Bilja Krstić, muzičar - Suncokreti su mi odredili karijeru

Kada bih ponovo počinjala, opet bih izabrala da se bavim muzikom i ništa ne bih menjala u svom životu jer smatram da je to moj put, dobar put. Možda bih uz ovo, kada bih imala više vremena, volela da slikam. Nekada sam bila jako dobra u tome i moram to da vam otkrijem, počinje svoju ispovest za „Blic nedelje“ Bilja Krstić, umetnica izuzetnih glasovnih mogućnosti, koja je našu etnomuziku s izuzetnim uspehom promovisala svuda po svetu.

Suncokreti
Moj drugar iz Niša Dragan Miloradović dobro je poznavao muzičku scenu u Beogradu, pa mi je već na prvoj godini studija, 1975, predložio da se prijavim na audiciju za grupu Suncokreti. Bora Đorđević je tada tražio treći ženski vokal za Suncokrete i nakon audicije primili su mene. Moj prvi nastup sa njima dogodio se u novembru ‘75. na Sajmu. Puno smo putovali, imali jako puno nastupa, a vežbali smo u Dadovu. I nekako smo imali sreće da nam je bilo dostupno sve ono što mladim muzičarima danas nije. Među nama u grupi bilo je puno pozitivne energije i harmonije. Zajedno smo pravili prve muzičke aranžmane, družili se privatno. I dan-danas se čujem i družim sa svima iz Suncokreta. Sa Borom Đorđevićem se vrlo često čujem i vidim i znam da je on veliki moj navijač, kao i ja njegov. Tek kada samo završili čitavu priču oko Suncokreta saznali smo da smo u stvari rođaci. Njegova familija je iz Crvenog Brega, odakle je i moja mama. Ma, ništa nije slučajno.

Dvostruko kumstvo
Od ostalih „suncokreta“, Sneška Jandrlić mi je jako dobra prijateljica. Ona ima taj svoj makrobiotički restoran u koji ja često navraćam. Bar jednom, dva puta nedeljno se vidimo pošto zajedno šetamo kuce po parku. Bata Cokić mi je super kritičar. On sada predaje matematiku u Prvoj gimnaziji, a Nenad Božić, nekada gitarista Suncokreta, sada svira sa mnom u Bistriku. E, a Gorica Popović mi je kuma. U stvari, to je duplo kumstvo. Ja sam venčala nju, a ona mene.

Rani mraz

Grupa Suncokreti je imala jedan divan koncert koji je čak proglašen i koncertom godine. Nakon njega u studiju „M“ u Novom Sadu, Petar Popović, kritičar, inače moj veliki prijatelj, došao je na ideju da Bora Đorđević, Đole Balašević, Verica Todorović i ja budemo srž novog benda Rani mraz. Tada je to ostalo samo na ideji, jer su i Bora i Đole bili i suviše jake ličnosti da bi izdržali tu neku zajedničku priču. Bora je zatim „napravio“ Riblju čorbu, a Đole i ja smo napravili prvi album Ranog mraza koji se zvao „Mojoj mami umesto maturske slike“.

Prva ploča
Posle Suncokreta i Ranog mraza ja sam krenula u solističku karijeru. Ali više po nagovoru Đoleta Balaševića. On je smatrao da treba da budem solista, a ja sam nekako uvek volela da nas je više. Izuzetno volim da se družim s ljudima i da s njima sarađujem, da budem u timu. Naravno, snimila sam ja tu svoju prvu solističku ploču koja se zvala „Prevari večeras svoje društvo sa mnom“. Nakon toga sam se udala i nedugo zatim rodila Milicu, moju prvu kćerku. Kada je ona malo poodrasla snimila sam još jedan album „Iz unutrašnjeg džepa“, a zatim još jedan koji se jednostavno zvao „Bilja“.

