Nataša Marjanović, direktorka Delta Generali - Ponedeljak, pa šta?!

Mlada direktorka osim rasta investicione jedinice, voli brzinu i čokoladni krem, a ne voli mrzovoljne ljude

Verovatnoća da će tog dana padati kiša je 60%, pa bi bilo bolje da ručamo u zatvorenom, rekla je Nataša Marjanović, direktorka Delta Đenerali (Generali) dobrovoljnog penzijskog fonda, nedelju dana pre dogovorenog datuma za ovaj ručak. Prva žena portfolio menadžer u Srbiji ne prepušta očigledno stvari slučaju. I dok se mnogi njeni vršnjaci još bakću sa ispitima na osnovnim studijama, ona ih je završila sa nepune 23 godine i prosečnom ocenom 9,81. Pre nego što je počela da radi u penzijskom fondu radila je u Narodnoj banci Srbije na upravljanju deviznim rezervama, na Ekonomskom fakultetu kao asistent i u Pireus (Piraeus) banci kao «treasury» menadžer (opet upravljanje, ali bankovnim kapitalom). „U Srbiji još postoji stereotip da direktor mora da bude prosed, doduše, ne više sa kojim kilogramom viška u struku. Na primer, da je neki muškarac studirao malo više godina, na pragu četrdesetih bi imao šest godina ’upravljačkog’ staža kao ja sada sa svojih 29 godina“, vedro će Nataša. Činjenica je da u Srbiji još uvek ima malo žena na visokom pozicijama, ali taj trend se iz godine u godinu menja u korist žena.

Jedna od odabranih
Ipak, neretko ljudi zaključuju da mladost ne ide “ruku pod ruku” sa iskustvom na poslovima upravljanja milionima evra. „Iako ljudi misle da sam čak i mlađa nego što jesam, sve zablude se rasprše kad sednemo da razgovaramo“, odlučno će ova dama, koja je jedna od četvoro “odabranih” u Srbiji sa CFA titulom, svetski priznatom licencom u području investicionog odlučivanja. „Ne bih da romantizujem priču. Kada sam spremala taj ispit, nisam se mnogo šminkala kako bih mogla da se umijem barem dvaput dnevno“. Trud se naravno uvek isplati, a ako ste portfolio menadžer, onda se isplati vrlo brzo. Prošle godine, kada su počeli da se otvaraju penzijski i investicioni fondovi, nastala je prava pomama za portfolio menadžerima, jer je zakonski uslov za otpočinjanje rada fonda ova titula. Nataši nije bilo teško da prelomi i prihvati ponudu iz Delta Đeneralija, jer je ulaganje u dobrovoljni penzijski fond vid sigurnog ulaganja, a i bila je sigurna da želi da radi za veliku, renomiranu kompaniju, “skromno” objašnjava. Nakon godinu dana rada, istinski veruje u dobrovoljne penzijske fondove i nema problem da klijentima objasni zašto bi i oni trebalo da imaju poverenja. “Ovde nema mačke u džaku. Kada prezentujem ideju ulaganja u dobrovoljni penzijski fond, nemam problem da mogu da kažem pet dobrih stvari, a da moram tri koje su loše moram da prećutim, kao što je slučaj sa drugim finansijskim proizvodima. Doduše, ljudi su ovde još naviknuti više da troše nego da štede. Stariji građani pre prepoznaju neophodnost dobrih primanja u starosti. Dolazili su nam roditelji da uplate osiguranje za svoju decu ili čak i unučiće, jer oni znaju kako je njima sada, a mladi uglavnom misle da će lako doći do novca i da ima vremena za brigu o starosti”.

