Dobrivoje Tanasijević, alijas Den Tana - Tito mi „dozvolio” da pobegnem

U ratu su me naučili da se ne plašim smrti: Den Tana
(Foto Darko Ćirkov)

Dobrivoje Tanasijević, alijas Den Tana, o svom životnom putu i susretima s Džemsom Dinom, Natali Vud, Kim Novak, Karlom Maldenom, Hemfrijem Bogartom...

Dobrivoje Tanasijević (72), u svetu fudbala, filma i biznisa poznatiji kao Den Tana, što je skraćenica njegovog imena i prezimena, i dalje otvara nove životne puteve. Prošlog leta se po drugi put oženio, a sledeće godine će potpisati ugovor sa grupom finansijera koji će, po ugledu na njegov klub-restoran „Den Tana“, jedinstveno sastajalište holivudskog džet-seta, otvoriti lanac restorana istog tipa i imena – širom sveta.

Ovi novi događaji traže i njegovo novo angažovanje, ali ga to ne sprečava da se i ovih dana posveti svojoj večitoj ljubavi – fudbalu, sportu kojem je, i kao igrač i kao funkcioner, posvetio ceo život. Den Tana je ovih dana s državnim timom, kao predsednik Međunarodne komisije FS Srbije, u Jermeniji i Azerbejdžanu, a istu ulogu ima i u Crvenoj zvezdi!

Kao fudbaler je, u 18. godini, pobegao iz Jugoslavije u Belgiju, pa je preko Nemačke i Kanade stigao u Ameriku, a potom je, posle niza životnih uspona i padova, stekao veliki ugled i novac.

Gde ste rođeni?

Moji su živeli u Beogradu, iznad pijace Zeleni venac, ali je moja majka želela da se porodi u svom rodnom selu Čibutkovici kod Lazarevca, pa sam se zato tamo i rodio 1935. Promenio sam sve režime: rođen sam u kraljevini, a živeo u fašizmu, komunizmu, kapitalizmu...

Kako ste se školovali?

Na dva koloseka: u redovnoj školi i u pionirima Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Obe škole su mi pomogle da se na najbolji način snađem i u svetu.

Koju sliku iz detinjstva posebno pamtite?

Kad sam imao osam godina, u vreme Drugog svetskog rata, s drugovima sam igrao fudbal u parku preko puta hotela „Moskva“. Posle igre smo otišli kući uz dogovor da se nađemo posle ručka. Ali, došlo je do bombardovanja. Jedna bomba je pala na kuću mog najboljeg druga i nikad ga više nisam video. To sam morao da prihvatim kao normalno. Kazali su mi: „Rat je“... Od tada se ne plašim smrti.

Kako ste u to vreme živeli?

Od desete godine sam radio svako jutro na pijaci po dva-tri sata. Pomagao sam seljacima, jer uglavnom nisu znali da mere ono što prodaju, a i sporo su to naplaćivali. Za uslugu sam dobijao nešto u novcu, a nešto u naturi: grožđe, krompir... Sve zarađeno sam davao majci.

Kad ste pobegli iz Jugoslavije?

Uoči poslednjeg razreda gimnazije odselio sam se u Kotor, gde sam igrao fudbal za Bokelj. Preko leta sam otišao na krstarenje brodom i ostao, uz pristanak roditelja, u Antverpenu.

Ko Vam je tada pomogao?

Kao emigrant sam najpre bio u određenom prihvatilištu. Na sreću, posle dva-tri meseca Crvena zvezda je u Briselu pobedila sa 6:1 Anderleht, kome me je preporučio Rajko Mitić. Posle pet-šest dana sam potpisao ugovor s tim klubom, a zatim sam, sticajem okolnosti, prešao u nemački Hanover, odatle u Kanadu, u ekipu Montreala. Posle dve i po godine nastavio sam da igram fudbal u Americi. Tada sam dobro govorio samo ruski, a francuski, nemački i engleski samo po pedesetak reči...

Da li ste bili i na stranputicama?

Bio sam u toku svih tih godina i u društvu lopova. Naravno, u njima nisam uvek video ljude s one strane zakona. Evo jednog primera: u Montrealu su me četvorica naših, kao istaknutog fudbalera, povremeno vodili na ručkove i večere u najbolje restorane. Sve dok nisam video njihove slike u novinama. Naslov teksta je bio: „Uhvaćeni najveći lopovi“...

Šta su sve učinili?

Opljačkali su fabriku bundi za 100.000 dolara, pa nešto drugo za 50.000... U toku suđenja sam shvatio da sam i ja učestvovao u jednoj njihovoj krađi, a da to nisam znao: jedan od njih me zamolio da oko ponoći sedim u njegovim kolima dok on bude u stanu sa ženom koja je udata za policajca. Imao sam zadatak samo da zatrubim ako tu stanu policijska kola. Kad je završio posao ušao je s torbom u kola, pa smo otišli... U stvari, on je tada u parteru te luksuzne zgrade obijao kockarske aparate i ne znam šta još...

Da li ste išli u neku američku školu?

Išao sam dve godine na Akademiju glume kod profesora Džeka Korija. To je u Los Anđelesu bila jedna od najboljih škola. Primljen sam i zato što sam poreklom iz istočne Evrope, jer je Kori bio opčinjen komunizmom. Kod njega su u to vreme glumu učili i Amerikanac Džems Din, Ukrajinka Natali Vud, Poljakinja Kim Novak... Din je voleo da igra šah. Partner mu je bio moj drug Bogdan Šarić...

Kad ste prvi put stali pred kameru?

Prvi film u kome sam igrao zvao se „Neprijatelj ispod mora“. Glavne uloge su imali Robert Mičam i Kurt Jirgens, a meni su promenili ime u Den Tana zbog lakšeg izgovara u Americi. Tada sam zaradio velike pare – 20.000 dolara. Posle toga sam snimio nekoliko velikih filmova i mnogo onih za mali ekran.

Ko Vam je od svih tih ljudi najbolji prijatelj?

Pre svih, naše gore list, Karl Malden. Družimo se blizu 50 godina. Pri upoznavanju sam mu rekao da sam Jugosloven, a on mi je kazao:„Ja sam Srbin, samo Srbin, ne Jugosloven. Tako me otac učio“. Rođen je u Geri, u Indijani, pre 95 godina. On i njegova žena Mona proslavili su prošlog proleća 70 godina braka! To je najduži brak u Holivudu. Imaju dve kćerke... Čekaj, sad ću da ga pozovem...

...I Den Tana mi je, posle pozdrava s Monom i Karlom Maldenom, dao slušalicu uz najavu: „Ovo je Slavko, novinar ’Politike’“. Karl mi je, između ostalog, rekao: „Volim da govorim srpski, ali nemam s kim. Čekam da se Den vrati u Ameriku... Kod vas je kiša, a ovde, u Kaliforniji, žeže sunce... I, da znate, Hilari Klinton će biti predsednik Amerike. To je gotovo“...

Koga još od poznatih posebno pamtite?

Hemfrija Bogarta. Neću govoriti ništa o njegovoj glumi. To svi znaju. Ali, i u privatnom životu je bio baš takav, upečatljiv lik. Mogao je da popije za trojicu. Njegovo piće je bilo koktel od martinija, džina i votke.

Kad ste otvorili klub-restoran?

Pri otvaranju klubova, odnosno restorana, nikad nisam bio sam. Prvi put su mi partneri bili glumac Džordž Hamilton i grofica Tumanov. Bilo je to u vreme kad se igrao tvist. Uz tu igru, piće i sendviče svako od nas zaradio je, za godinu dana, po milion dolara. A drugi, ovaj moj sadašnji restoran „Den Tana“, otvorio sam pre 44 godine s Klarensom den Martinom, koji mi je kasnije prodao svoj deo.

Koliko puta ste se vraćali fudbalu?

Fudbal nikad nisam napuštao, ali finansijski sam još dva puta duboko ušao i u taj posao. Prvo krajem šezdesetih, kada sam sa Acom Obradovićem i uz niz naših fudbalera i igrača iz celog sveta osnovao američku profesionalnu ligu, koja nije pustila koren. A drugi put, kad sam s mnogo uspeha živeo u Engleskoj od 1970. do 1981, bio sam jedan od vlasnika kluba Brenford. U tom vreme bio sam ravnopravni član engleske Fudbalske federacije. Ni pre ni posle toga to nije bio nijedan stranac!

A da li ste se bavili politikom?

Samo u jednom periodu. Učlanio sam se u Demokratsku stranku kad je kandidat za predsednika bio Džon Kenedi. Bio sam čak i član njegovog šireg štaba i učestvovao u kampanji. Posle njegovog ubistva sam ostao član stranke, ali sam digao ruke od rada za nju. Bio sam više puta i s vođama republikanaca, s Niksonom na primer.

Koji od tih susreta posebno pamtite?

Onaj sa Titom, kad je došao u posetu Niksonu 1967. Na tom prijemu Tito me je pitao: „Kako tako dobro govorite srpski“. Kad sam mu kazao da sam iz Jugoslavije otišao 1953, rekao je: „Znači pobegao“. Odgovorio sam potvrdno, a on je na to, pred svima, imao svoj komentar: „Da sam bio na Vašem mestu postupio bih isto“. Tito je, očigledno, bio veliki mangup, mangup u najboljem smislu te reči.

Koliko puta ste se ženili?

Dva puta. Prvi put 1961. godine, a razveo sam se posle 20 godina. Iz tog braka imam dve kćerke. Gabrijela (45) je producent i trenutno snima film u Engleskoj s fondom od 40 miliona dolara. Katarina (43) je jedan od najuspešnijih biznismena u Kaliforniji. Od prošle godine sam u drugom braku. Moja supruga Biljana Strezovski je mlađa od mojih kćerki. Ima 38 godina i dobro se slaže s njima...

Koji fudbalski događaj je obeležio Vaš život?

Onaj iz aprila 1994, kada sam sačuvao status srpskog fudbala u Evropskoj federaciji. Na taj kongres sam došao umesto Miljana Miljaniće koji, zbog sankcija, nije dobio vizu. Na kongres sam stigao dan pošto smo izbačeni iz Uefe. Međutim, zbog mog prijateljstva s njenim tadašnjim predsednikom Johansonom i predsednicima fudbalskih saveza Nemačke i Engleske rečeno mi je da na sastanku Komiteta Uefe predložim prijem Makedonije u Uefu. Johanson mi je to ovako objasnio: „Predlagač može da bude samo stalni član Uefe”. I tako su Makedonci postali članovi Uefe, a mi sačuvali status.

Čega se nikad ne biste odrekli?

Ne bih se odrekao ničega, ali, ako baš moram da budem konkretan – ne bih se nikad odrekao fudbala. Evo, i sad sam ženu ostavio u Los Anđelesu, a ja sam došao da budem uz reprezentaciju. Zahvaljujući fudbalu prošao sam ovaj životni put. I još nešto, posebno značajno, u fudbalu uvek imate sutra. Danas izgubimo od najgoreg, a sutra pobedimo najboljeg, dok u ostalim životnim situacijama vrlo često nema tog – sutra.

Koji je Vaš životni stav?

Uz mnoge jedan je najvažniji: s najviše mentalne i fizičke snage radim ono što volim i ljubim one koje volim.

napomena : tekst je u potpunsoti preuzet iz lista POLITIKA od 14.10.2007