Štrumfeta

U međuvremenu sam mnogo radila za decu. Bila sam i Štrumfeta sa Sedmoricom mladih. Imali smo turneju od Kopra do Bara i rad s njima, za decu, bilo je božanstveno iskustvo. U Pionirskom centru i Domu pionira radila sam divne predstave sa mojom Goricom Popović za koje je ona sama pisala scenarije. Sa nama u timu su bili Mima Karadžić, Tanja Bošković, Jelica Sretenović, jednom čak i Milena Dravić. Nekako je bilo logično što sam se u to vreme posvetila deci jer sam i sama imala decu. Moje kćerke su praktično odrasle na mojim probama i na probama mog tadašnjeg supruga. Njima je scena bila druga kuća. Drago mi je što su imale priliku da se od malih nogu upoznaju sa tim divnim poslovima i da nauče dosta o njima. One i danas obožavaju da idu u pozorište i na koncerte.

Tatini vozovi
Moj tata je bio železničar. U kući nas je bilo sedmoro, tata, mama, tatina majka i nas četiri sestre. Velika porodica. Odrasla sam, figurativno rečeno, na železničkoj pruzi. Zajedno s tatom dočekivala sam i ispraćala vozove. Pištaljka je bila moja omiljena igračka. Pisak lokomotive i miris pruge uvek me vrate u to neko vreme bezbrižnosti. I dan-danas kad gledam stare filmove i scene u kojima se vide železnička stanice i voz vrate mi se slike iz detinjstva i ta sećanja me razneže. Kao mala verovala sam da su svi ti vozovi tatini.

Nesvestica
Često sam tada sa svojom porodicom putovala u Dolac, tatino selo, udaljeno od Niša tridesetak kilometara. Ta putovanja u selo bila su mi i letovanje i zimovanje. Tamo sam na Nišavi naučila i da plivam. Danas ne odlazim tako često u Dolac, ali kada imam koncert u Pirotu ili Dimitrovgradu tuda moram da prođem, a moja se porodična kuća nalazi tik pored autoputa. Moji prijatelji iz orkestra se tada šale sa mnom i kažu: „Evo sad će Bilja o svom porodičnom istorijatu. Ono je moja porodična kuća...“ Na jednom od tih putovanja pričala sam im kako sam s tatom odlazila u ribolov. Otac mi je napravio od običnog štapa malu pecaljku i prvo što sam upecala bila je mala vodena zmija. Kad sam je videla na štapu, pala sam u nesvest. Drugi put mi se to desilo u maminom selu Crveni Breg. Pošla sam s bakom da obiđem kokošku koja je tek bila izlegla piliće. Koka i pilići krenuše ka meni, a ja opet u nesvest. Bila sam bojažljivo dete.

Prva laž
Imala sam veliku familiju ovde u Beogradu, pa sam dolazila svakog leta. Tatina sestra i njeni sinovi živeli su u Rakovici. Mene pošalju kao najmlađe dete iz porodice i ja kod tetke ostanem po deset, petnaest dana. Tetka je volela da me provede kroz ceo grad, da mi pokaže Topčider, Kalemegdan, Košutnjak. Znala sam da želim da studiram na Muzičkoj akademiji ovde u Beogradu. U Nišu je nije bilo. Prvi put sam tada bila primorana da slažem roditelje. Rekla sam im da idem, onako, do tetka Nade u Beograd, a u stvari sam došla da polažem prijemni na akademiji. Primljena sam iz prve kao redovan student i vratila se da to saopštim roditeljima. Izvinila sam im se i rekla da sam ih slagala za moje dobro. Kada sam te jeseni krenula na fakultet, sećam se, uvek sam se trudila da sedim u prvoj klupi, kao pravi štreber, da sve čujem i zapišem. Drago mi je da sam imala sreće da mogu da studiram ono što volim. Upasti na muzičku akademiju bila je velika stvar za to vreme zato što su dolazili mladi ljudi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Danas je muzika i moja strast i profesija i veliko zadovoljstvo.

