Vuk Karadžić, "Zadužbina" - Srpska kafana je naučna i duhovna institucija

- Nositi ime velikana je čast, ali i ogroman teret. Kao mali sam često znao da budem ljut na svoje roditelje i kumove što su mi dali ime Vuk Karadžić, mada danas, kada se osvrnem za sobom i pogledam u vreme koje je proteklo, sve to mi laska i zvuči krajnje zanimljivo - započinje razgovor sa nama direktor preduzeća «Zadužbina» Vuk Karadžić, pod čijim se krovom nalazi istoimeni i trenutno jedan od najekskluzivnijih restorana u Beograda - Klub Vuk Karadžić.

- Restoran i firma na čijem sam čelu pripadaju čuvenoj Vukovoj zadužbini i smešteni su u istoj zgradi. Funkcionišu relativno zasebno, mada ipak predstavljaju deo iste celine. Mene lično za ovu kuću vezuju najmanje dve stvari. Prva od njih je svakako ime i loza, odnosno činjenica da je onaj čuveni Vuk Karadžić, otac naše pismenosti i tvorac azbuke, moj daleki predak. Tačnije čukun-čukun-čukun deda. Druga stvar je profesija, budući da se od svojih mladalačkih dana uspešno bavim ugostiteljstvom - objašnjava naš sagovornik i domaćin, dok sedimo u njegovoj prostranoj i raznoraznim predmetima ukrašenoj kancelariji.

Slike sa drvenim ramovimama okačene gde god je na zidu bilo mesta i debele knjige na policama samo su delić enetrijera sobe kojom suvereno dominira Vukov radni sto i na njemu prava mala kolekcija duvanskih lula, pažljivo poređanih tako da ne smetaju jedna drugoj, ali i da svakoj bude baš po meri ugodno. Zaslužno mesto na papirima posutoj površini stola pripada i gipsanoj statui sa likom čuvenog pretka.

- Krv definitivno nije voda, te iako između mene i onog čuvenog Vuka Karadžića danas stoje vekovi, nas dvojicu ipak povezuju neke stvari. Na primer, i ja volim da pišem i to naročito poeziju. Stihovi su mi bili interesantni još kao dečaku, a što sam stariji ta ljubav postaje sve veća. Osim toga, ja sam šesto dete svojih roditelja, a moj predak Vuk Karadžić je isto bio šesto dete njegovih roditelja. Dakle, neka nit postoji i meni je zbog toga veoma drago.

Govoreći o svojoj karijeri i počecima, Karadžić kaže da je ceo svoj radni vek posvetio ugostiteljstvu i turizmu. Služba ga je vodila sa jednog kraja ondašnje Jugoslavije na drugi i bukvalno svuda gde je radio ostavio je trag i doprinos.

- Počao sam na jugu Srbije, tačnije u Leskovcu i Pirotu, odakle i vode moji koreni. Karijeru sam započeo u prosveti, mada sam na Prirodno-matematičkom fakultetu završio odsek za turizmološke nauke. Sa 27 godina postajem generalni direktor preduzeća „Sajam turs“, koje je u jednom periodu brojilo oko 1.000 radnika.

- Za jedan od najvećih rezultata u svojoj karijeri smatram uspehe koje sam postigao kao upravnik i prvi čovek turističko-ugostiteljskog kompleksa „Ostrvo cveća“. I danas se sa velikom radošću sećam tih dana. Napravili smo jaku propagandu, koja je za veoma kratko vreme rezultirala velikim uspehom. Zahvaljujući tome, na „Ostrvu cveća“ sam bio domaćin i carevima i kraljevima i predsednicima. Doživeo sam i proživeo mnogo toga i upoznao se sa mnogim političarima i čelnim ljudima tog vremena - ističe naš sagovornik.

Vraćajući se na priču o svojim literarnim ambicijama, Karadžić kaže da mu je namera da uskoro objavi knjigu o srpskoj kafani, što je po njegovim rečima veoma interesantna i bogata tema.

- Naslov knjige već imam u glavi. Želja mi je da u tom delu poseban akcenat stavim na gastronomiju, jer je to jedna veoma složena nauka, kojoj se na ovim prostorima još ne posvećuje dovoljno pažnje. Puno je razloga zbog kojih sam se opredelio baš za tu temu. Lično me, na primer, i danas puno povredi kad neki naši političari govore o kafani, pa kažu to i to vam je kafanska priča. Međutim, oni ne znaju da je kafanska priča zapravo najistinitija priča, jer kafana je naučna, kulturna i duhovna institucija. Upravo zbog toga, oni koji poznaju njen duh, dah i miris poznaju i kako jedan narod misli, živi, kako se oseća, šta ga muči i šta mu je potrebno - izričit je Karadžić.

Za sebe kaže da ga nikada nisu privlačile materijalne stvari. Tokom svog radnog veka se, naglašava, uvek trudio da najviše ulaže u svoje zapolene i da mu najveći kapital budu ljudi. Za sve što je u životu postigao velika zasluga pripada nikom drugom do njegovoj porodici, jer je veoma često morao mnogo da odsustvujem, a u kući zbog toga nikada nije imao problema.

Vuk Karadžić rođen je u podnožju Radan planine, gde mu je otac Milutin imao veliko imanje. Član Komunističke partije postao je još kao dečko i to u svom rodnom selu.

Oženjen je, ima dvoje dece i tri unučeta, a najmlađa unučica Lana na svet je stigla pre tri meseca.