Slobodan Radun, generalni direktor Nectar Bačka Palanka - Profit od jabuka koje niko nije hteo

Slobodan Radun (Foto: eKapija)

Od običnih neprskanih domaćih jabuka, šljiva i borovnica može da se napravi srpski brend i unosan nacionalni biznis, uveren je Slobodan Radun, generalni direktor "Nektara"

– Da sam neko ko je u ovoj zemlji zadužen za razvoj poljoprivrede kupio bih sadnice voća, onog domaćeg, kakvog drugde nema i podelio ih besplatno seljacima. Garantovao bih im otkup i uslovio jedino da moraju da ih zasade. Da samo polovina uspe, koristi bi imala i seoska domaćinstva i proizvođači koji bi voće prerađivali u koncentrate, kaše i sokove i prodavali ih svetu mnogo skuplje, i država koja bi imala siguran devizni priliv.

Da od obične neprskane domaće jabuke, one koje ovde niko nije hteo ni da pogleda a kamoli da ubere, šljive i borovnice, može da se napravi srpski brend i unosan nacionalni biznis, uveren je ovonedeljni gost Politikinog poslovnog kluba, Slobodan Radun, predsednik kompanije "Radun grup" i generalni direktor njene fabrike za preradu voća i povrća "Nektar".

I računica je, kaže, sasvim jednostavna:

– Za kilogram koncentrata "organik" jabuke ove godine se na svetskoj pijaci može dobiti od 2,5 do 2,6 evra po kilogramu, 30 odsto više nego za standardni koncentrat od "industrijski" gajenih jabuka. Da ne govorim o sokovima koje svet nema i za koje hoće da izdvoji novac.

Slobodan Radun to zna iz sopstvenog iskustva – porodičnog biznisa u kome su i supruga i troje dece. Po struci tehnolog za metale, počeo je u Fabrici bakarnih cevi u Majdanpeku. Znanje iz tehničkih nauka nadogradio je onim o investicionim projektima u beogradskom Institutu za upravljanje i planiranje i spoljnotrgovinskim u prvom "Centrokopovom" predstavništvu u tadašnjem Lenjingradu. Sredinom devedesetih vratio se u zemlju i sem već započetih poslova u oblasti inženjeringa, krenuo i u nove: razradio je ideju jedne američke konsultantske kuće da pravi jabukovo sirće i, kaže, premašio i njihove procene i svoje planove. U proizvodnju sokova "gurnuo" ga je "Tetrapak": "postavili su nam prvu liniju za sokove u tetrapaku i nagovorili nas da probamo, a platićemo kad sve krene".

Za nepunu deceniju "Nektar" je narastao u fabriku koja godišnje pravi oko 70 miliona evra, pokriva više od 50 odsto domaćeg tržišta sokova, izvozi oko petine ukupne proizvodnje sokova, kaša i koncentrata i zapošljava oko 650 radnika. A cela "Radun grup", u kojoj su i "Radun inženjering", "Građevinar", "Nektar agrar", "Centrokoteks"i "Jugoinspekt – Novi Sad", sa ukupno 1.100 zaposlenih ostvaruje godišnji prihod oko 100 miliona evra. Za sledeću godinu Radunovi planiraju izgradnju i fabrike za proizvodnju cerealija.

Kao što je svojevremeno "Tetrapak" prepoznao budućeg dugoročno sigurnog i ozbiljnog partnera, i EBRD se nedavno potrudio da kreditom podrži dalji razvoj srpske kompanije. I to, kako sami bankari rekoše, samo za sedam meseci od prvog kontakta sa ovom firmom.

Ne događa se to tako često ni brzo, posebno kada se zna koliko su kriterijumi EBRD strogi, a procedure komplikovane i duge?

Za nas to nije pitanje novca. Snašli bi se i da nije kredita EBRD, dobili bi ga od drugih ovdašnjih ili inostranih banaka. Hteli smo, pre svega, da nas vrednuje neko sa strane, strog i objektivan, kao što je EBRD. Neko ko neće da nas zavarava i čija ocena i za druge banke i partnere mnogo znači. Kad vas oni provere, dodatne kontrole nisu potrebne. Zato smo i prihvatili njihovu inicijativu za kreditiranje, ali bez vlasničkog uloga u firmi.

Koji je onda njihov interes?

Zainteresovani su, kako su objasnili, da u ovom delu Evrope, koji raspolaže resursima za proizvodnju zdrave hrane, pomognu razvoj agrara. Jer, Evropa sve na vreme i precizno planira, da se zna ko, koliko i čega će proizvoditi. Portugalija je, recimo, nedavno čak platila kaznu Briselu što je proizvela više repe i šećera nego što im je kvotama dodeljeno. Stoga bismo mi trebalo da se izborimo za što veće kvote pre ulaska u EU. Ne treba misliti da je tržišna ekonomija – ekonomija bez plana.

Hteli ste da kažete i da je došlo vreme da bankari i našim firmama nude kredite, iako se privrednici i dalje žale na obim i uslove finansiranja?

Kad imate stabilnu proizvodnju, stabilan rast, stabilan profit, onda nema problema. U grupi smo kompanija kojima banke žele da plasiraju sredstva. Nikada nismo imali problema da dobijemo novac i uzimali smo manje kredita nego što su nam nudili. Jer, uostalom, profit nikada nismo povlačili, ostajao je u firmi i ulagali smo ga u razvoj. Gradili smo umesto da trošimo. U tome se razlikuje i ova od nekih drugih porodičnih firmi u Srbiji.

I kupce ste, očigledno, umeli da osvojite: od Amerike do Hongkonga?

Svako tržište je priča za sebe. Već godinama naše proizvode, pored okolnih zemalja, prodajemo i u SAD-u, Kanadi, Australiji... Tamo su naše enklave i postoji nostalgija za proizvodima iz domovine, ali je interesovanje iz Hongkonga i za nas bilo iznenađenje. Oni su visokozahtevni kupci, kao i Švajcarci i Irci, ali kupuju naše najkvalitetnije i najskuplje sokove kao što su "lajf" i "organik". Najvažnije je da ih probaju, a onda sve lakše ide.

A kako ste do njih došli?

Izlazak na sajam je jedan od načina da dođete do kupca, ali to je manjim proizvođačima veliki trošak. Mora se priznati da je država (SIEPA, privredne komore i resorna ministarstva) poslednjih godina pomogla objedinjavajući nastupe naših firmi i pokrivajući deo troškova.

Spremate se na rumunsko, istražujete bugarsko, ali ste se nedavno požalili da slovenačkom i hrvatskom tržištu ne možete ni da se primaknete?

To je istina. Dok njihova roba ovde ima solidan tretman, a njihove firme kupuju naše, mi tamo nemamo pristupa. Nudimo robu svetskog kvaliteta po nižim cenama od njihovih proizvođača, ali ne ide. Prođe poneka firma nekom specijalnom vezom, ali generalno nije moguće.

Zašto?

To je stav njihove države, ali ga javno ne priznaju. Slovenija to "trenira" već pedeset godina, a u Hrvatskoj imamo "specijalni status". To jedino mogu da tumačim produženim nacionalizmom.

Šta je rešenje?

To ne mogu da reše ni novinari, ni jedna ni grupa firmi. To mora da rešava država. Da odgovori na njihovo ponašanje.

Mislite reciprocitetom?

Ne mislim da treba "ratovati", niti je reciprocitet moguć. Tržište ga ne dozvoljava, ali treba izboriti ravnopravne uslove. Trebalo bi da radimo kao i oni – mudro.

Naši izvoznici se žale i da ih precenjeni kurs dinara ubija?

Nema dileme, kurs utiče na izvoz, ali ne toliko koliko se priča. Međutim, nije kurs jedina mera i država ima mnogo više mogućnosti da pomogne proizvođačima – izvoznicima, da zaštiti svoju proizvodnju, što sve zemlje, inače, rade i stimulišu izvoz.

Recimo?

Naravno da izvoznicima najviše odgovaraju direktne subvencije, ali ako Evropa zabranjuje premije, država može da uvede druge bonuse. Na primer, da pretežne izvoznike oslobodi poreza na profit ili da investicije u potpunosti tretira kao odbitnu stavku pri obračunu poreza. Konkretno, u poljoprivredi, koja je naša ozbiljna šansa, može mnogo da pomogne ulaganjem u primarnu proizvodnju.

A u sferi poslovanja?

Dažbine na zarade su, na primer, neprihvatljivo visoke. Ko kaže da je u svetu tako, ne govori istinu.

Državi se zamera da na monopole gleda kroz prste. Posle prelaska "Freš end ko" pod okrilje "Koka-kole", "Nektar" pokriva čak 55 odsto domaćeg tržišta. Preti li opasnost da vas proglase monopolistom?

Konkurencija u proizvodnji sokova je vrlo velika. Imamo ozbiljne konkurente, od "Vino župe", "Koka-kole", "Agroekonomika", "Fruvite", "Takova" do "Rauha". Nema razloga da grupacija proizvođača sokova ne sedne za sto i dogovara se, kao svuda u svetu. Ne o cenama i pojedinačnim kalkulacijama, ali možemo se dogovarati, recimo, o jedinstvenim uslovima naplate i odnosu prema trgovcima.

Veliki trgovci uveliko ulažu u poljoprivredu. Planirate li i vi, kao prerađivač, takve investicije?

Ove godine otkupićemo od 70 do 100 hiljada tona voća, a za tri godine verujemo da će to biti i 200 hiljada tona. Svoje potrebe zadovoljavamo uglavnom na domaćem tržištu, sem za južnim voćem. Pre nekoliko godina zakupili smo zadrugu u Neštinu sa oko 200 hektara voćnjaka i vinograda. Trebalo bi nam minimum 20-30 odsto voća iz sopstvene proizvodnje da bismo obezbedili kontinuitet prerade. Za to nam je potrebno oko 2.000 hektara zemljišta.

I kupovaćete zemlju?

Planiramo da kupimo između hiljadu i dve hiljade hektara zemljišta u okolini Bačke Palanke. Ne znam kako ćemo proći, jer postoji nelojalna konkurencija. Ne vidim ništa logičnije nego da firme poput naše, koje to rade za potrebe prerade, dođu do zemljišta a ne razni nakupci i prekupci. Ali, o tome bi i država trebalo da razmišlja.

U sastavu "Nektara" je deo nekadašnjeg "Delišesa", koji ste kupili na licitaciji?

To je dobar primer da za državu nije najbitnije koliko dobije za firmu ili zemlju, nego ko ih kupuje. Od četiri dela "Delišesa" koji su tada prodati, danas radi samo naš, pogon za koncentrate, u kome je udvostručena proizvodnja. Ostali ugovori su otkazani, a pogoni su propali.

Neki tvrde da je bolje graditi fabriku, nego je kupiti iz privatizacije?

I u jednom i drugom slučaju nema posla i zarade bez truda. Kad kupujete, kupujete sa problemima koje morate da rešavate, a kad pravite novo, umorite se i pre nego što počnete da gradite, preskačući gomilu neshvatljivih barijera.

To ste rekli kao neko ko ima prilično gorka iskustva?

Dok, na primer, u Poljskoj nema sela bez industrijskog parka ili bescarinske zone, dok investitora tamo vuku za rukav, srede mu lokaciju i dovedu put, vodu, struju samo da sagradi fabriku, naši bi da uzmu pare pre nego što ste rekli "dobar dan". Morate da se spremite na hiljadu prepreka, od najsitnijih službeničkih prevara. Da vam se cela služba bavi prikupljanjem često besmislenih papira, po izmišljenim ili nelogičnim propisima i pre nego što postavite temelje, da date gomilu para. To je posao vlasti: da sredi administraciju i katastar, da smanji startne troškove, infrastrukturno opremi plac, promeni ili donese propise, da bi u krajnjem slučaju što pre počeli da radite i da im plaćate porez. Ovako nećemo privući ni investicije, ni zaposliti ljude.

Neki su to izgleda shvatili?

Na nekoliko opština u kojima se to malo promenilo, gleda se kao u čudo. To nije čudo. To bi trebalo da bude pravilo.

Nešto između

Koliko su vrlo zapažene marketinške kampanje objektivno doprinele brzom usponu "Nektara" ? Da li se taj trošak u potpunosti isplatio?

Naravno da je najvažniji kvalitet. Ali bez ulaganja u marketing nema života na tržištu. Zaista, "nije svejedno". Postojala je opasnost da ti troškovi postanu preveliki teret za firmu jer je takvih primera bilo u našoj industriji. Naravno da sam ja, kao stariji bio uzdržaniji, dok su mlađi imali moderniji pristup. Mislim da smo pronašli zlatnu sredinu.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 30.09.2007