Anita Mančić, glumica - Dobar glumac je kao prirodna katastrofa

Predstava Cirkus istorija Sonje Vukićević poslednjih meseci je obišla sve vodeće svetske festivale avangardnog teatra, listom dobijajući pohvale i nagrade.

Ova koreodrama u kojoj fragmente iz Šekspirovih komada glumci (Anita Mančić, Branislav Lečić, Dragan Mićanović, Hristina Popović) tumače s cirkuskih rekvizita, posle Beča, Pule i italijanskog grada Ćividalea prošle nedelje, na proleće će putovati za Bogotu u dalekoj Kolumbiji.

Cirkus istorija, kako za Evropu kaže Anita Mančić, jedna od najvećih pozorišnih zvezda svoje (i drugih) generacija, krenuo je iz kolevke kao produkcijski prvenac, ili bolje rečeno pastorče beogradskog Bitefa.

Premijeru Cirkusa istorija na prošlogodišnjem Bitefu obeležili su skandal i opstrukcija producenta Bitefa, a sad je prate svetski uspesi. Kako to objašnjavate?
Predstava, očigledno, jako dobro prolazi u inostranstvu, za razliku od toga kako je prošla kod nas prilikom priprema i na premijeri.

Cirkus ne bi ni preživeo da nije bilo Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje ga je prihvatilo, iako je to bila produkcija Bitef festivala.

Očigledno je da njima nije bilo stalo do nje ni dok smo je stvarali, ni u trenutku premijere, koja je bila otkazana iz tehničkih razloga.

U pitanju je bila neadekvatna oprema?
Nismo hteli da napravimo medijski skandal zbog toga jer nismo želeli da na predstavu padne ružna senka.

Producenti koji je trebalo da vode računa o predstavi, ili bar da obezbede minimum uslova, opstruisali su naš rad. Sve vreme smo imali utisak da smo prepušteni sami sebi. Sami smo nabavljali i sponzore.

Poslednjeg dana smo dobili pogrešne kablove; došlo je do kratkog spoja, pa je premijera otkazana, naočigled brojnih inostranih gostiju festivala. To je bila sramota za sve nas.

Onda ste reprizu igrali kao premijeru?
Jesmo, ali, nažalost, mnogi gosti iz inostranstva došli su samo na dan da bi nas gledali i morali su da se vrate pre nego što su videli predstavu. Sve to ide na dušu organizaciji Festivala.

Kako to da se u poslednje vreme često dešava da neko ko investira sam sebe opstruiše?
Bitef je izvršni producent, a Skupština grada finansira, vrlo voljno i otvoreno. Ali, očigledno je ima poverenja u neke ljude koji to ne zaslužuju. Pošto u ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost ni za šta, bez posledica su prošli i odgovorni za haos koji se nama dešavao.

Očigledno su na raznim mestima razni samozvanci koji ne znaju da rade to što rade, ili ih to ne zanima. Prva bitefovska produkcija trebalo je da bude prodor za sve nas, a ne bruka i sramota.

Cirkus je ipak videla Meri Cimerman i pozvala vas na festival Vinerfestvohen?
Gospođa Cimerman je bila upoznata s radom Sonje Vukićević i specijalno je došla na Bitef da bi pogledala njenu novu predstavu.

Viners je jedan od tri najveća svetska festivala, a mi i jedna predstava iz Hrvatske smo prvi s ovih prostora koji su tamo otišli. Ne samo da je publika bila oduševljena, već su i u bečkoj štampi osvanule odlične kritike, što se tamo ne dešava tek tako.

Nagrade za ovu predstavu nisu prve u vašoj biografiji. Kako ste se osećali pošto ste dobili dve Sterijine?
Kad sam dobila Steriju za Karolinu Nojber, moram da priznam da se nisam mnogo iznenadila.

Bila je to prava predstava, prava uloga i pravi trenutak za nju. Međutim, interesantno s nagradama je to da se više razočaraš kad misliš da treba da je dobiješ, a ne dobiješ je, nego što ti nagrada obezbeđuje kad je dobiješ.