Milica i Lenka
Nijedna od njih nije nastavila mojim ili stopama svoga oca. Starija Milica je apsolvent na politehničkim naukama na odseku za industrijski dizajn, pa se može reći da je izabrala umetnost. Lenka ove godine završava osmi razred i sprema se za gimnaziju. Završila je ona pet razreda muzičke škole, ali ju je napustila jer je bila malo više odsutna iz škole. Vidim, sad opet hoće da nastavi i sprema se za „Frankofoniju“, peva. Peva i u horu. Ja sam od onih mama i tata, pošto sam, je l’ te, sad i mama i tata, koji žele maksimalno da pomognu ako dete pokaže interes za nešto i ako je talentovano. Milica divno recituje i čak je i glumila u Narodnom pozorištu u „Bori Šnajderu“ i kod svog tate Tihomira Arsića na filmu, ali nije se opredelila za glumu. I jedna i druga pokazuju sklonost ka umetnosti, ali videćemo šta će biti.

Put ka etnomuzici
Kada sam napravila Bistrik 2000. godine čak su mi govorili da sam promenila stil. A ja ne mislim da sam promenila stil, već sam zaista pronašla put ka dobroj muzici. Verovatno je na mene imalo mnogo uticaja ono iz mog detinjstva i mladosti. Volim da kažem da i srećna zvezda mora da te pogleda da bi uspeo. Kada se tačno desio taj trenutak da prelomim u sebi i počnem da radim ovo što danas radim, ja stvarno ne znam, ali mislim da se to kuvalo u meni kad sam prestala da pevam da bih se posvetila svojoj deci i porodici. To vreme dok nisam bila na sceni super sam iskoristila za bavljenje svojim kćerkama. Mislim da svaka mama mora da bude uz svoju decu dok odrastaju. Pošto su mi njih dve i uopšte porodica uvek bili na prvom mestu, moj izbor da se povučem sa scene bio mi je nekako logičan. Paralelno s vaspitanjem dece imala sam i dosta vremena da preslušavam stare ploče i tonske zapise i tada se iskristalisalo u meni šta ja to želim da napravim sa našom tradicionalnom muzikom. U „avanturu Bistrik“ ušla sam sa Ljubom Ninkovićem koji je veoma dobro razumeo i široko posmatrao šta se dešava na našoj muzičkoj sceni.
Najpre smo snimili prvi album „Zapis“, a tek posle šest meseci osnovan je Bistrik. Snimili smo tri albuma do sada i promovisali našu tradicionalnu muziku u jednom novom ruhu, sa našim pečatom, svuda po svetu.

Najbolji kritičari
Srećna sam što su moje kćerke imale priliku da toliko tih starih pesama čuju, jer je mnogo pesama prošlo kroz našu kuću. Smem da tvrdim da i jedna i druga znaju bar po tridesetak starih pesama koje niko ne zna da peva iz njihovog okruženja. Lenka je kao mala umela da kaže da „mama peva prirodne pesme“. Ponekad znaju da budu opasni kritičari. Šalim se, naravno, one su veliki mamini navijači. Ali i te kako znaju da primete ako se nisam dobro očešljala ili ako zbog grla zapnem na nekom koncertu. O tome mi obavezno kažu jer imamo dogovor da uvek otvoreno pričamo o bilo kom problemu ako se javi

Lična karta
U Nišu, gde je i rođena, završila je Srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković“ a zatim Fakultet muzičkih umetnosti u Beogradu. Radila je muziku za više pozorišnih predstava u Narodnom pozorištu u Beogradu. Od 1983. godine zaposlena je u Radio Beogradu, a trenutno je na mestu urednika na Prvom programu Radio Beograda. Godine 2000. osniva Bistrik orkestar, a s njima snima i muziku za naš najgledaniji film svih vremena „Zona Zamfirova“. Sa „Bistrikom je izdala tri albuma „Bistrik“, „Zapisi“ i „Tarpoš“. Živi sa svojim kćerkama Milicom i Lenkom.

napomena : teks je u potpunosti preuzet iz lista od 16.03.2008