(Ekonomist) Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja - NIS mora na tender, a ostali ..

Kada su dogovori o privatizaciji javnih preduzeća pretili da će otići u nedogled, u pomoć su pozvani građani. Ponuđeno im je po hiljadu evra u akcijama i sada se očekuje da će njihova nestrpljivost i zainteresovanost razbiti žabokrečinu u resornim ministarstvima, njihovim birokratijama i samim preduzećima. Kako će se vrednost javnih preduzeća učetvorostručiti da bi građani dobili šta im je obećano, kako će se “mamiti” novi investitori i koliko će kosovska kriza uticati na opredeljenje Srbije za učlanjenje u EU, za Ekonomist govori ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić.

Javna preduzeća su ovih dana u žiži domaće javnosti, zbog obećane podele besplatnih akcija. Istovremeno, to je zaoštrilo i pitanje njihove budućnosti, privatizacije i restruktuiranja. U tom pogledu u Vladi vlada velika konfuzija.

Mlađan Dinkić: Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja bavi se strategijom privatizacije šest najvećih preduzeća, a do jeseni 2008. trebalo bi da usvojimo i strategiju za lokalna komunalna preduzeća i time kompletiramo priču o privatizaciji. Moj stav je da bi trebalo ubrzano krenuti sa privatizacijom, da bi se nadoknadilo vreme, ali ništa se ne može uraditi bez saglasnosti Vlade. Tačno je da ima konfuzije kada je privatizacija Naftne industrije Srbije u pitanju, ali za ostalih pet preduzeća postoji konsenzus. Kod NIS-a je problem što je strategija od pre godinu i po dana počivala na manjinskoj privatizaciji, ali je i tada privatizacioni savetnik rekao da je to rezervna varijanta, za slučaj da se vlada ne odluči za većinsku privatizaciju koja je najbolje rešenje. Pitanje je bilo da li će se usvojiti bolji koncept, jer je tada postojala manjinska vlada. Sada kada imamo većinsku demokratsku vladu, nemamo nikakvo političko ograničenje da usvojimo bolje rešenje. Ministarstvo ekonomije je predložilo da za Jat i NIS budu raspisani tenderi za većinsku privatizaciju, a da ostala četiri javna preduzeća budu privatizovana preko inicijalne javne ponude. Dakle prvo IPO za manjinski paket akcija na berzi, pa će se kasnije odlučiti po kom principu dalje. Ovaj koncept je malo razbudio pojedina ministarstva. To je bilo neophodno, jer sada imate situaciju da ponegde ne upravlja resorno ministarstvo javnim preduzećem već obrnuto, preduzeće upravlja svojim ministarstvom, što je paradoks.

Nije reč samo o privatizaciji nego i o restruktuiranju. Postoje velike nesuglasice, recimo, o tome da li će Telekom prvo ući u proces restruktuiranja pa u privatizaciju ili će biti obrnuto; da li će EPS graditi elektrane uz pomoć stranih partnera i kredita ili će to Srbija finansirati sopstvenim sredstvima što vi predlažete.

M. Dinkić: Na resornom ministarstvu je da odluči kada će se ući u proces privatizacije i šta će njemu prethoditi, a ja sam tu da odluku sprovedem. Ali opet, kao ministar koji je odgovoran za resor ekonomije, zainteresovan sam i za taj prvi deo priče. Potrebno je smanjiti državno vlasništvo. Problem je samo što neka ministarstva nemaju i ne žele da preuzmu inicijativu za smanjenje udela države u vlasništvu javnih preduzeća, a takva inicijativa nikad neće doći iz njih samih. Mnogim političarima, birokratama, direktorima ne pada na pamet da uđu u privatizaciju, jer time gube pozicije. Mi želimo da te otpore slomimo, rekao bih da smo oko dve trećine posla na tom putu već uradili, ali ipak nismo završili posao. Zbog toga smo u pomoć pozvali ovaj zakon o podeli akcija, jer smo videli da se mi kao ministri ne možemo međusobno dogovoriti, da je neke potrebno dodatno motivisati. Pozvali smo građane da se aktivnije uključe u proces, da oni pokrenu političare i birokrate, jer sada ni njima nije svejedno, ako dobijaju 15 odsto, na koju im se vrednost ovaj procenat računa. I tako smo inicirali rasprave o nečem drugom, dovoljno smo vremena izgubili na polemike o NIS-u i Telekomu, hajde da sad ubrzamo i uključimo i ostala preduzeća u priču. Zato se, posle sporog početka, nadam velikom ubrzanju i očekujem da ćemo, zahvaljući tom zakonu, privatizaciju obaviti brže nego bilo koja zemlja. Mi smo sada dužni da pronađemo još privatizacione savetnike i za NIS, EPS, Telekom i Galeniku, nakon čega će ministarstva graditi strategije. Pošto neka resorna ministarstva nisu u stanju da to sama urade, imaće pomoć renomiranih svetskih investicionih banaka.

