Stanko Kovačević, "Globus Auto" - u borbi protiv "vetrenjača"

Stanko Kovačević (Foto: ekapija.com)

- Sada kada sam već u nekim poznijim godinama, mogu da kažem da sam ipak, u profesionalnom smislu, neuspešan čovek. Već godinama pokušavam da proguram, potpuno sam siguran, sjajnu poslovnu ideju, koju sam nazvao "U susret budućem" i da Srbiji i Beogradu obezbedim atraktivnu proizvodnju vozila na električne baterije ili hibridni pogon, ali, teško mi ide – počinje priču Stanko Kovačević, vlasnik firme "Globus Auto", čovek koji je sa svojim sinovima postigao da je "Jolly travel" danas jedan od najpoznatihih tur-operatera na ex-yu prostoru, nekadašnji direktor "Petrolgasa" i jedan od osnivača DS, krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Ipak, kako naglašava, nije mu ovo prvi put da ide u korak sa svetom, a korak ispred Srbije. "U susret budućem", Stanko Kovačević je išao još početkom sedemdesetih godina prošlog veka, kada je kao inženjer-pripravnik u "Butan gasu", na zahtev tadašnjeg šefa, uradio studiju o upotrebi gasa za pogone automobila.

- Prvi put u SFRJ se desilo da je neko pokrenuo to pitanje. Kako je u to vreme postojao višak gasa, a manjak potrošača, dobio sam zadatak da unapredim prodaju butana. Dve godine kasnije napisao sam i knjigu "Upotreba tečnog naftnog gasa za pogon automobila i njegov uticaj na zagađenost vazuha". To mi je otvorilo i direktorsko mesto u "Butan gasu", gde sam radio sve do 1985. godine dok me Partija nije, praktično, najurila.

Kroz šalu kaže kako nikad nije bio na "pravoj" strani, a ta strana, ona politička, definitivno je, to i on tvrdi, obeležila njegov život – kako poslovni, tako i privatni.

- Kada sam sinovima prepuštao "Jolly travel" prvo šta sam im rekao bilo je da se ne bave politikom. I dan-danas odlično pamtim, iako sam tada imao samo tri godine, kako je moja porodica u posleratnom periodu ostala bez ičega. Iako moj otac nije učestvovao u borbama, na početku Drugog rata ipak se, zbog teče, istaknutog četničkog komandata, izjasnio kao četnik. Porodica Kovačević je pre rata bila bogata, ali posle rata nam je ostala samo jedna koza. Majka je, okajavajući očeve "grehe", pošto je on oboleo "od pluća", moje najranije detinjstvo provela na prinudnom radu, na izgradnji pruge Šid-Bijeljina. Koza, jedino preostalo bogatstvo porodice, bila je naša hraniteljica – priča Kovačević i naglašava da je život sve dece u porodici, (a od osmoro preživelo je samo petoro), opredelila tetka, mamina sestra, koja je ubedila oca da ih školuje.

Kaže da je to bilo crno vreme za njegovu porodicu. Sutuacija - u kojoj ni mašta "ne može svašta", a o ambicijama se nije razmišljalo. Živelo se na kačamaku, proji i geršli, "rintalo" na njivi i išlo u školu.

(Foto: ekapija.com)

Ipak, dobro pamti dan kada je napustio Bijeljinu i sa bratom, brucošem Veterinarskog fakulteta, uputio se ka stricu u Beogradu. To je na neki način i bio početak njegove karijere. Krenuo je u mašinsko-tehničku školu "Petar Drapštin".

- U osnovnoj školi sam bio odličan đak, ali u srednjoj ne. Počeo sam veoma rado da radim. Čistio sam stanove po Novom Beogradu i Dedinju, raznosio mleko... Izdržavao sam i brata i sebe. Nikad neću zaboraviti kada sam u trećem srednje čistio jednu zgradu i za nepunih mesec dana zaradio 333.000 dinara. To je kao kad bi danas neko zaradio 3 miliona dinara. Tada sam kupio i prvi auto. Pritom sam voleo politiku i izlaske, bavio se folklorom. Rudarsko-geološki fakultet sam upisao, jer sam zakasnio, zbog radne akcije na kojoj sam se prvi put zaljubio, na prijemni na Mašinskom fakultetu. Nisam bio ni neki student, završio sam fakultet tek u 27. godine, kada sam već imao i ženu i decu.

Ipak, posao u "Butan gasu", prvom po završetku školovanja shvatio je i više nego ozbiljno. Zato ga je i kraj karijere u matičnoj firmi zatekao krajnje nespremnog.

- Trinaest godina sam vodio spor sa Partijom. Pet puta su me izbacivali iz Partije, pet puta vraćali, ali mi na poslu nisu mogli ništa. Brzo sam napredovao, bio sam jedini u firmi sa fakultetskom diplomom, a i puno sam radio. Početak svih mojih problema vezuje se za period takozvanog "autonomaštva" i ustavnih promena. Centar "Naftagasa", a "Butan gas" je bio njegov deo, bio je u Novom Sadu. Deo u Beogradu je, usled takve političke situacije počeo da se odvaja od Novog Sada, a ja to, iz profesionalnih razloga nisam mogao da prihvatim. Saradnja sa Novim Sadom bila je neophodna za rad "Butan gasa". Raspisao sam referendum u "Butangasu" i dobio podršku da iz " Butangasa" izdvojim "Prometgas" kao tadašnji OOUR u "Butangasu" i formiram zasebnu radnu organizaciju "Petrolgas", koju sam vezao za Novi Sad . To mi nije bilo oprošteno – kaže Kovačević i navodi da je ta firma počela da radi u Ovči.

Borba Davida i Golijata se, posle 13 godina završila njegovim napuštenjem funkcije direktora u "Petrolgasu", posle čega je uplovio u "privatne vode".

- Teško sam to podneo. Sve sam bio uložio u taj posao, zapostavio porodicu, ali najgore od svega je bilo to što sam bio optužen za zloupotrebu službenog položaja. Navodno, železničkim radnicima sam na stanici u Ovči, preko koje su išli vagoni i cisterne sa gasom, poklonio bocu butana, grejalicu i lampu da im se nađe kada nestane struje. Osećao sam se poraženim – navodi Kovačević i kaže da je 17. aprila 1985. godine sam podneo ostavku na direktorsku funkciju.

Od nečega je moralo da se živi i vrlo brzo je osnovao SZR "Butan gas", koja je do sankcija odlično poslovala. Posao je zapostavljen krajem osamdesetih kada je zaplovio u političke vode, ali sada kao opozicionar.

- Bio sam jedan od 5 poslanika DS u prvoj višestranačkoj poslaničkoj posleratnoj skupštini. Firma je odlično poslovala, ali je po uvođenju sankcija sve stalo. Okupio sam decu u toj nemoći i pitao njih šta da radim. Jedino šta sam ja njih mogao da posavetujem u tom trenutku bilo je da ne upisuju fakultete. Borili smo se ko lavovi, otvarili smo kafiće, deca su išla po farmama, uvodila gas...

Posao sa "Jolly travel" je došao slučajno i nenadano...

- Putovao sam još 1991. godine na Kipar da gledam utakmicu Lige šampiona, Zvezda je tada tamo igrala i onda sam upoznao tadašnjeg vlasnika i direktora agencije. Godinu dana posle toga čuo sam od istog tog direktora da "Jolly" loše posluje i da bi gazda da ga proda. Ostalo mi je bilo još nešto malo ušteđevine i ušao sam u taj posao. Ali, debelo me je koštao, jer mi tadašnji direktor nije baš sve muke u kompaniji rekao. Nisam ni znao, kada sam potpisivao ugovor, kolike je dugove imao. Na Kipru su me zbog njega hapsili, on mi je posle toga "zelenaše" na vrata slao. Godinama sam plaćao reket, to ne krijem, ali znao sam da ću uspeti – objašnjava Kovačević dok sa ponosom pokazuje mesto u Ulici internacionalnih brigada u Beogradu, koje su njegovi sinovi kupili za gradnju prvog "Jolly" hotela.

O budućoj investiciji, kaže, ništa više ne zna, jer "Jolly" je prepustio sigurnim rukama svojih sinova. Žuri, ponovo ide u Kinu. U susret budućem, a Kina se već vozi na električne baterije i hibridni pogon.