Poznati arhitekta Boris Podreka, o ponuđenom projektu Muzeja nauke i tehnike u Beogradu

Želim Beogradu da dam jedan mali tehnološki park, ali to nije mesto gde će penzioneri igrati šah, nego park gde možete da vidite mašine i razna tehnološka dostignuća, kaže Boris Podreka, arhitekta

Arhitekta Boris Podreka, autor Milenijumske kule u Beču, Muzeja savremene umetnosti u Veneciji, Muzeja porcelana u Limožu, sačinio je projekat Muzeja nauke i tehnike u Skenderbegovoj ulici 51. On je staru dorćolsku zgradu termoelektrane video kao idealan prostor za „arheološko-industrijsku baziliku”, s tim što je stare građevine iz njenog okruženja zamenio novim prostorom za izložbe, stalnu postavku, depoe, biblioteku i povezao ih unutrašnjim mostom. Našao je prostor i za obrazovni tehnološki park sa vodenim i zelenim površinama gde će biti izložene zanatske mašine. Ovo je prvi projekat profesora Podreke, koji će biti izveden u Beogradu, u kome je rođen, ali nikada nije živeo.

Beograd se, reklo bi se, teško snalazi u spajanju tradicije i modernosti. Vama je to pošlo za rukom. Projekat Muzeja nauke i tehnike tokom prezentacije ste uporedili sa projektom Muzeja savremene umetnosti u Veneciji. Kako uspevate da pomirite staro i novo?

– Arhitektura je velika borba i jedino što vam preostaje jeste da imate inteligentne argumente. Kada bih imao tri života, u jednom bih bio konzervativan i gradio katedrale, u drugom bih bio moderan, a u trećem bi se odmarao. Budući da imam samo jedan, moram da zastupam to u šta verujem. Pošto potičem iz Srednje Evrope, moja mama je Mostarka, otac Tršćanin, živim u Beču, radim u Veneciji, profesor sam u Štutgartu, hteo ili ne – to se odražava u radu. Kada dođem u grad, gledam zgradu ili trg i jednostavno dođe do momenta da mi stvari kažu šta osećam. Nikada grad ne podređujem Podreki. Za to morate da imate iskustvo i instinkt i morate celog života da se krećete u tim stvarima. Arhitektura je za mene više arheologija, nego arhitektura. Pre možemo govoriti o arhikulturi, nego o arhitekturi. Arhitektura nije samo građenje, ona je u neku ruku inteligentan kompromis. Moja tehnika je konstantan dijalog sa stvarima. Nisam čovek stila. Ne možete da kažete da je Podreka dekonstruktivista, minimalista, ili postmodernista. Projekat u Beogradu nije šminka, već je iskreno ono što jeste.

Šta Vam „govori” zgrada nekadašnje termocentrale na Dorćolu?

Arhitekturu morate doživljavati. Gledam zidove i znam kakva infrastruktura mora doći u njih – depoi, galerije, toaleti i još mnogo toga. Ako su ti zidovi pohabani, a pri tom nije reč o katedrali, to će me koštati tri puta više. Ali, na ovom terenu sam pronašao nešto što niko nije video. Došao sam spolja, pa imam čiste oči i vidim kuću koja nije prvoklasna, ali nju je gradio neko ko je gledao francusku arhitekturu, ko je studirao Perea. Treba da znate teoriju i istoriju i prepoznati ih. To je moj kapital. Ta zgrada meni kaže – hvala Podreka što si me prepoznao, posle toliko godina. Pogledajte koliko je prošlo od 1929. godine do sada. Kažem: draga kućo, ja ću tebe ostaviti, ali ću te reanimirati, skinuću ti sve tumore, tuširaću te dva-tri puta da dobro mirišeš. Onda u toj kući mogu napraviti muzej, ali to nije dovoljno. Meni treba fin novi muzej u prestonici Srbije. Onda sam i malo varvarin. Porušiću okolne nepotrebne građevine, jer moram napraviti prostor za mašine, teleskope, auditorijum, depoe...

To je apsolutno današnji projekat. Taj muzej nije koketan, on je iskren. Želim Beogradu da dam jedan mali tehnološki park, ali taj park nije mesto gde će penzioneri igrati šah, nego park gde možete videti mašine i razna tehnološka dostignuća.

Puno pažnje ste posvetili detaljima. Da li su oni obeležje Vaše arhitekture?

To je naša bolest u Beču. Po tome smo poznati u celoj Evropi. Mi gubimo novac u detaljima i naši klijenti to znaju. Kada neko dođe kod mene, znam da hoće nešto posebno. On očekuje da ga lepo obučem.

Za Vas važi da imate poseban dar za kreativno oblikovanje prostora i oživljavanje urbanih sredina. Šta je to što Beogradu nedostaje u ovom trenutku?

Potrebno je četiri-pet harizmatičnih projekata koji se mogu promovisati, recimo, na sajmovima po Evropi. Nikada nisam živeo u Beogradu i ne poznajem ga dobro. U Beču, recimo, imamo gradske komisije u kojima su članovi i strane arhitekte, kako domaći ne bi pravili klanove. Pozivamo Fince, Engleze i onda oni stvari objektivizuju. Te komisije su dobre, jer kvalitet morate isprovocirati i tako dobiti dobra rešenja za grad. Investitor je trgovac, on hoće da zaradi, nemam ništa protiv, ali ne sme da kažnjava grad.

Koliko insistirate da se projekat ostvari u celosti, jer investitori ponekad žele nešto da dodaju i izmene?

Ne mogu praviti proteze. U konkretnom slučaju Sonja Zimonić, direktorka Muzeja nauke i tehnike, hoće projekat onakav kakav jeste. To je pohvalno.

Bavite se pedagoškim i teoretskim poslom.

Predajem kompoziciju i oblikovanje prostora u Beču, Štutgartu, Veneciji, Lozani, Parizu... Taj eros me je malo prošao. Puno sam radio i pisao, sada me to manje zanima. Ono što primećujem jeste da studenti izlaze sa fakulteta bez osećaja za parterno uređenje grada. Uče ih kako da projektuju stambena naselja, ali ne i trgove, što nije dobro.

napomena : tekst u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA, 19.05.2007

fotografija : J.Milovanović