Da li će Telekom, pošto se procenjuje kao najspremniji, prvi izaći na berzu, ili će ga ipak NIS preteći?

M. Dinkić: I potpredsednik Vlade Đelić i ja smatramo da će Telekom izaći na berzu u poslednjem kvartalu 2008. godine. I jeste najspremniji, jer ima veliku prednost u odnosu na ostale, a to su Grci kao manjinski partneri. Dakle to što je Telekom najbolje upravljano preduzeće nije zasluga države već tog partnerstva. Kada se radi o NIS-u, sa jedne strane se gleda da se poveća njegova efikasnost, sa druge se procenjuje njegov budžetski efekat. Procena ovog ministarstva je da je državi potrebno ukupno tri milijarde evra u naredne tri godine da bi se realizovali svi infrastrukturni projekti. Taj novac možemo dobiti iz jedne ili dve transakcije i u tom smislu je racionalno da se NIS većinski privatizuje i time, s jedne strane, donese državi očekivani prihod, a s druge strane se na taj način u preduzeće indirektno uvede i strateški partner. Ali ako bi tender za prodaju NIS-a bio raspisan do marta ili aprila, to znači da bi privatizacija bila okončana do kraja 2008. godine tako da NIS ne bi na berzu izašao pre 2009. godine. Znači, Telekom ipak može biti prvi.

Da li bi ulazak Gasproma u NIS, što Rusi traže, pokvario planove o kojima govorite?

M. Dinkić: Mislim da je za NIS najbolje rešenje međunarodni javni tender. To je najmerodavniji način utvrđivanja cene. Sa druge strane ponuda ruske vlade u oblasti saradnje u gasnoj privredi je vrlo dobra i trebalo bi je prihvatiti, jer je i druge zemlje prihvataju. Ali NIS ne bi trebalo da bude deo tog paketa. Radi se o dve odvojene stvari; bitno je da gasovod prođe kroz Srbiju, ali mora se imati u vidu da se to ne može desiti pre 2013. godine. Ne zbog Srbije, već zbog činjenice da najpre 1.200 kilometara gasovoda mora da se postavi po dnu Crnog mora. Dakle, gasovod jeste važan, ali to je dugoročan projekat, a nama privatizacija NIS-a treba odmah: treba nam budžetski prihod odmah, modernizacija rafinerije i rešavanje zagađenja Pančeva, odmah.

Plan o podeli hiljadu evra građanima, u akcijama, zasniva se na proceni o vrednosti javnih preduzeća na oko 25 milijardi evra. Jasno je da je to neka projektovana vrednost, na čemu se ona zasniva?

M. Dinkić: Kada smo odredili tu sumu, pošli smo ne od trenutne vrednosti, već od vrednosi preduzeća u trenutku privatizacije. Recimo, početna cena na tenderu za NIS bi bila dve milijade evra za 51 odsto vlasništva. Trenutna knjigovodstvena vrednost ovog preduzeća je oko dve milijarde evra. Mi, dakle, računamo da je njegova tržišna vrednost dvostruko veća.

Zatim, EPS će se privatizovati tek 2010. godine, on će imati i najveću vrednost. Knjigovodstvena vrednost ovog preduzeća u prošloj godini je bila 4,5 milijardi, a tek će se izgraditi termoelektrane, pa će sa rastom standarda rasti i cena struje, što će sve uvećavati vrednost EPS-a. Koliko - ne zna se, procene su toliko grube da variraju od osam do 20 milijardi evra. Minimalno će dakle biti dvostruka knjigovodstvena vrednost. Galenika ima reper, privatizovaće se kao Hemofarm, a i vrednost ove kompanije će rasti, jer se u okviru nje grade još dve nove fabrike. Vrednost Telekoma se procenjuje između pet i šest milijardi evra. Kad se sve to uzme u obzir, smatramo da će na kraju ovih šest preduzeća ukupno vredeti 25 milijardi, S tim što će najviše novca doneti EPS, NIS i Telekom, a ostale tri firme znatno manje.

Koliko bi država dobila tim prodajama i u šta će taj novac biti uložen?

M. Dinkić: Država će najviše dobiti od NIS-a i to će biti delom uloženo u saniranje istorijske ekološke štete, jer se ne može tražiti od kupca da rešava probleme koje nije prouzrokovao. Od Jata se očekuje znatno manje, jer je trenutna vrednost kapitala ove kompanije 15 miliona evra. Kroz konverziju dugovanja prema državi, doći će do nekih 120 miliona knjigovodstvene vrednosti. To više jednostavno nije atraktivna oblast poslovanja, niski su profiti, mnoge velike kompanije su u problemima. Da li će se novac od privatizacije namenjen državi adekvatno utrošiti, to je pitanje. Prošle godine smo imali oko dve milijarde evra viška u jednom trenutku, 600-700 miliona je utrošeno na vraćanje dugova penzionerima i Svetskoj banci, a ostatak je išao u NIP. Ali taj novac nije potrošen, sve ide jako sporo. Završetak Koridora 10, dva autoputa na jugu Srbije i obilaznica oko Beograda bi koštali oko 1,5 milijardi evra. Ali ja ne znam da li su oni koji bi trebalo da grade te puteve sposobni da taj novac utroše kako treba. Sramota je da dočekamo i 2010. bez Koridora 10 o kom se priča od 2000. godine. Posebno zato što imamo suficit tri godine za redom, a i u 2008. godini, uprkos najavama blagog deficita, mislim da ćemo imati balansirani budžet. Znači imamo novca, ali nemamo upravljačkih sposobnosti u nekim državnim institucijama da se to iskoristi brže i efikasnije.

Zašto se ovi problemi ne pokušaju rešiti kroz javno privatno partnerstvo?

M. Dinkić: Slažem se da bi to bilo najbolje rešenje, u okviru ovog ministarstva tako i radimo, ali ja ne mogu da nateram državu da prihvati takav vid partnerstva. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja će baš kroz javno-privatno partnerstvo izgraditi Staru planinu – raspisaćemo tender, dovesti kompaniju koja ima iskustva u izgradnji turističkih sadržaja, taj partner će uložiti svoj novac i to 200 miliona u naredne tri godine, uz 50 mliona evra državnih para.

Šta je najveći problem u sređivanju katastrofalnog stanja infrastrukture – novac, kadrovi, organizacija?

M. Dinkić: Najviše škripi organizacija i ogromno sukobljavanje različitih interesa koje neko treba da razbije. Evo, hotel Jugoslavija; Grci, koji su vlasnici hotela, hoće da dovedu Šeraton, ali sve stoji, jer grad sporo rešava pitanje dozvola. I tako hotel služi kao bilbord, a idu Eurosong, Univerzijada i u Beogradu neće biti dovoljno smeštajnih kapaciteta. Isto je i sa Metropolom, kasni se sa rekonstrukcijom, jer se čekaju dozvole. A tek problemi u saobraćaju: Beograd uskoro neće moći da funkcioniše bez i lakog i teškog metroa, novi mostovi i kad se izgrade neće biti dovoljni. Jer, Beograd se jako brzo razvija, ako je rast BDP-a u Srbiji bio 7,5 odsto, ja procenjujem da je u Beogradu bio 20 odsto. Ima se novca. A Šangaj je to na primer iskoristio tako što je za 15 godina izgrađeno 400 kilometara metroa, šest mostova i tri podvodna tunela. To će biti i ovde finansijski izvodljivo, ali nema znanja u upravljanju projektima. Najbolji kadrovi su u privatnom sektoru, država nema dovoljno novca za kvalitetne ljude iz oblasti rukovođenja projektima. A sve da ih i plati dovoljno, pa dođe do kočenja iz poltičkih razloga, stručnjaci će da odu.

Zašto ste za prioritete u oblasti industrije izabrali baš softversku, elektronsku i auto industriju?

