(Ekonomist) Svetislav Bulatović, EFT Energy Financing Team - Država koči razvoj energetike

Prošle grejne sezone, zbog blage zime, kao i većina drugih zemalja u regionu, Srbija nije morala da strepi od nedostatka električne energije. Ali, jasno je da se na “naklonosti neba” ne može graditi energetska strategija; štaviše manjak proizvodnih i transportnih kapaciteta već previše dugo predstavlja činjenicu tako da je došlo krajnje vreme da se na tom planu nešto preduzme. Sagovornik Ekonomist magazina, Svetislav Bulatović, izvršni je direktor kompanije Energy Financing Team, zadužen upravo za trgovinu električnom energijom, što je do 2000 godine radio i u EPS-u, dakle čovek koji je do tančina upoznat sa stanjem na ovom važnom, velikom i brzo rastućem tržištu.

O nestašici električne energije, i u Srbiji i u regionu govori se već dugo. Da li je naša država adekvatno reagovala na tu situaciju?
Svetislav Bulatović: Tržište električne energije u Srbiji još uvek ne postoji i mi se kao zemlja sada suočavamo sa ozbiljnijim problemima koji proizlaze iz takve situacije. Osim donošenja Zakona o energetici, naša država na žalost nije uradila ništa što bi omogućilo bilo kakvu konkurenciju u elektro-energetskom sektoru. Postavljanjem nerealno niske cene struje država u stvari nastavlja da štiti monopolsku poziciju EPS-a, pa samim tim simptomi stagnacije koji su uočljivi nisu iznenađujući.

U Srbiji je, kao što znamo, poslednja elektrana izgrađena pre četvrt veka, a potražnja za strujom raste svake godine. Naš energetski deficit se produbljuje svake godine. Uporedo sa tim, ceo region trenutno pati od nedostatka energije koji se nadomeštava skupim uvozom sa zapadnih tržišta. Srbija, dakle, srlja u energetsku zavisnost koja će naše građane dugoročno sve više koštati.

U okolnim zemljama uveliko je započet ciklus investicija u nove elektrane, dok se kod nas još uvek sve završava na najavama čelnika državne elektroprivrede.
S. Bulatović: U Srbiji već dugi niz godina postoji kontinuitet kratkovide politike održavanja nerealno niske cene električne energije, tako da je uklonjen ekonomski rezon za ulaganja u nove elektrane. Da bi u Srbiju došla jedna ozbiljna energetska kompanija i uložila na stotine miliona evra mora joj se omogućiti da taj novac povrati i da ostvari nekakav profit. Na žalost sa ovakvim cenama ne mogu se pokriti ni troškovi proizvodnje.

Još jedna ozbiljna prepreka investicijama je i činjenica da državna elektroprivreda polaže prava na sve neiskorišćene rudnike i energetske resurse naše zemlje. U Srbiji su danas privatne energetske kompanije sprečene da grade elektrane pod parolom zaštite interesa državne elektroprivrede. S druge strane, EPS ne raspolaže bilo kakvim sredstvima za investicije, upravo zbog državne cenovne politike u ovoj oblasti. Iz ovog paradoksa proističe da bi smo najavljene investicije od nekoliko milijardi evra platili mi, građani, a država bi se zadužila u naše ime. Po meni takvo rešenje u opisanim okolnostima, ne samo da bi bilo pogrešno, već i opasno. Posao države nije da gradi i upravlja elektranama, već da od njih ubira prihode na ime koncesionih nadoknada i poreza. Sa tog stanovišta, državi je svejedno da li će prihode ubirati od EPS-a ili neke privatne kompanije.

Šta bi po Vama bila ispravna državna politika u datim okolnostima?
S. Bulatović: Cena struje mora postati realna, to jest tržišna. To je osnovni preduslov. Takva cena mora omogućiti EPS-u i drugim učesnicima na tržištu ostvarivanje nekakvog profita. Ovo je veoma nepopularan potez za bilo koju vlast, ali je sada potpuno neophodan. Ne sme se dozvoliti da se pod parolom zaštite siromašnih građana omogućava dodatna zarada svima ostalima, od kafića i butika do proizvođača gvožđa, a sve na uštrb normalnog razvoja naše energetike. To će nas na kraju, kao što vidimo, koštati više. Naravno, nikako ne treba zanemariti uticaj koji bi porast cene struje imao na najsiromašnije društvene slojeve. Država može i treba da zaštiti najsiromašnije od porasta cene struje, ali primenom daleko efikasnijih mera subvencija.

Uz dovođenje cene električne energije na realan nivo, neophodno je i liberalizovati naš elektro-energetski sektor, tako da državna elektroprivreda dobije konkurenciju. Pored činjenice da će konkurencija EPS učiniti boljim i efikasnijim, građani će dobiti daleko viši nivo usluga, dok će domaća privreda dobiti siguran osnov za dalji razvoj. Priče o zaštiti nekakvog državnog interesa kroz održavanja potpune kontrole nad ovim sektorom su jednostavno zamajavanje. To se vidi i iz primera Rusije, na koju se često pozivaju zagovornici ove ideje. Ruski elektro-energetski sektor je liberalizovan na način koji omogućava tržišnu utakmicu, u daleko većoj meri nego naš.

