Rafinerija "Beograd" čeka novo "gorivo"

Rafinerija "Beograd" retka je firma u restrukturiranju čiji dugovi ne premašuju vrednost kapitala procenjen na 5 mil EUR, a država je poslednji put februara prošle godine obećala strateškog partnera.

Radnici fabrike maziva, lubrikanata i antifriza gledaju u Agenciju za privatizaciju kojoj su dali predlog za svoj opstanak, a odgovor čeka i peto po redu rukovodstvo od raskinute privatizacije 2012.

U rafineriji "Beograd" stalo je tamo gde je godinama počinjalo - kod rerafinacije rabljenih ulja. Pogon nije u funkciji, a radi svega deset odsto kapaciteta i 150 ljudi.

- Kada bismo radili u punom kapacitetu proizvodnja bi bila reda 30.000 tona godišnje. Poslednji put to je bilo devedesetih godina - kaže tehnički direktor Mijat Ugrinović.

Tada se rafinerija i opremala. Najsavremenija mašina kupljena je 1998. a vredela je 2 mil EUR.

- Mašine vrede oko dva miliona evra i rade oko 1.600 kanti - za dan oko 10.000 i mnogo znače za jednu firmu kao što je rafinerija - ističe poslovođa Stevo Stojaković.

Imovina vredi 14 mil EUR, a dugova je devet miliona.

- Od 2005. godine nema obrtnih sredstava. Preduzeće je dužno dve godine za poreze, doprinose ne plaćamo a ni zdravstveno jer nemamo para - ističe generalni direktor Ljiljana Žugić.

Radnici primaju platu, dovoljno za održavanje nade. I njima su vlasti obećavale strateškog partnera.

- Mnogo puta su obećavali i ništa, ali se nadam da takva firma neće da propadne, bila bi prava šteta - kaže jedna radnica.

U sastavu fabrike je i laboratorija. U njoj se radilo u tri smene, sada u jednoj radi svega 12 zaposlenih. Poseduju aparat koji ispituje sve elemente periodnog sistema i rade analize za sebe ali i velike sisteme poput EPS-a i NIS-a.

- Ukidanjem ovakve laboratorije vi gubite telo koje može da izdaje sertifikat za maziva, kočne tečnosti, masti. To je veliki gubitak ne samo za nas već i za sve naše korisnike - objašnjava zamenik direktora laboratorije Vera Tomić.

Fabriku je privatizovao Grk koji je propao i državi je vraćena ogoljena, sa akumuliranim gubicima, bez sredstava, bez sirovina i sa minimalnom količinom gotovih proizvoda. Ali ipak, sa šansom da opstane.

Od starog vlasnika nisu ostali samo dugovi već i oprema za fabriku emulzija. Samo deo kontejnera nekad je vredeo osam miliona evra, a danas milion i po. Menadžment i radnici predložili su državi da proda tzv. "mrtav kapital", ali dve godine nisu dobili nikakav odgovor.

- Da smo to uradili pre dve godine sad bi bili profitabilna firma, međutim ovo čekanje samo označava obrnutu spiralu koja se zove propadanje - kaže generalni direktor Ljiljana Žugić.

Koreni rafinerije dosežu 1934. godinu. Do danas je preživela sve faze i nikada nije prestala da radi.