M. Dinkić: Analizu postojeće strategije razvoja do 2012. godine smo radili na osnovu tri kriterijuma: tržišni interes, postojanje kadrova i supstitucija uvoza. Trenutno postoji interesovanje stranih kompanija za razvoj IT industrije u Srbiji, Microsoft je otvorio razvojni centar, došli su Intel i IBM, zato hoćemo da podržimo tu inicijativu. Uz to imamo i kadrove, spadamo u jednu od najtalentovanijih nacija za softvere u svetu. Ovim hoćemo da sprečimo i odliv mozgova, što je Indiji uspelo.

Telekomunikacije ćemo razvijati i zbog toga što raspolažemo kadrovima, posebno u Nišu, i zbog supstitucije uvoza. Da proizvode koje uvozimo, sada proizvodimo u Srbiji. To su radili i drugi, Češka je pravila posebne industrijske centre, Kina takođe. Moja ideja je da napravimo hibridni češko-kineski model, ma koliko to paradoksalno zvučalo. A imamo i interesovanje za ovu industriju, francuski Sagem hoće da dođe, obraćali su nam se i Marshall i još jedna britanska kompanija, svi zainteresovani za Niš. Pa zašto to ne bi onda postala zona za proizvodnju telekomunikacione opreme ili elektronike.

Autoindustrija nam je interesantna, jer smo veliki uvoznici i jer bismo time zaposlili veliki broj ljudi. Tržišni interes postoji za izradu delova, ne i kompletnih automobila, dolaze kompanije iz Nemačke, Amerike. Istina, njih Srbija interesuje pre svega zbog ruskog tržišta, jer bi imale mogućnost bescarinskog izvoz delova na ovo inače najbrže rastuće tržište kada su automobili u pitanju. Sledeće godine će nići fabrika auto delova u Zrenjaninu, a Amerikanci se dvoume između Kragujevca i Šapca.

Šta će se dešavati sa Zastavom, njene fabrike i automobila i kamiona nikako da izađu na “zelenu granu”, tender za FAP je ponovo propao?

M. Dinkić: Tender za Zastavu će biti raspisan 27. decembra, konačne ponude ćemo imati do maja 2008. godine. Mislimo da je situacija zrela i da će odziv biti dobar. Ako se jave dve jake kompanije, ponudićemo onoj koja izgubi da ovde izgradi grinfild fabriku. Ali, i ako bude samo jedna dobra bićemo zadovoljni, naravno.

A kako ćemo podsticati kompanije da dolaze ovde? Uvešćemo podsticajne mere i podelu na industrijske zone od nacionalnog, lokalnog i specijalnog značaja. U lokalne se država neće mešati, osim što će obezbediti infrastrukturu. Zone od nacionalnog značaja imaće mešovita državno-lokalna preduzeća, na koje će se preneti vlasništvo nad projektom. Na opštini u kojoj se gradi zona, jeste da se odrekne prihoda na zemljište, poreza na imovinu i da prenese pravo izdavanja svih dozvola na to preduzeće. Tako da onaj ko bude došao u zonu neće imati veze sa lokalnom birokratijom. Podsticaćemo investitore i kroz npr. deset hiljada evra po zaposlenom, ako kompanija tu hoće da otvori razvojni centar, jer nam je to potrebno. Za sada će zone od nacionalnog značaja sigurno biti Inđija, kao potpuni grinfild, i Niš, gde će se koristiti 60 hektara zemljišta Elektronske industrije, zatim Zrenjanin, Kraljevo, Šabac i možda Vranje. Ideja je da se tu lociraju proizvodnje namenjene izvozu i da dobiju status slobodne zone.

Za Zastavu kamione ćemo raspisati tender do kraja januara, a za FAP ćemo ponoviti tender. Naš princip je da tamo gde je tender propao, a ima perspektiva, ponovimo proces, a gde vidimo da nema šanse – stečaj. Očekujem da će sledeća godina biti najbolja za autoindustriju u poslednjih 20, bar u smislu perspektiva.

Zašto se država toliko neposredno angažuje na dovođenju investitora, zar ne bi bilo prirodnije da kompanije dolaze same, privučene dobrom poslovnom klimom?