Na kraju, neophodno je pospešiti energetsku efikasnost na svim nivoima. Ona će u najvećoj meri proizaći iz realne cene električne energije, to jest iz promene odnosa građana prema trošku struje koju koriste.

Čak i kada bi se odmah pronašla politička volja za ove promene, što se uopšte ne čini izvesnim, prošlo bi barem 5-6 godina pre nego što bi smo videli njene prave efekte. Izgradnja jedne ozbiljne elektrane jednostavno zahteva toliko vremena, potrebno je izraditi niz studija o izvodljivosti, uticaja na životnu sredinu, odabrati tehnologiju, zatvoriti finansijsku konstrukciju… Pravilno vođenje energetike zahteva jasnu strategiju i planski pristup njenom sprovođenju. Da je država povukla prave poteze na vreme, sada bi smo kao zemlja mogli da budemo regionalni lider u proizvodnji električne energije, a EPS bi bio moćniji od, na primer, jednog ČEZ-a. Ovako…

Kakve su po Vama energetske perspektive Srbije?
S. Bulatović: Što se električne energije tiče, imajući u vidu započet investicije u okruženju, a pogotovu nuklearne elektrane “Belane” u Bugarskoj i “Černa Voda” u Rumuniji, mislim da je iluzorno verovati da bi Srbija opet mogla biti značajan izvoznik električne energije.

Jednostavno, mislim da smo u tom pogledu propustili šansu da budemo konkurentni. Srbija bi po meni trebalo da bazira strategiju razvoja ka samoodrživosti, a rezerve u kostolačkom i kolubarskom basenu su dovoljne za izgradnju novih kapaciteta koji bi pokrili domaću potražnju. Srbija inače ima veoma dobru strukturu proizvodnje električne energije, kombinaciju između termo i hidro potencijala. Naravno, ukoliko država nastavi sa trenutnom politikom, Srbija će postati sve veći uvoznik. Imajući u vidu trenutne okolnosti i deficit u regionu, smatram da će 2009. godina biti vrlo kritična u pogledu snabdevanja domaćinstava a pogotovu industrije.

Kad je reč o prirodnom gasu, izuzetno je važno da diversifikujemo snabdevanje, tako da nismo zavisni od samo jednog pravca. I u ovom sektoru, kao i kod električne energije, najvažnije je stvoriti ambijent u kome će tržište diktirati dinamiku razvoja.

Šta je glavni razlog za investicije EFT-a u termoelektranu “Stanari” u Republici Srpskoj, te da li planirate i druge slične investicije?
S. Bulatović: Naše strateško opredeljenje je da pokrijemo oko trećinu trgovačkog portfelja iz sopstvenih izvora. Mislim da je to jedni način na koji možemo da dugoročno obezbedimo svoju poziciju od očekivanog dolaska velikih kompanija iz Evrope i sveta. U Stanarima smo u maju 2005. preuzeli istoimeni rudnik, gde smo započeli izgradnju termoelektrane kapaciteta 420 MW. Prva faza projekta je upravo završena. Studiju izvodljivosti je uradio švajcarsko-nemački konzorcijum Collenco-Steinmuller, završena je i ekološka studija, a u septembru raspisujemo takozvani EPC tender. TE Stanari se gradi potpuno u skladu sa direktivama EU o zaštiti životne sredine, a od 2012. godine pokriće oko jednu četvrtinu ukupne proizvodnje električne energije u BiH.

Investicioni planovi EFT se ne završavaju sa TE Stanari. Razmatramo investicije u Rumuniji, Srbiji, Makedoniji, Grčkoj, pa i Albaniji.

Zbog čega se više ne angažujete u Srbiji? Da li bi ste promenom uslova ulagali u Srbiju?
S. Bulatović: Od 2000-2001. godine, kada je naš sistem bio razoren, a uvozne potrebe EPS ogromne, mnogo je učinjeno na sanaciji postojeće infrastrukture domaće elektroprivrede. EFT je i dalje aktivan u Srbiji, ali u daleko manjem obimu. Naša trgovina sa Srbijom u 2006. godini bila je ispod jedan odsto ukupnog obrta, dok je zbog nerealno niske cene struje koju prodaje EPS tržište takozvanih kvalifikovanih potrošača još uvek nepostojeće. Ipak, u Beogradu nam je locirana najveća kancelarija, odakle obavljamo dispečersku i trgovačku delatnost na nivou cele grupacije.

Na šest berzi

EFT je u 2006. godini isporučio preko 14 milijardi kilovatsati električne energije u 17 zemalja centralne i jugoistočne Evrope. Ostvaren je ukupan promet od 610 miliona evra, od čega oko 60 odsto na tržištima EU. U ovoj godini očekuje se obrt od 800 miliona evra. EFT svakodnevno trguje na šest međunarodnih berzi i svakog dana snabdeva preko 100 klijenata, od državnih elektroprivreda do velikih industrijskih potrošača. Poseban pokazatelj predstavlja činjenica da je finansiranje investicija obezbeđeno na međunarodnom tržištu kapitala, a ne kroz klasične bankarske kredite.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu