Kornelije Kovač, kompozitor - Sarajevo sam obožavao, Terazije su me ipak vukle

Imao sam tek dve godine kada su se moji roditelji iz Niša, gde sam se rodio, preselili 1944. u Suboticu. Moj otac je iz Subotice 1939. godine stigao u Niš i zaposlio se u Osiguravajućem društvu, da bi 44, po ukazu Milana Nedića da stranci ne mogu da rade više u Srbiji, spakovao kofere. Tako smo se nas troje, zaobilazeći sve glavne puteve zbog nemačke vojske, vratili u njegov rodni grad, počinje ispovest za „Blic nedelje“ Kornelije Kovač.

Mnogi su me kasnije u životu pitali kako sam dobio ime Kornelije. Dedino ime bilo je Kornel i otac je po patrijarhalnom običaju odlučio da meni dodeli njegovo ime. Danas kada razmišljam o tome prosto mi deluje ta njegova odluka kao neviđena hrabrost - usred rata, u Nišu dati detetu ime Kornel! Naravno, ipak je majka našla solomonsko rešenje. Kornelije joj je delovalo mekše i više srpski. Kasnije sam tokom svog života u Londonu i Madridu koristio dedino ime. U Subotici smo živeli u roditeljskoj kući mog oca. Majka je imala mnogo problema da se uklopi u mađarsku porodicu u kojoj niko nije govorio srpski, ali je prebrodila sve nesuglasice i nevolje, jer je jako volela mog oca. Uspela je da nauči i mađarski jezik i do kraja života je ostala u Subotici.

Batine zbog klavira
Deda je bio violinista, kontrabasista, a onda i horovođa i dirigent u Subotičkoj operi. Otac je takođe bio multiinstrumentalista i kuća je bila puna raznih instrumenata - od trube do klavira, i prosto je bilo neizbežno da se brat i ja bavimo muzikom. Uz redovnu školu pohađali smo i muzičku. U redovnoj osmogodišnjoj školi bio sam među najgorim učenicima u razredu. Ništa me nije interesovalo, tako da sam od petog do osmog razreda stalno padao na popravni ispit i onda bio primoran da celo leto provedem učeći da ne bih izgubio godinu. Divio sam se herojima iz razreda koji su se suprotstavljali profesorima i bili hrabri u mnogim nestašlucima. Ja sam ih izdaleka pratio nemajući hrabrosti da se ponašam kao oni, ali sam nekoliko puta ipak bio prozvan kao saučesnik. Kod kuće sam glumio dobro dete, ali sam najveće batine dobio kada sam mesec dana izostao sa časova klavira ne prijavljujući tu moju hrabrost. Onda mi je otac zabranio da pipnem ijedan instrument i ispisao me je iz muzičke škole. Hvala bogu - mislio sam tada - ne moram više da vežbam dosadne Černijeve etide i skale. Društvo iz škole počelo je da se pali na muziku sa retkih ploča koje su nam bile dostupne u 50-im godinama. Moj favorit je bio Elvis Prisli, a onda sam otišao na neko predavanje o džez muzici i izbezumio se na muziku Dizija Gilespija - ništa nisam razumeo, ali me je privukla improvizacija.

Džez trio
Jedva sam završio osmogodišnju školu, a onda sam ipak namolio oca da se upišem u srednju muzičku. I tu se loš đak pretvara u odličnog, malo učim, a sve znam. Formiram svoj prvi džez trio i sviram na igranci u Sportskom društvu Partizan (valjda sam zato sedamdest i neke napisao himnu fudbalskog kluba Partizan).

Sarajevski period
Pošto nisam prošao prijemni ispit na beogradskoj muzičkoj akademiji, upisujem se 1961. na sarajevsku. Sarajevo je širom otvorilo vrata za sve kvalitetne i talentovane ljude i, moram da priznam da je, da li je to zbog najlepših godina mladosti i mog napretka u muzici ili zbog ljudi i prijatelja koje sam stekao u tom gradu, ostalo u mom srcu i duši kao jedan od najlepših perioda u životu. U tadašnjem „Svijetu“ izašao je članak sa naslovom „Najzad krenulo“ - u tom članku dobio sam najlepše pohvale kao mladi kompozitor i kompletan muzičar koji se posle dužeg vremena pojavio u Sarajevu. To je na mene delovalo kao neka holivudska priča. Osnivao sam sastave - BKB trio, Sekstet Kornelija Kovača, a moje su kompozicije primane na onda najprestižniji jugoslovenski festival Opatija. Na igranci u „Slozi“ svirala se džez muzika, to je za mene bilo veliko iznenađenje - u srcu Bosne svira se džez! A onda se pojavljuju Bitlsi i kreće opšta histerija među omladinom i među muzičarima.

