Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Predrag Radosavljević, nekadašnji fudbalski as - Odlagao sam debi za Ameriku, ali poziv s Terazija nije stigao!
Četvrtak, 20.11.2014.
13:18
Komentari
Nekadašnji as "Arsenala" Bob Mekneb u to vreme je bio trener "Takoma Starsa", američkog kluba u malom fudbalu. Opčinjen talentom vižljastog, dugokosog prvotimca crveno-belih, nipošto nije želeo da sedne u avion bez njega. Razapet između silne želje da podiže na noge Zvezdine pristalice i mogućnosti da se oproba u njemu sasvim nepoznatom svetu, Predrag Preki Radosavljević je brže nego što loptu prebaci s leve na desnu pertlu prelomio i poleteo preko "velike bare". Sve posle toga je filmska priča o Srbinu koji se upustio u pionirski poduhvat popularisanja fudbala u zemlji u kojoj je ovaj sport koliko juče bio poslednja rupa na svirali.
Iako je pre mnogo leta napustio rodni grad i postao državljanin Amerike - koji je do poslednjeg sekunda držao na "kvačilu" selektora američkog nacionalnog tima, nadajući se pozivu selektora svoje zemlje - Preki svake godine poseti srpsku prestonicu. Najnoviji dolazak smo iskoristili za intervju, na početku kojeg se čovek koji je do 42. godine krio loptu od obično znatno mlađih suparnika prisetio fudbalskih početaka u vreme kada je na našim prostorima, kako sam kaže, bilo majstora na tone...
– Odrastao sam na Banovom brdu i išao sam u Osnovnu školu Josif Pančić. Počeo sam vrlo rano da se bavim sportom, i to sam paralelno trenirao fudbal i košarku. Govorili su mnogi da sam bio talentovaniji za basket, ali sam zbog visine i građe ipak odlučio da se posvetim fudbalu – kaže Predrag Preki Radosavljević.
Kada si kao 19-godišnjak prešao iz "Čukaričkog" u "Crvenu zvezdu", koga si zatekao u svlačionici?
– Dočekao me trener Steva Ostojić, posle njega su došli Bata Đora i Šekularac, a na kraju Gojko Zec. Od igrača su bili Pižon Petrović, Dule Savić, Repčić, Janjanin, Miletović, Borovnica, Milko Đurovski...
Na kojoj poziciji si igrao?
– U Čukaričkom sam igrao na sredini terena, dok su me u Zvezdi, silom prilika, forsirali po levoj strani, što meni uopšte nije odgovaralo. Tu sam se malo izgubio kao igrač, našao sam se u nekom raskoraku.
Da li je to bio ključni razlog da se tog leta 1985. godine otisneš u beli svet?
– Sve se odigralo krajnje spontano. Bata Đora je preuzeo Sutjesku i sve je bilo dogovoreno u vezi s mojom pozajmicom Nikšićanima. Koferi su bili spakovani i trebalo je praktično da krenem posle utakmice malog fudbala koju sam, s drugarima iz Vitanovačke ulice, igrao na tradicionalnom turniru na Tašu. Tamo se s mojim igrama oduševio Bob Mekneb, nekadašnji igrač Arsenala i reprezentacije Engleske i na licu mesta mi je ponudio ugovor za igranje malog fudbala u Americi. Bio je to lep trenutak u mom životu i velika mogućnost da napravim karijeru. Jednostavno, nisam mogao da propustim takvu šansu.
Zar se nisi nimalo dvoumio?
– Odluku sam doneo na blic. Let za Crnu Goru sam imao ujutro u 6.45, međutim, došao sam kući s potpisanim ugovorom. Sve sam rešio u roku od pet sati. Probudio sam majku koja je, onako iznenađena, odmah pozvala oca i rekla mu da može se vrati iz Nikšića, gde je otišao kao moja prethodnica.
Kako je odreagovao Milovan Đorić kad je čuo da menjaš maršrutu?
– Uvek sam s Bata Đorom imao dobru relaciju i poštovanje. Ne znam šta je on mislio o tome. Takav je momenat bio i morao sam brzo da odreagujem. Mnogo godina kasnije smo se sreli, kada sam igrao protiv njega kao američki reprezentativac.
Kako ti je izgledao potpuno novi svet u koji si preko noći došao?
– Čudno mi je bilo sve, još nisam govorio jezik i, naravno, nije bilo nimalo lagano. Srećom, odmah posle mene je došao Slaviša Žungul s kojim sam igrao dve sezone. Bio je tu Srba Stamenković i mnogo drugih vrhunskih fudbalera, poput Kazimira Dejne, legendarnog poljskog asa. Liga je baš bila jaka.
Je l’ to bio klasičan mali fudbal?
– Ne, približniji je bio velikom fudbalu, posebno po načinu trčanja i tempu. Jedina razlika se odnosila na veštačku travu. Moj tim je imao u proseku 16.000 gledalaca, iako fudbal nije bio toliko popularan i to sve govori.
Koliko dugo si plesao po malim terenima?
– Sedam sezona i smatram da sam tako izgubio dosta vremena, ali drugačije nisam mogao, jer sam pripadao generaciji koja je mogla u inostranstvo tek s punih 28 godina. I čim sam ispunio taj uslov obukao sam dres Evertona u kojem sam ostao dve sezone, posle čega sam jednu godinu proveo u Portsmutu.
Da li si brzo ušao u tajne ostrvskog načina loptanja?
– Veliki fudbal nisam igrao sedam godina i trebalo mi je malo vremena da se priviknem. S vremenom sam bio sve bolji i bolji. Tamo ljudi žive za fudbal i pritom su izuzetno kulturni, kako na samom stadionu, tako i van njega. Sve u svemu, moja iskustva iz Engleske su prelepa i prava je šteta što nisam ranije mogao da dođem u tu zemlju.
Pod kojim okolnostima si napustio kolevku fudbalu?
– Pre nego što sam se vratio u Ameriku 1995, imao sam ponudu Sanderlenda. Ipak, sa 32 godine video sam sebe na nekoj drugoj slici, onoj gde karijeru završavam u Americi.
Jesi li se ikada pokajao zbog te odluke?
– Nisam nikada, jer sam dobio američko državljanstvo, postao reprezentativac i igrao na Mundijalu. SAD je doživela neverovatnu fudbalsku ekspanziju od 1996. godine, kada je osnovana MLS liga, pa do danas.
Šta je presudno uticalo da najvažnija stvar na svetu tako procveta na američkom tlu?
– Na prvom mestu to se dogodilo zbog formiranja domaće lige i reprezentacije koja je počela da pravi pomake napred. Dodatno ubrzanje dali su mediji, posebno televizija, na kojoj u vreme kad sam ja počinjao nisi mogao da pronađeš nijedan jedini prenos iz Evrope. A danas ih ima više nego ovde u Srbiji, jer prenose mečeve iz svih liga na svetu.
Kopačke o klin si okačio u 42. godini života. Zahvaljujući čemu si trajao tako dugo?
– Pre svega zahvaljujući pobedničkom mentalitetu i činjenici da sam oduvek voleo da treniram i da se takmičim. To mi je u krvi i danas mi baš nedostaje taj takmičarski duh. Iz tog razloga sam se vratio prvoj ljubavi basketu. Igram ga kad god ugrabim slobodno vreme.
Da li si ikada očekivao poziv našeg selektora?
– Kao državljanin ove zemlje uvek sam gajio nadu da ću debitovati za reprezentaciju. Najveći optimista sam bio kada sam nosio dres Evertona, međutim, nisu me se setili. Iz kog razloga, stvarno ne znam. Bar da je neko došao da me vidi na delu ako ništa drugo. Baš zbog toga sam i malo odugovlačio sa uzimanjem američkog državljanstva, ali kada sam uvideo da od toga nema ništa, rekao sam – "daj šta daš"! I tako sam pred kraj karijere odigrao 28 mečeva za reprezentaciju SAD-a, a ostaje žal što se to nije dogodilo ranije. Šta je – tu je. Čoveku je uvek u podsvesti da je moglo bolje, ali sudbina je tako htela. Uprkos tome, imam i te kako razloga za zadovoljstvo.
Da li je uopšte postojala dilema da li ćeš se baviti trenerskim poslom?
– Hm, nisam baš bio siguran sve dok nisam počeo da treniram sina Nikolu (22) i kćerku Natašu (21). Radeći s njima, shvatio sam da uživam i da je trenerski posao za mene. Uspešan trener mora da ima sklop različitih kvaliteta da bi vodio bilo koju organizaciju. A vođenje ekipe je upravo to, vođenje cele jedne organizacije. Pronašao sam sebe u tome, ispunjava me trenerski posao i videćemo šta će biti dalje.
Gde trenutno radiš?
– Trener sam Sakramento ripablika. Bili smo šampioni prošle sezone u USL Pro ligi i imamo mogućnost da uđemo u MLS. To je uredu, ali ja imam mnogo veće ambicije.
Da li to znači da se seliš na evropski kontinent?
– U planu mi je je promena kontinenta, a da li će to biti baš Evropa, još ne znam. U principu, ne volim ništa da pričam dok se to ne ostvari.
Postoji li mogućnost da dođeš u Srbiju?
– Ne.
Koliko si upoznat sa dešavanjima u srpskom fudbalu?
– Bio sam na poslednjem večitom derbiju i nisam bio nimalo oduševljen. Nekada je u ovoj zemlji bilo mnogo majstora, a danas na utakmicama ne vidimo ništa, nema fudbala, nema igre! Tempo nije na evropskom nivou i ne znam u čemu je problem. Za mene je sve to tužno, ovde sam ponikao i sećam se kakvih je bilo igrača i u nižim ligama, ma na tone. Kao da smo izgubili maštu, imaginaciju!
A kako bi ocenio srpsku reprezentaciju?
– Imamo izuzetno kvalitetne igrače i to veoma mlade koje bi trebalo ohrabriti i uliti im snagu za postizanje dobrih rezultata. A da bismo ih ostvarili, moramo da znamo ko su nam najboljih 11 igrača i da tih 11 istrpimo, da se naviknu da igraju zajedno. Zašto su Španija i Nemačka jake? Iz prostog razloga što imaju 13 igrača koji su stalno na okupu. Sa stalnim rotacijama se mnogo gubi. Selektor ima pravo da bira i menja, ali ja ne volim da eksperimentišem. Odaberem grupu i radim s njom, svestan da u jednom periodu neću imati rezultate. Igrače moraš da trpiš dok ne počnu da funkcionišu kako želiš.
Da nisi išao na Marakanu u zvaničnu posetu?
– Ne, samo sam odgledao nekoliko utakmica. Zvezda ima nejoliko talentovanih igrača. Generalno, Srbija ima nadarenih igrača, međutim, kao celina ne delujemo dobro. A mene kao trenera više interesuje kako funkcionišemo kao grupa.
Dolaziš li često u Beograd?
– Kada god mogu, a to je bar jednom godišnje. Beograd je meni uvek lep, ja sam Beograđanin s Cerak vinograda. Uživam u našem glavnom gradu i on mi je uvek isti. Osećam se kao da sam juče otišao odavde! Volim da menjam mesta na koje izlazim, viđam se sa starim drugarima i družim sa svima, pri čemu mi je nevažno ko je gde igrao i s kim.
Imaš li običaj da uplatiš po koji tiket?
– Obavezno s drugarima uzmem listu u ruke i izaberemo nekoliko parova kako bismo više uživali u gledanju utakmica. Umemo ponekad i da se ovajdimo, ukoliko nas niko od favorita ne izda!
MESI JE OPASAN I KADA ŠETA PO TERENU
Ronaldo ili Mesi?
– Ja sam Mesijev fan. On je bez premca najbolji na svetu, Mesi sve vreme igra, on je opasan i kada se šeta po terenu, nije sebičan. Kao trener uvek bih ga uzeo pre nego Ronalda. To je moj ukus. Ronaldo je vrhunski igrač, ali je Mesi za klasu bolji. Gvardiola je Mesija ubedio da mora da ima doprinos u defanzivi.
AMERIKANCI NAPREDUJU, ALI IM JE TEHNIKA SLABA
U intervjuu na ovom istom mestu nekadašnji predsednik "Crvene zvezde" Den Tana izjavio je da može da se kladi kako će SAD biti pre prvak sveta od Brazila i Rusije. Slažeš li se s njim?
– Sad, ne znam da li će baš pre Brazila... Amerikanci jesu veoma napredovali, ali ne "napadaju" sektore koji su mnogo bitni, a jedan od njih su tehnički elementi. Da bi došli na nivo vrhunskog fudbala, moraju da budu potkovani tehnički i taktički. Mentalitet, želja i profesionalizam su im genski dati. U ovom delu što sam naveo mora da dođe do radikalnih promena koje za sobom vuku i promene u samom Savezu. Tu mislim na ljude koji onemogućavaju taj iskorak.
Piše: Srđan Jovanović
Izvor: Mozzart sport