M. Dinkić: Zato što su na bitnim poslovima radili loši privatizacioni savetnici. Konkretno kada se radi o Zastavi, moje ministarstvo je preuzelo ulogu savetnika. Naši ljudi su se rasuli po svetu tražeći zainteresovane. Zastava nikog nije ozbiljno zanimala, a posle moje posete Kini, naše dve delegacije su išle tamo na pregovore. Za mene je Kina veliko iznenađenje, bez obzira na sve što sam čuo i čitao o toj zemlji. Prijatna iznenađenja su posebno u oblastima koje nas interesuju. Kineski Lenovo je kupio IBM-ov sektor za personalne računare, njihova telekomunikaciona kompanija treća je po snazi u svetu. Nas interesuju najbolje kineske kompanije, a ne ono što vidimo u Bloku 70 i to naglašavamo na svim sastancima sa njima. I kao što je pronalaženje partnera za Zastavu loše vođeno, slično je i sa drugim kompanijama. A stranci ne dolaze kod nas direktno, nama se obrate kad naiđu na probleme sa birokratijom.

Sve su to optimistične najave, a dolaze izbori koji će biti vrlo neizvesni i po mišljenju mnogih posmatrača domaćih i stranih ne zna se na koju će se stranu Srbija opredeliti, ka EU ili Rusiji.

M. Dinkić: Da citiram pevača kog baš i ne slušam – i na Istok i na Zapad! Mala smo zemlja, samoubistvo je okrenuti se samo jednom partneru. Moramo shvatiti da smo velikim silama mi nebitni, da postanemo svesni da su oni nama potrebni, a ne mi njima i da zato moramo sarađivati sa svima. Primarna je EU, nismo u Africi da bismo se oko toga preispitivali. Ako su svi oko nas članice ili će biti, mi ne smemo biti učlanjeni u nešto peto ili šesto, svako ko je to pokušao zapamćen je se kao neuspešni eksperimentator. S druge strane, svakako saradnja sa Rusijom, Kinom, Afrikom... Ako nismo za monopol u državi, ne smemo biti ni za monopol u spoljnoj politici.

Postoji li mogućnost da Vlada donese odluku da se zbog problema sa Kosovom prekine proces priključenja EU?

M. Dinkić: Što se tiče problema sa Kosovom, Srbija mora voditi mudru politiku i shvatiti da su učlanjenje u EU i rešenje statusa Kosova dva različita procesa. Moramo reagovati na kršenje prava, ali ako u kući pukne cev, problem se neće rešiti ako kuću zapalimo. Zato verujem da će razum prevladati.

Šta se dešava sa najavljenom “giljotinom” propisa?

M. Dinkić: To bi trebalo da uspe, opet ako dobijemo podršku Vlade. Hrvati su na putu da završe taj proces. Moj je plan da Srbija krene od nove godine, ali neće sigurno pre izbora. Već postoji Savet za regulatornu reformu, čiji sam ja koordinator, ali potrebno je da Vlada donese strategiju reforme propisa i onda ili da napadnemo sve moguće propise u Srbiji, što nećemo, jer je preambiciozno, ili da se urede samo propisi iz privrednog zakonodavstva. U prvoj fazi se registruju svi zakoni i podzakonska akta i onda se čisti šta je važno, a šta ne. Na kraju se donosi poseban zakon i u skupštini se na jednoj sednici može rešiti više hiljada propisa – prečistiti ili staviti van snage. Za to je potrebno od 12 do 15 meseci.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu

Ministarstvo privrede Republike Srbije

Vlada Republike Srbije

NIS a.d. Novi Sad

Air Serbia ad Beograd

Beogradska berza a.d. Beograd

Telekom Srbija a.d. Beograd

Elektroprivreda Srbije ad Beograd

Galenika a.d. Beograd

Gazprom Moscow

NIS a.d. Petrol Rafinerija nafte Pančevo

Grad Pančevo

IFC

Svetska Banka-WB Beograd

Hotel Jugoslavija Beograd

Metropol Palace Hotel Belgrade

Grad Beograd

Microsoft Corporation Washington

Microsoft software doo Beograd

IBM Beograd

Grad Niš

Grad Zrenjanin

Grad Kragujevac

Grad Šabac

Zastava auto Kragujevac

Zastava automobili a.d. Kragujevac

Zastava kamioni d.o.o. Kragujevac

FAP Korporacija a.d. Priboj

Opština Inđija

Grad Kraljevo

Grad Vranje

Ministarstvo pravde Republike Srbije

EMG Beograd

Mlađan Dinkić

privatizacija javnih preduzeća

Božidar Đelić

OTE

Južni potok

Koridor 10

Koridor X

autoput

Šeraton

Sheraton

mostovi

laki metro

IT industrija

Intel

Sagem Francuska

Marshall

autoindustrija

auto delovi

giljotina propisa

Savet za regulatornu reformu