Osim što stoji u kući i mazi tvoj ego. Glumac može da ima milijardu nagrada, ali ga uvek iznova preispituju. Zato je ovaj posao težak, jer bez obzira na broj uloga i značajnih priznanja, uvek to neko ponovo ocenjuje i često nipodaštava.

Koliko god da si uradio, zapravo uvek krećeš iz početka. To dokazivanje je strašan stres; nikad nisi u situaciji da bar odahneš i kažeš – imaću makar posao i od čega da živim.

Za svaki posao se boriš – ako izgubiš kontinuitet, teško je da se ponovo vratiš u igru.

Bili ste veliki protivnik snimanja serija zarad gole egzistencije. Jeste li promenili stav?
Dugo sam mislila da ne treba da eksploatišeš sebe ako hoćeš da zadržiš individualnost u pozorištu.

Tako sam se zaista našla na ivici egzistencije. Shvatila sam da sam jedna od retkih budala koja tako misli i da ništa ne dobijam tim odbijanjem.

Shvatila sam da ne mogu da živim od tapšanja po ramenu i komplimenata, pa sam i ja ušla u priču sa serijama. Ipak, i dalje mislim da treba birati i da novac u tom izboru ne sme biti presudan.

Sad bolje razumem kolege koje se upuštaju u snimanje reklama i serija, koje ponekad i nisu na najvišem umetničkom nivou. Prinuđeni smo da trčimo trbuhom za kruhom.

Jer, kad te pozovu da daš intervju, očekuje se da budeš lepo obučen, a mi najčešće ne izgledamo nikako. A naše društvo o tome vodi računa i ne misli možeš li ti to ili ne.

Često nas tretiraju kao da bi trebalo da budemo srećni samo što se pojavljujemo u medijima, ali od toga ne može da se živi.

Da li ste ikad bili srećni samo zbog toga?
Ne, uopšte nisam taj tip. Ne volim previše da pričam o sebi. Moje mesto je na sceni i pred kamerama; tu najviše imam da kažem i pokažem.

Često ste, kako se priča, dizali pobune u pozorištu?
To su lične pobune, nikad u sklopu sindikata, jer ne volim da sam pripadnik bilo koje grupe.

Podrazumeva se da sindikati treba da postoje, posebno glumački, s obzirom na to kako nas tretiraju.

Ko vas loše tretira?
Država nas tretira loše, kao i svakog drugog. Loše nas tretiraju i ljudi s kojima radimo, koji nam daju, odnosno ne daju novac, nipodaštavaju rad i nameću utisak da smo svi mi zamenljivi.

Takvih ima i u pozorištu, i na filmu, i na televiziji. Mnogo ljudi, naročito producenata, dobro živi od nas. Onima koji raspolažu novcem i našim životima potpuno je svejedno da li će imati dobrog glumca ili ne.

U početku možda i nije, ali kad taj dobar glumac traži novac, onda je vrlo zamenjiv.

Gde je ova pojava najprisutnija?
Na televiziji, što se vidi po kvalitetu serija i filmova. Ništa ne izvozimo, sve se radi za naše tržište, kvalitet je ispod svakog nivoa, niko se ne trudi da napravi nešto dobro.

Ako hoćeš da napraviš umetnički film ili seriju, neće ti biti svejedno koje glumce ćeš da angažuješ. Nećeš uzeti popularne, koji će ovde prodavati proizvod, već zaista dobre.

Za sebe često kažete da ste glumački kleptoman. Šta to znači?
To znači da posmatram svoje kolege na probama, način na koji stvaraju, sistem razmišljanja, kako izgovaraju rečenice, kako dolaze do prirodnosti.

Posmatram proces koji publika ne vidi, a koji, zapravo, dovodi do rezultata. Najgore bi bilo da mi se dopadne neki fazon, da to maznem i iskoristim. Svako mora da donese svoj maksimum i da svoj pečat.