Sa Indeksima
Polako odustajem od džez muzike i italijanske koja se svirala 60-ih godina. Pošto sam važio za muzičara sa pedigreom, Indeksi me primaju u grupu. Šezdesete su obećavale bolja vremena i sjajnu budućnost. Družio sam se sa Kemalom Montenom, Mahirom Palošem, Vedom Hamšićem, pesnikom Bogdanom Stojadinovićem i uvek, kao po pravilu, sa mnogo mlađima od sebe. Ali moji su ideali ipak bili tamo negde u Beogradu. U Sarajevu sam imao sve, ali snovi iz rane mladosti o najlepšem gradu, trolejbusima, devojkama, parkovima, Terazijama učinili su da povučem za moje sarajevske drugove nerazuman potez. Napustio sam Sarajevo i preselio se u Beograd.

Korni grupa
„Sunce“ je krajem 60-ih bilo stecište muzičara i umetnika svih kategorija. Tu sam sreo Bojana Hreljca iz Elipsi. Želeo sam da sve što mi je u glavi realizujem sa muzičarima koji mi veruju i koji imaju zavidni nivo muziciranja. Tako je prva kombinacija Korni grupe bila Bojan, Furda, Borko, (kasnije Boček), ja i Seka Kojadinović. U večitom traganju za boljim, kroz grupu su prošli Dušan Prelević, Dalibor Brun, Dado Topić, Zdravko Čolić i Zlatko Pejaković. Kritičari su bili zbunjeni: šta to u stvari oni sviraju? Ja danas mislim da smo se mi bavili muzikom. Ne rokenrolom, niti andergraundom, niti progresivnim džez rokom - ponekad lakim pop pesmama, a najčešće veoma sadržajnim formama kao što su bile „Jedna žena“ „Put na istok“, „Ne tako običan život“ itd. Često su mi postavljali pitanje: ko je bio najbolji od pevača Korni grupe? Svi su oni dali svoj doprinos u okviru svojih mogućnosti, ali najviše Dado Topić i Zlatko Pejaković.

Saradnja s Čolom
Video sam ga na televiziji sa grupom Ambasadori. Mlad, energičan, sa velikim opsegom glasa, pokretljiv na sceni. Rešio sam da odem do Sarajeva i popričam s njim. Posle par dana stekao sam utisak da je Zdravko doneo odluku, ali uz jedan uslov. Da popričam sa njegovim ocem. Shvatio sam taj razgovor kao proveru moje ličnosti - da li sam pouzdan, dobronameran i poverljiv kao čovek. Bez obzira što se Zdravko nije dugo zadržao u Korni grupi, mislim da su nam obojici veoma koristili saradnja i poznanstvo. Onda sam već shvatio da Čola nije frontmen za našu grupu, nego izraziti solista iza koga će se nalaziti bend koji ga prati. On je to ubrzo dokazao.

(sa Zdravkom i Biserom)

Najuspešnija saradnja
Posle razlaza, nekako smo se ponovo sastali. Da li me je Zdravko pitao za neke pesme ili sam se ja javio da obnovimo saradnju, sada se više ne sećam. Otpočeli smo saradnju kao solista i kompozitor, najplodniju saradnju u mojoj karijeri i najuspešniju. Često mi postavljaju pogrešno pitanje da li sam ja napravio Čolića. Mislim da je to prvo, neumesno, a drugo, nestručno pitanje. Niti kompozitor pravi pevača, niti pevač kompozitora. Dogodi se spoj dve ličnosti koje sarađuju na najbolji mogući način. Ako hoćete moje mišljenje iz ugla kompozitora, reći ću vam sledeće. Kada sam pisao pesme za Zdravka, razmišljao sam kao on, o njegovom opsegu, o najboljim muzičkim frazama koje će mu ležati, i uopšte o njemu i njegovoj publici. Zdravko je i kao čovek bio pun vrlina, od drugarstva do velike posvećenosti svom pozivu.

Popularnost
Nisam tip zvezde. Gledao sam da izbegnem skandale kojima se naslađuje žuta štampa i nikada nisam doživljavao svoj uspeh kao nešto što je vrednije od bilo koje životne profesije. Ono što su mi podarili Bog i moji roditelji je od najveće vrednosti i zahvaljujem im se svakog dana kada otvorim oči. Posle svoje četrdesete godine života, sve se više osećam kao Heseov Demijan, ali ne zato što sam se nametao da budem drugima vođa, nego zato što se to samo nametalo. Sa muzičarima i pevačima, sa početnicima u muzici, sa svima koji su tražili od mene pomoć i savet. Najveći uspesi su uvek stvarali najviše neprijatelja. Sve sam to prošao i ne čeznem za tim.