Ko se boji Banke još?
Dobar vid brzog obrtanja kapitala, za dosta ljudi je ulaganje u investicione fondove. „Sve su to različiti vidovi ulaganja, i životna osiguranja i investicioni fond i štednja u banci, konačno i penzijski fond. Ne osećamo se ugroženo, jer ljudi polako postaju svesni da im neće biti dovoljna samo osnovna penzija, pa uplaćuju za dodatnu“, objašnjava direktorka zašto se ne plaši konkurencije. Ne brine je ni nedavno doneta mera Narodne banke kojom su dobrovoljni penzijski fondovi primorani da 40 odsto imovine ulažu u akcije na A listingu. «Ne znam zašto svi o toj meri govore u terminima ‘zaoštravanje’, ‘zatezanje’ i slično. Jasno je da je Narodna banka, kao regulatorno telo, zadužena za razvoj finansijskog tržišta kod nas. Normalno je da forsira razvoj tog tržišta i to tako što podstiče kompanije da izađu na A listu preko fondova. Do skoro nije bilo ni jedne akcije na A listingu, a već sad su dve, uskoro će biti tri, pa će se jedna po jedna kompanija odlučivati na takav korak. Ta mera daje dodatnu sigurnost članovima fonda da je njihov novac uložen u najbolje hartije i, s druge strane, s tom odlukom fond može samo da profitira. Ne razumem te paušalne izjave o zaoštravanju mera Narodne banke», brani svoju prvu firmu, dobro poznajući njen način rada.

Zgrabi svaki dan
Po načinu na koji objašnjava dok razgovaramo, gestikulirajući i unoseći se srčano u svaku temu u vezi sa fondom, jasno je da Nataša voli svoj posao i ne libi se da to kaže, iako joj radni dan u proseku traje više od deset sati. „U fondu su mladi ljudi, zdrav tim. A ja ne volim kad je neko kao prebijena mačka, kad mu stalno treba neki podsticaj sa strane. Kad ponedeljkom ujutru dolazim na posao, pa vidim namrgođena lica u stilu `jao ponedeljak`, pomislim: pa šta ako je ponedeljak?! Svi imamo na raspolaganju 24 časa, na nama je da odlučimo kako ćemo ih rasporediti. Opet, pokušavam da gledam iz perspektive tih ljudi. Možda njima nije lepo na poslu kao meni», dodaje kroz smeh. Ponekad od obaveza na poslu zaboravi da jede do kasno popodne, što joj, priznaje, baš i nije pametno. U restoranu bez premišljanja naručuje losos u pesto đenoveze sosu, komentarišući kako se to jelo lako sprema. «Naravno da znam da kuvam, ako je to neko merilo, mogla bih bez problema da spremim večeru za dvadesetak ljudi. Žena je ipak žena», zaključuje. Ova mlada žena ne voli da je pod `punom ratnom opremom` kad je šminka u pitanju. Nije od onih žena kojima je ogledalo kao produžetak ruke, «mada žena treba da bude doterana i lepo je kada neko ima energije i za to», realna je Nataša. Ipak, brine kako će ispasti na fotografijama za Ekonomist ako joj se skine sjaj sa usana, ali se brzo teši kako je možemo došminkati u foto šopu.

Ne krije kako joj ženski šarm pomaže i da izbegne kaznu zbog prebrze vožnje. «Do sada nikada nisam platila kaznu. Jednom me je policajac pitao da li ja to mislim da prođem bez kazne, a ja sam mu odgovorila kako mi je najveća kazna što će mi se ručak ohladiti kod kuće, pa da moram da žurim. Desilo mi se drugi put da mi je jedan uzeo novac, a ja sam rekla, ’to je mnogo vratite mi nešto’ i on mi je vratio», smeje se, priznajući kako razmišlja da počne da zapisuje sve svoje susrete sa momcima u plavom. „Bilo bi toga za jednu podebelu knjižicu“, dodaje. Mnogo voli da vozi brzo, a mnogo je volela i svoj Citroen C3. “Kupila sam ga u oktobru prošle godine. Bio mi je tako sladak, mali, ženski, pa sam ga nažalost brzo i prodala, što baš i nije bila mudra investicija“, odmah se preračunava - tipično ekonomski. A ekonomična je u poslednje vreme i što se tiče slatkiša, koji su joj jedini porok. „Ranije sam volela da jedem Nutelu. Pre tri godine, kad sam punila 26 godina, prijatelji su mi napravili piramidu od 26 Nutela, svaka od po 440 grama. Dobila sam, dakle, preko 10 kilograma čokoladnog krema, a jela sam ga oko godinu dana, što je opet dosta. Sad pazim, ne jedem baš toliko“, vajka se ova vitka plavuša. Kaže da ima „dosta vremena“ za druženje i za odlazak u pozorište. Bioskop baš i ne voli, jer brzo zaspi. Rekreativno se bavi vožnjom rolera, zimi skijanjem, a voli i da jaše. Ne baš da preskače prepone, priznaje. Možda zato što joj dobro ide preskakanje prepreka u životu.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu