Milutin Nikolić, generalni direktor kompanije „Citadel“ - Moja najveća investicija

Milutin Nikolić, generalni direktor kompanije „Citadel“, koja predstavlja jednu od vodećih kuća u oblasti investicionog savetovanja na tržištu jugoistočne Evrope, iako relativno mlad (1971), iza sebe već ima burnu životnu i poslovnu istoriju.

Naime, ovaj poliglota koji se školovao u Srbiji, Švajcarskoj i SAD, već samom tom činjenicom oličenje je modernog poslovnog čoveka ere globalizacije. Hteo ne hteo, nije mogao izbeći uticaje različitih kultura u kojima je do sada živeo i radio. Ali, kod ovog radoznalog vlasnika biblioteke od oko 5.000 naslova – zahvaljujući školovanju u Švajcarskoj ima sreću da aktivno govori francuski i nemački, uz „obavezni“ engleski i maternji srpski - na kraju su ipak pobedili „koreni“. Odlučio se da glamur Njujorka i Londona, zameni za Beograd.

- Uvek sam želeo i nameravao da se vratim u Srbiju. Tako, na primer, dok sam živeo u Švajcarskoj, a kasnije i u Americi, nikada nisam kupio čak ni kašiku. Jednostavno, znao sam da ću se vratiti kući, pa nisam ni imao potrebu da bilo šta od trajnijih stvari tamo kupujem, priča Nikolić.

Sa strane gledajući, reklo bi se da je neko ko sa svojih 36 godina uspe da diplomira na prestižnim ekonomskim fakultetima u Sankt Galenu i Lozani, magistrira na Harvardu, okuša se na Vol stritu (Wall Street) i londonskom Sitiju dosta dobro isplanirao svoj život. Da li je i kada Nikolić ovako detaljno isprogramirao svoju karijeru?

- Ne, istina je upravo suprotna. Mnoge odluke koje su bile važne za moj život bile su mnogo više posledica spleta okolnosti nego nekakve osmišljene strategije. Tako sam, kao tek svršeni osnovac, rešio da srednju školu upišem u Švajcarskoj samo zbog toga što sam se strašno naljutio na profesorku fizike. Naime, zaključila mi je na kraju osmog razreda četvorku, zbog čega sam ostao bez Vukove diplome. Ili, na konkurs za Harvard poslovnu školu (Harvard Business School) prijavio sam se zbog nekih neslaganja sa direktorom firme u kojoj sam radio posle studiranja u Lozani. Koliko sutra, mi smo se pomirili, ali ja sam već poslao prijavu na koju mi je Harvard pozitivno odgovorio - počinje priču o svom školovanju i karijeri Milutin Nikolić.

- Moji roditelji su strepeli kada su me prijavili za školovanje u katoličkom internatu u Švajcarskoj. S jedne strane, strah ih je bio da im dete ne promeni veru. Sa druge da ne počne da se drogira. Smirili su se tek kada su posetili pomenuti internat i videli da tamo niko čak ni ne puši. A pretnja od pokatoličenja i onako nije bila ozbiljna, seća se kroz smeh Nikolić.

Gimnazijski period, proveden u društvu ljudi iz raznih krajeva sveta, pamti kao nešto najlepše u životu.

- Jedan Makedonac i ja bili smo pravi „hit“ u internatu kao jedini pravoslavci. Bilo je to lepo druženje, neopterećeno verskim razlikama. Nekatolici nisu bili u obavezi da svako veče idu na molitvu, pohađaju misu nedeljom i da prate časove veronauke. Ipak, nekolicina nas je volela da ide i sluša taj predmet, jer je profesor bio sjajan čovek i dozvoljavao je otvorenu raspravu. Sećam se da smo se u internatu svi radovali Ramazanu, koji je meni i danas veoma simpatičan praznik. Razlog tome bila je činjenica da smo tokom tih dana uvek večeravali dva puta, priseća se naš korpulentni sagovornik.

Srednju školu završio je pre roka.

- Uvek sam imao grižu savest da moje školovanje mnogo košta moje roditelje. Zbog toga sam u srednjoj školi dva razreda završio za godinu dana i maturirao sa 17 godina. Međutim, tadašnji zakon u Švajcarskoj nije dopuštao da se matura polaže pre navršenih 18 godina, te smo morali da pišemo poseban zahtev da mi se tako nešto dozvoli. Zahvaljujući tome, postao sam najmlađi student Ekonomskog fakulteta u Sankt Galenu u svojoj klasi.

Međutim, tu je usledilo i prvo razočaranje.

- Bio sam željan znanja, a na fakultetu se primenjivao klasičan evropski sistem školovanja. Sve se svodilo na to da profesor na predavanjima čita svoju knjigu od 200 strana studentima koji su sedeli na 200 metara daleko od njega. Bio sam razočaran onim što su mi ponudili, želeo sam mnogo više. U nemogućnosti da to i dobijem, rešio sam da se pored studiranja, posvetim još nekim afirmativnijim i nenastavnim aktivnostima. Tako sam osnovao ragbi klub koji i danas postoji u Sankt Galenu, radio sam kao finansijski direktor Studentskog saveza i upravljao budžetom od 1,5 miliona švajcarskih franaka. Osnovao sam tri studentske firme, časopis koji smo nekoliko godina kasnije prodali jednoj kompaniji iz Ciriha... Zahvaljujući svim tim aktivnostima počeo sam da primam platu i delimično sam finansiram sebe i svoje školovanje.

Ipak, na trećoj godini fakulteta, 1992. godine, život mu se „okrenuo“.

- Te godine sam ostao bez oca, što mi je veoma teško palo. Ali, moram priznati da je taj nemili događaj u značajnoj meri pomogao da očvrsnem i da se formiram kao ličnost. Odjednom sam ostao bez ikakve finansijske potpore, izgubivši „hipoteku razmaženog sina“, priseća se Nikolić.

U to vreme odlazi u Lozanu i paralelno sa fakultetom počinje da radi u izdavačkoj kući Vladimira Dimitrijevića. Otuda verovatno i tolika sklonost ka čitanju i vlasništvo nad pomenutom bibliotekom sa respektabilnim brojem naslova.

- Oduvek sam voleo književnost, u srednjoj školi sam bio predsednik literarne sekcije. Kod Vladimira Dimitrijevića počeo sam da radim puno radno vreme, što mi je pružilo šansu da više zarađujem. Od Dimitrijevića sam naučio mnogo toga. Bio mi je sjajan mentor. U njegovoj izdavačkoj kući nisam imao neku povlašćenu poziciju - svi smo radili sve. Ali, to je bilo jedno neverovatno intelektualno okruženje, koje mi je puno značilo, ističe Nikolić.

Ali, tada dolazi do „svađe“ sa mentorom i impulsivnog konkurisanja za školovanje u SAD.

- Na Harvard poslovnu školu primili su me ne zbog proseka na fakultetu, već pre svega zbog svih onih vannastavnih aktivnosti koje sam imao tokom studiranja. Najviše im se dopala moja preduzetnost, činjenica da sam već tada osnovao nekoliko firmi i pokrenuo časopis. Znao sam da mi nema druge, pa sam pozajmio novac i otputovao u Boston. Zbog Harvarda sam se zadužio toliko da mi je u jednom momentu postalo svejedno koliko dugujem. Sve je bilo u stilu: ako banci duguješ 10.000 dolara, to je tvoj problem. Ali, ako joj duguješ milion, to je onda problem banke. Međutim, znao sam da će mi se svaki pozajmljeni dolar višestruko vratiti. Zbog toga danas i tvrdim da mi je školovanje na Harvardu bila najbolja investicija u životu. Školovanje u Bostonu sam lako završio, takav način rada mi je mnogo više odgovarao i odmah nakon magistrature dobio sam posao na Vol stritu, odnosno u investicionoj banci koja se danas zove „Dresdner Kleinwort Wasserstein“.

Za Ameriku i Vol strit kaže...

- Zahvalan sam što sam sve to prošao, jer sam u Njujorku mnogo naučio, ali drago mi je i to da više nisam tamo. Tempo života i rada u Njujorku su apsolutno različiti od onoga što imamo ne samo u Srbiji, već i drugde. Tamo vlada stalna borba i bukvalno svi su svakom konkurenti. U Njujorku svi rade puno. Dešavalo se da u šest meseci nemam ni jedan slobodan vikend, da zbog obaveza na poslu ne spavam po dve noći zaredom. Inače, jedna neprospavana noć nedeljno, bila je uobičajena „norma“. Uostalom, za ilustraciju radnog tempa na Vol stritu dovoljno je reći da zbog posla u Srbiju nisam dolazio dve godine. Naravno, to čovek može da izdrži kada ima 26 ili 27 godina i kada je spreman da ulaže u sebe, uči i razvija se. I u „Citadelu“ danas ima puno mladih ljudi koji, takođe, rade puno. I oni neverovatno brzo uče o poslu u kom se zarađuju milioni i koji će nekima od njih, sasvim sigurno, biti jedna od najznačajnijih investicija u životu.

Posle Njujorka, Milutin Nikolić sa drugom odlazi u London, gde sa jednim partnerom osniva investicioni fond za ulaganja u tehnologiju, medije i telekomunikacije, koji je, prema njegovim rečima, sjajno poslovao sve do recesije 2001. godine. Zahvaljujući ovom Fondu prvi put je zaradio ozbiljniji novac. Posle toga vraća se u Srbiju, gde je sa još tri prijatelja osnovao kompaniju „Citadel“.

- Dvojica od nas četvorice nisu verovala da ćemo uspeti i vrlo brzo su se povukli iz posla. Tako smo kao osnivači „Citadela“, konsultantske kuće koja danas ima 50 zaposlenih, ostali moj partner Pavle Kavran i ja. Zadovoljan sam kako naša kompanija posluje. Do sada smo realizovali više stotina poslovnih transakcija čija vrednost iznosi više od 4,5 milijardi evra. Veoma sam ponosan na poslove kakvi su prodaja Mobi 63, Duvanske industrije Niš, Duvanske industrije Vranje, Vojvođanske i Panonske banke, dovođenje Banka Intesa i Lukoil na ovo tržište ... Radovali bi smo se jačanju konkurencije na ovdašnjem tržištu, to bi nam bio dodatni podstrek za dalji razvoj i rast – zaključuje Nikolić, potpuno zadovoljan što su „koreni“ pobedili.