Kako izgleda taj proces?
Različito. Postoje glumci koji dođu na prvu probu i odmah znaju ceo tekst napamet. Ja spadam u one koji ne žele da nauče tekst, i zbog toga se stalno izvinjavam rediteljima i kolegama.

Ne volim da bubačim, volim da osvojim prostor, ulogu, odnose, i da to što na kraju izgovorim bude proizvod nečeg što je dugo osmišljavano. Ako bih odmah nabubačila, imala bih utisak da me to sprečava da i dalje maštam.

To bi me zatvorilo, završilo bi se na prvoj asocijaciji koju bih imala na tekst, i onda bih to samo uvežbavala. Ovako sebi dajem slobodu da za ta dva meseca, koliko se sprema predstava, istražujem, menjam i variram.

Da li se taj proces nastavlja i posle premijere?
Ne, onda je to reprodukcija onog što si osmislio. Uloga posle premijere možda legne, neke stvari se možda dese drugačije, ali to je ta osoba koju si osmislio.

Ne pravi se šizofrenija od predstave.

Ima li predstava kad vam i ona uloga koja vam najviše legne prosto ne ide?
Često mi se dešava da mi nije veče. Preko dana imaš stotinu obaveza, drugih proba, snimanja, i na kraju kažem – joj, ko će sad još i da igra predstavu.

Bude ti muka kad se ljudi oko tebe spremaju za izlazak ili spavanje, a ti moraš da radiš. Pred svaku predstavu mi se spava, zevam u neograničenim količinama.

Ali desi se da i kad ti se uopšte ne nastupa, fantastično odigraš, kao i da igraš katastrofalno. Ne znam da li publika oseća da sam tada šuplja ko kanta ili da se silim.

U poslednje vreme kad se tako osećam, samo se opustim, i tako dopustim da se desi maksimum.

Kako publika može to da ne primeti?
Ponekad se oseća takozvana gluvoća predstave, najčešće kad je cela ekipa indisponirana, i kad ne prebacuje publici. Ili joj prebacuje nešto osrednje.

Onda nam publika prosto poručuje – šta vi tu radite. Ako je jedan loš, ostali ga povuku, pokrivaju rupe.

Ako je dobra i čvrsta režija, to loše se ne oseća toliko, ali ako je predstava jako dobra, to publika u potpunosti oseti. Ako ni režija nije dobra, to je raspad sistema.

Vratimo se mehanizmu krađe. Kako se on odigrava?
Krađa je unutrašnji mehanizam. Kad sam bila mlada glumica, razmišljala sam – mogu da zaplačem na sceni, da se smejem, svašta mogu – ali nisam bila zadovoljna.

Bilo mi je prosto dosadno jer sam osećala da to nije to. Onda sam posmatrala velike kolege kako žive drugi život na sceni, ne muče se da zaplaču ili da se nasmeju ako to uloga zahteva.

Jer, u normalnom životu kad čoveku dođe da plače, on se bori sa suzama, ne sili sebe da zaplače. Kao mlad glumac, stalno pokušavaš da pokažeš šta možeš, da budeš najbolji. U suštini, publika treba da plače, a ne glumac.

On treba da prepozna situaciju u životu i da gane publiku. Tu lakoću kojom veliki glumci uvlače publiku u predstavu ne daveći je, način kako joj prave uzbudljiv događaj, pokušavam da naučim od kolega.

Ali, genijalnost ne može da se ukrade i nikad neću umeti da izgovorim rečenicu tako prirodno kao Petar Božović.

Šta to glumcu u krajnjoj liniji donese?
Ja sam, čini mi se, prvenstveno naučila kakav treba da budem čovek. Da prepoznam ono što je loše i da se toga klonim, ili da se divim dobrom.

Naučila sam i to da je dobar glumac na sceni događaj, prirodna katastrofa, nepogoda. Bez koketiranja i razmišljanja da li se to nekom dopada.

Ima li mnogo takvih glumaca u našem teatru?
Nema, i zato su veliki glumci veliki. Ljuba Tadić, Petar Božović ili Petar Kralj rode se samo jednom.

