bezbrižno šeta.

A kakva je Ruanda?

To je pitomi deo centralne Afrike. Kad kažem „pitomi” mislim na prirodu, pa i na ljude. Ali, ne može se zaboraviti da je to ona zemlja koja je 1994. godine u građanskom ratu, u borbama dva plemena, sahranila više od milion osoba, najviše mladih! Sad je, naravno, sve mirno i u ovoj maloj državi, koja po konfiguraciji terena liči na Šumadiju. Nemir sam im, 2004. godine, doneo samo ja. Odveo sam ih na finalni turnir Prvenstva Afrike. To je bilo njihovo prvo takmičenje na tom nivou.

Čime Vas je opčinila Venecuela?

Svuda je lepo, ali za Venecuelu, me vezuju neponovljivi događaji. To je zemlja večitog leta, raj na zemlji... Tu je temperatura, i na 800 metara nadmorske visine, u toku cele godine, 31 stepen. To je zemlja svih vrsta bujnog zelenila i cveća, a najviše ima orhideja. U Venecueli imam divan krug prijatelja i van sporta. Oni su opuštena nacija. Žive u izobilju. Četvrti su izvoznici nafte u svetu. Često se, sa suprugom Milenom, vraćam u Venecuelu, na more, u naš mali stan. Tu je kupanje, i opšte uživanje u prirodi, moguće u toku cele godine...

Koga sa svih tih prostora posebno pamtite?

To je Hamani Draman (23) iz Gane. Bio je mali seoski fudbaler, ali video sam u njemu veliki igrački potencijal. Postao je stalni član državnog tima. Poslao sam ga u Crvenu zvezdu, ali procenili su da nije za njih... Otišao je u Tursku, a sad je član moskovske Lokomotive. Često mi se javlja. U Nemačkoj, u utakmici protiv Amerikanaca (2:1), postigao je gol, a dan kasnije preneo mi je raspoloženje majke i oca: „Moji roditelji nisu bili samo srećni zbog mog uspeha, bili su srećni i zbog Vas, jer ste me izveli na pravi put. Roditeljima sam kupio stan u Akri zahvaljujući, pre svega, Vama. Hvala Vam mnogo.”

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 20.04.2008