Spomenka
Moja bivša supruga Spomenka je prvo bila sjajna majka našoj deci, a onda i žena koja je u potpunosti razumela moje umetničke prohteve, krize i bolesti. Jer svaki kreativac je pomalo nesrećan i bolestan i traži razumevanje. Spomenka je pisala sjajne tekstove za moje pesme osetivši kako moje srce i duša kroz muziku govore i poznavajući me u svim izdanjima.

(Aleksandra Kovač)

Aleksandra i Kristina
Moja deca su moji biseri i moj najveći uspeh. Kada su bile sasvim male pokazivale su sklonost ka muzici kao i sva ostala deca. Ali stvari su se brzo promenile ka potpunoj posvećenosti muzici. Pevale su i svirale po čitav dan. I dajem na znanje svima da su svoje uspehe zaslužile samo svojim radom i talentom. Mnogo sam puta već rekao da njihov moćni otac nije prstom mrdnuo da im na početku karijere, a ni kasnije namesti nešto po vezi. Nisam od te vrste ljudi. Moj otac mi je rekao kada sam počinjao: ako vrediš i radiš - uspećeš, to sam preneo na svoju decu. Hoću da pomenem i svoju treću ćerku, malu pametnicu Anju, koja se, hvala bogu, ne bavi muzikom. Biće mnogo srećnija u životu, jer svet muzike danas... bolje da vam ne pričam.

Putovanja i bežanja
Bežao sam iz Beograda uvek kada sam osetio da stagniram zbog društvenih zbivanja, zbog odnosa sredine prema muzici kao umetničkoj kategoriji i zbog svog ličnog nezadovoljstva. Tako je bilo i sa Londonom i sa Madridom. Stipendirao sam sebe da naučim kako stvari u muzici funkcionišu na tom velikom Zapadu. Kada sam se vratio, shvatio sam da znanje stečeno tamo ovde nije moglo da se primeni. Ali ja sam se vratio bogatiji. Znanjem i iskustvom. Prijateljstvima s Japancima, Ircima, Andalužanima, Portugalcima, Jevrejima. Kada se nismo razumeli jezikom - razgovarali smo muzikom, i to je najveća vrednost mojih putovanja po Engleskoj i Španiji.

(Kristina Kovač)

Filmovi, nagrade
Filmska muzika je za mene značila slobodu izražavanja. Nema pravila komercijalnog tržišta, nema jeftine muzičke fraze. Sarađuješ s velikim timom ljudi, režiserom, scenaristom, tonskim montažerom, glumcima i osećaš se sigurno, jer svi rade na istoj ideji da filmu daju ono što slika, reč, režija i efekti zahtevaju. Dobio sam dve Zlatne pulske arene - 1972. i 1982. godine, za filmove Miše Radivojevića „Bez“ i „Snovi, život i smrt Filipa Filipovića“. Moj princip u filmskoj muzici je da je najbolja muzika u filmu ona koju ne primećuješ. Ona radi za film i ona predstavlja neraskidivi deo svake scene.

Ozbiljna muzika
Strašno mi je žao što se nisam ranije posvetio ozbiljnoj muzici. Imam osećaj da bih tu dao najviše od sebe. Često su me takozvani zabavnjaci tretirali kao previše ozbiljnog kompozitora i smeštali u ozbiljnu, dok su ozbiljnjaci smatrali da to ipak pripada zabavnoj muzici. Tako sam uvek bio nešto između, kao film Điđe Karanovića. Radim na mjuziklu godinama i ne znam koliko će to još da traje. Problemi su sa solistima iz popularne muzike koje želim da angažujem. Malo su neozbiljni, ali sve to valjda ide po pravilima šou-biznisa.

Biografija
Kornelije Kovač je rođen 1. januara 1942. u Nišu. Potiče iz poznate umetnièke porodice. Diplomirao je na odseku teorija i klavir. Pored klasiènog muzičkog obrazovanja, posvećuje puno vremena džez i rok muzici. Karijeru profesionalnog muzičara je otpočeo 1961. godine, a jednako uspešno oprobao se i kao kompozitor, pijanista, klavijaturista, producent i aranžer.

Avgusta 1968. god. seli se u Beograd, gde osniva Korni grupu. Osvojene nagrade i festivali na kojima je učestvovao su brojne, a 1974. bio je naš predstavnik na Pesmi Evrovizije. Piše muziku i za pozorište, filmove i televiziju.

napomena : tekst u potpunosti preuzet iz lista , 15.04.2007