Učestvovali ste u kampanji Sa HIV-om se živi. Da li je bila potrebna hrabrost za to?
Ne. Rado učestvujem u svemu što je humanitarno. Recimo, kad se skupljala pomoć u JDP-u za žene zlostavljane u porodici, učestvovala sam u Vagininim monolozima, što verovatno nikad ne bih činila da nije takav povod bio u pitanju.

Mislim da je to obaveza svih koji bi eventualno mogli da doprinesu.

Kad je u pitanju kampanja za dobrovoljno davanje krvi, nije li to na neki način silovanje javnosti i samoreklamerstvo?
Šta god da je, ako neko ugrožen od toga ima koristi, nemam ništa protiv.

Uvek ima nekog ko se očeše o te humanitarne akcije, ali ako ima svrhu, neka se i ogrebe i etiketira ko hoće. Važno je da oni kojima je pomoć namenjena ne ostanu kratkih rukava.

Šta onda mislite o prosjacima, kojih je sve više?
Moram da priznam da mi malo idu na živce jer su postali agresivni. Živim kod hrama Svetog Save i često kažem onim prosjacima što gnjave samo domaće – ajde, ljudi, pustite malo komšiluk, ima i drugih prolaznika.

Ne bih volela ni da dajem pare ljudima za koje se priča da stoje iza ovog organizovanog biznisa.

Kad vidim dete da prosi, kupim mu čokoladu, ne dajem mu novac da ne bi završio kod krimosa.

I prosjaci bi trebalo da naprave sindikat i izbore se protiv kriminalaca, koji njih najviše ugrožavaju, jer im ljudi upravo zbog njih ne daju novac.

Uz toliko obaveza i putovanja, imate li vremena za privatan život?
Pitajte ljude iz mog okruženja. Mislim da imam privatan život, ako ništa drugo, bar se trudim da ga imam.

Ali činjenica je da u poslednja tri meseca nisam imala nijedan slobodan dan. Stalno radim, ako ništa drugo, onda ugovaram nešto za sutra ili prekosutra.

Stalna jurnjava. Volela bih da umem da uspostavim sistem da bar s vremena na vreme imam slobodan vikend.

Nemam problema s Nikitom
Svojevremeno ste bili omiljena glumica reditelja Nikite Milivojevića, ujedno i direktora Bitefa. Šta se sada dešava?
Ranije smo često i lepo sarađivali, ali sad ne sarađujemo. Ne znam tačno zbog čega. Neki ljudi nađu neke nove s kojima vole ili moraju da rade...

Ili si im neko vreme interesantan, a posle više nisi. Međutim, s obzirom na to da sam mnogim drugim rediteljima interesantna, Nikita verovatno ima neki drugi problem, zbog čega smo verovatno i prestali da sarađujemo. Ja nisam imala problem s njim.

Biografija:
*Rođena 1968. u Beogradu

*Diplomirala glumu na FDU u Beogradu u klasi prof. Predraga Bajčetića, stalni član Ateljea 212 od 1992. godine

*Uloge u pozorištu: Ujka Vanja, Laža i paralaža, Iza kulisa, Na čijoj strani, Čudo u Šarganu, Amerika, drugi deo, Kralj Lir, Radovan Treći, Mileva Ajnštajn, U potpalublju, Karolina Nojber, Cirkus istorija, Tako je moralo biti

Na filmu: Buđenje iz mrtvih, Skela, Tango je tužna misao koja se pleše, Lettre pour L..., Gorila se kupa u podne, Bulevar revolucije, Početni udarac, TV serije: Zaboravljeni, M(j)ešoviti brak, Drugo stanje, Lift, Najbolje godine, Naša mala redakcija, Porodično blago

*Nagrade: lista Borba, dve Sterijine, Zoran Radmilović, glavnu nagradu Grad teatra Budva, Zlatnu masku na Ohridskom letu, Zoranov brk...

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu