Miloš Šobajić, akademski slikar - Samo budala je zadovoljna sobom

U proceni dela akademskog slikara Miloša Šobajića (62) istaknuti likovni kritičari kažu da ona „emituju specifičnu snagu, dinamiku i energiju”, da su obeležena „jakim, nesvakidašnjim bojama”, kao i da deluju „ratnički, baš muški...”

Šobajić je, po ocenama onih koji s posebnom pažnjom prate njegov učinak, „umetnik svetskog renomea”. Njegova dela krase više od 20 muzeja koji čuvaju samo prave vrednosti. To su umetnički hramovi u Parizu, Amsterdamu, Briselu, Atini, Koblencu, Šenjangu...

U dosadašnjem radu imao je stotinak samostalnih izložbi, a sad se sprema za novo predstavljanje publici. Početkom oktobra izložiće svoje slike u Moskvi...

Od 1992. živi u Parizu, ali poslednje dve godine više je u rodnom Beogradu. Dekan je na „Megatrendovom” Fakultetu za umetnost i dizajn.

Kako ste ušli u svet slikara?

Mnogo sam crtao još kao dete, pa me je moj otac Vojo, diplomata, vojni ataše i ambasador, koji je skupljao moje crteže, kad sam stasao za fakultet nagovorio da odem na Akademiju... I odmah, od prvih studentskih dana, bio sam oduševljen ulaskom u svet umetničkih tajni.

Ko Vas je uveo u te tajne?

Prof. Radenko Mišević me mnogo naučio. Bio sam i kod Mladena Srbinovića i Cuce Sokić. Postavili su mi visoke kriterijume u slikarstvu, a i u životu. Međutim, ja sam od sebe zahtevao više nego oni od mene. Uvek sam od sebe tražio i tražim najviše moguće i to ne samo u umetnosti. Učio sam i na lošim primerima. Govorio sam tada sebi: Nemoj, slučajno, da budeš ovakav...

Za koji pravac ste se opredelili?

Još na Akademiji sam obožavao ranu renesansu: Heronimusa, Boša i tu vrstu enigmatičnog i moćnog slikarstva. Međutim, kasnije sam u Parizu video sebe kao potomka nemačkih ekspresionista.

Ko Vas je poveo u tom smeru?

Mnogo sam voleo Karavađa. On je bio ekspresionista pre ekspresionizma. Opčinile su me njegove tamno-svetle slike. Voleo bih da bar jedan deo mog slikarstva bude tako jak kao njegov.

Da li idete u Luvr?

Odlazim da vidim ranu renesansu. To su slike iz XIV veka Anđelika, Pizanela... Nekad sam „krao” neku boju od njih. To su iskrene, gotovo naivne slike koje me odmaraju.

Da li slikari žive duže, mirnije..?

Na osnovu iskustva moglo bi tako da se kaže. U našem poslu nema nervoze i trke, a sve polazi iz glave. Kad su to pitali pokojnog Aralicu dao je originalan odgovor: „Zato što sam živeo ceo život u borovoj šumi. Radim i dišem terpentin, a on se pravi od borovih iglica...”

Da li ste nostalgični?

Stalno živim s nostalgijom. Sve me podseća na nešto: od filma, ulice, kuće, fotografije, nekog dragog predmeta koji „otkrijem” u stolu, na polici... Najčešće razmišljam o mladosti. Sećam se, često, sa setom, nekih šetnji i mirisa lipa posle beogradskih kiša...

Kad ste otišli u Pariz?

U Parizu sam bio kao dete, pošto mi je otac tada bio vojni ataše u Francuskoj. A drugi put sam otišao odmah po završetku Akademije 1972. Uz mene je bila i moja supruga Lotos, ljubav iz gimnazije. U Parizu nisam prolazio kroz uobičajene probleme. Nisam bio moler, taksista... Veoma brzo sam se dokazao kao slikar...

Šta Vas prvo ljuti kad dođete u Beograd?

Na aerodromu „Nikola Tesla” smeta mi ona rahitična statua najvećeg srpskog naučnika. Ne mogu da verujem da to nikome ne smeta. Nama tu nije potreban Tesla kao isposnik, nego njegov lik iz koga snažno zrači njegovo veliko delo.

Koliko je sport deo Vaše prirode?

Voleo sam sport kao učesnik, a sad tu ljubav negujem kao gledalac. Kad sam živeo u Nikšiću, u osmogodišnjoj školi i gimnaziji bio sam opsednut sportom: boksovao sam, igrao fudbal, košarku... Nisam bio najbolji, ali sam se trudio maksimalno. Volim borilačke sportove. Oduševljava me onaj „boks” u kome ima tuče i nogama...

A fudbal?

Fudbal je najkompletniji sport i ima najpošteniji odnos prema učesnicima. Pruža šansu svima, bez obzira na visinu, snagu... Fudbal okuplja ljude iz svih obrazovnih profila. Nedavno sam bio s Milanom Ćalasanom, nekada igračem Crvene zvezde, menadžerom Nikole Žigića, koji je sad član Valensije... Pričali smo i o fudbalu i o slikarstvu, ali najviše o politici.

Da li slikate sportiste?

Ne, ali su mi slike vrlo dinamične. To je uvek neka borba u zatvorenom prostoru, kao neki boks meč.

Da li je promenom vlasti u Srbiji promenjena i politika?

Uglavnom nije. Ovde političari i dalje misle samo na sebe, vlast i novac. To je toliko uočljivo da je čak neprijatno i da se slušaju njihove prazne priče. Suština je da smo u jadnom političkom stanju i bez nade na bilo kakve promene.

Kako Vam počinje radni dan?

Dolazim na fakultet oko 10 časova, obavljam neke sitne poslove kao svaki dekan... Posle toga uđem u svoj atelje, pored učionica, i slikam do kraja dana. Dok radim slušam muziku. Ne zaključavam vrata. Ne samo što mi ničije prisustvo ne smeta ni kad radim, nego čak i volim gužvu.

Šta sve imate na slikama?

Delove tela: noge, ruke, šake... Uglavnom je to sve apstraktno slikarstvo – ono što se ne vidi to se naslućuje... Evo, sad slikam skakača u vodu. Pozvan sam na izložbu u najvećoj ruskoj galeriji „Mars” u Moskvi od 2. do 22. oktobra, gde ću da pokažem 60 slika, skulpture, video film „Mala plaža”...

Koliko košta Vaša slika?

Veliki formati koštaju oko 30.000 evra, ali verujem da će u Moskvi biti i skuplje. U tako velikim galerijama u svetskim centrima i cena slike dostiže odgovarajući nivo.

Gde su na slikama ženski delovi tela?

Tu su samo muške ruke, noge, leđa... Žene nisu za ovakvo slikarstvo. Mnogo je opasno i žustro da bi u njemu bila sačuvana lepota žene i da ostane nepovređena. Žene su lepotice, a muškarci su borci. Lepotu ostavljam nekim ženstvenijim slikarima.

A šta mislite o ženama kao slikarima?

One su lepši deo čovečanstva, ali su druga rasa. Od nas, muškaraca, razlikuju se po funkcijama, emocijama, razmišljanju... Drugačije vide određene odnose, drugačije reaguju na to što vide, brže od nas shvate ko je ko. A kad je reč o slikarstvu za njih, u majstorskoj radionici, nema mesta. To je, tvrdim, samo muški posao. Inače, malo je da se kaže da volim žene, ja ih obožavam...

A šta mislite o ljubavi?

Ljubav je opasna po život, od nje se gine. Ko preživi tu borbu, pre svega sa sobom, doživeće pravu, veliku ljubav. To blaženstvo, taj božji dar, najveća je ljudska radost.

Deca?

Želeo sam da ih imam, ali ne i moja žena, koja i danas kaže: „Eto kako je dobro što nismo imali decu, jer bismo morali da ih bacimo u ovaj grozni svet.” Volim tuđu decu, ali bih voleo da smo imali četvoro-petoro naše.

Šta mislite o druženju muškarca i žene?

Znam da je to moguće, ali uz dva osnovna uslova: poštovanje i jasna očekivanja.

Da li ste zadovoljni sobom?

Nisam i nikad neću biti. Zadovoljan sobom može da bude samo budala. Neprestano težim da u svemu budem bolji i od sebe i od svih ostalih. I nekad neću prestati drugačije da se ponašam i mislim.

Kako birate drugove?

Volim duhovite, vesele, bezbrižne, hrabre ljude. Volim pametne „ludake”... U društvu više slušam, nego što pričam. Imam u Parizu dva-tri prijatelja, naše ljude, s kojima, uglavnom, umirem od smeha. Takva druženja mi vraćaju veru u zdrav, bezbrižan život, vraćaju me u doba mladosti...

Koliko se družite s kolegama i zemljacima?

Ranije sam se više družio sa Ljubom Popovićem, Dadom Đurićem i ostalim srpskim umetnicima u Parizu. Ali, od ovog rata naša druženja su se, uglavnom, raspala. Svi imamo svoje mišljenje, pa dolazi do nesuglasica... Ovde, u Beogradu, družim se s Momom Kaporom, Radovanom Damjanovićem, fascinantnim čovekom, koji je napisao srpsko-srpski rečnik, pa s vajarom Dušanom Maljkovićem, Koljom Milunovićem... Posebno volim pozorište.

A sa strancima?

Družim se s ljudima različitih profesija, a s piscem Peterom Handkeom, koji je žestoko branio Srbe u ovim poslednjim ratovima, veliki sam prijatelj, ali se malo viđamo. On ima čvrste životne stavove i ničije mišljenje ga posebno ne zanima. Fancuska štampa ga napada, a on za to ne haje. Tera život samo po svom...

Šta posebno cenite u druženju?

Iskrenost pre svega. Volim susrete s takvim ljudima, a i sa istaknutim umetnicima i uspešnim ljudima uopšte. Želim da se upoznam s takvim osobama i da s njima pričam na sve teme.

Šta Vam smeta?

Sporost u kretanju, radu, mišljenju, govoru i to me nervira, jer sam brz čovek. Spor sam samo u avgustu, na odmoru, na moru, kad sebi dozvoljavam da se potpuno opustim.

Gde odlazite na odmor?

U Boki Kotorskoj smo našli divno mesto za odmor: Kostajnicu kod Morinja. Nema turizma, nema naroda. Tu smo u iznajmljenoj kući s terasam, pod lozom, u tišini i miru.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 02.09.2007