(Evropa) Bezbrižnu starost ne obezbeđuju ni dobrovoljni penzioni fondovi

Evropa je sa četiri sagovornika – prof. Jurijem Bajecom, prof. Zoranom Popovim, mr Mirjanom Grbović, direktorkom Društva za penzijsko osiguranje Dunav, i Zvonkom Cvekom, direktorom NLB Nova penzija – pokušala da ispita da li oslobođeni novac na ime smanjenja poreza na doprinose iz zarada zaposlenih treba usmeriti ka dobrovoljnim penzionim fondovima.

Oko 30 milijardi dinara je suma koja će godišnje ostajati poslodavcima u Srbiji na ime smanjenja poreza na doprinose iz zarada zaposlenih, i ako se ispune mere ekonomske politike odlazeće vlade, taj novac bi trebalo da bude uložen u nove poslove, što bi rezultiralo povećanjem zaposlenosti.

Naime, od 1. januara počeo je da se primenjuje izmenjeni Zakon o porezu na dohodak građana (smanjena je stopa poreza sa 14 na 12 odsto), prema kome poslodavci na 100 dinara zarade plaćaju 62,7 dinara doprinosa, umesto dosadašnjih 73 dinara.

Taj oslobođeni novac može se iskoristiti na dva načina: na povećanje zarada zaposlenih ili na usmeravanje u nove investicije.

Stručni savetnik Ekonomskog instituta u Beogradu prof. dr Zoran Popov smatra da je smanjenje doprinosa mera koja dovodi do mogućnosti da se rad učini jeftinijim.

– Ako taj novac prelijete u plate, ta mera ekonomske politike neće imati nikakvog efekta – kaže Popov.

Suština ove mere trebalo bi, prema njegovom mišljenju, da bude pojeftinjenje rada i pospešivanje zapošljavanja, s tim da jeftiniji rad snizi troškove proizvodnje i obori cene.

– Ako se oslobođeni novac prelije u potrošnju preko povećanja plata, onda će doći do porasta cena, što će rezultirati povećanu stope inflacije i padom životnog standarda – ističe Popov.

(Zoran Popov)

On dodaje da je reč o malim sredstvima da bi njihovo eventualno usmeravanje u privatne penzione fondove imalo efekta.

– Računica je jasna. Ako bi neko hteo da prima penziju od 500 evra mesečno (15 godina od momenata odlaska u penziju), on bi morao da ima ušteđevinu minimum 90.000 evra.

Da biste uštedeli tih 90.000 evra, morali biste tokom 25 godina mesečno da izdvajate 150 evra.

Ili, ako biste hteli neku veću penziju i da je primate 20 godina posle penzionisanja, morali biste da uštedite najmanje 120.000 evra.

To podrazumeva da ste tokom 40 godina rada mesečno u penzioni fond izdvajali 120 evra – objašnjava Popov.

On dodaje da, kada se sve to stavi u protivtežu s nekom alternativom, računica pokazuje nešto drugo.

– Ako, primera radi, kupite luksuzan stan u vrednosti od 120.000 evra, izdajete ga, onda mesečno možete dobiti rentu od 700 do 1.000 evra.

Popov ocenjuje da su dobrovoljni penzioni fondovi koji su kod nas uvedeni najsličniji tradicionalnoj štednji i ukazuje da je problem i u tome što ne možemo da se ratosiljamo postojećih penzionih fondova, kakve, inače, ima cela Evropa.

– Građanima postaje jasno, mlađim generacijama naročito, da za 40 godina, kad dođe vreme njihovog penzionisanja, penzije koje će se obezbeđivati iz postojećeg državnog fonda neće biti dovoljne da se od njih živi – kaže Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Država već sada iz budžeta pokriva 40 odsto deficita Fonda penzijsko invalidskog osiguranja, što je dovelo do toga da je prosečna penzija pala na 55 odsto prosečne plate.

– Nije teško zamisliti kolika će penzija biti kada se bude usklađivala jedino s rastom troškova života, a ne plata, kao dosad.

I zato smatram da bi novac oslobođen smanjenjem doprinosa svakako trebalo preusmeriti i u dobrovoljne penzione fondove – konstatuje Bajec.

(Jurij Bajec)

Šta o tome misle u Dunav osiguranju, jednoj od najstarijih osiguravajućih kuća u nas?

– Da nastali višak novca treba usmeriti u dodatno penziono osiguranje bilo je mišljenje jednog od predstavnika menadžmenta firme koja je stupila u kontakt s nama, ali je njegov predlog naišao na odbijanje zaposlenih koji su želeli da im se taj novac isplaćuje kroz platu – kaže mr Mirjana Grbović, direktor Društva za penzijsko osiguranje Dunav.

(Mirjana Grbović)

Prema mišljenju naše sagovornice, to je dobra prilika, od koje treba početi s privatnim penzionim fondovima.

– Firmu to ništa ne bi koštalo, uklapa se u klasične doprinose, minimalna uplata bi iznosila 846 dinara, a pojedinac bi u dogledno vreme mogao da računa na dopunsku penziju – ističe Grbovićeva.

Ona priznaje da je dva odsto izdvajanja relativno malo, jer se od te sume ne može očekivati velika penzija, ali smatra da je dobro krenuti s tim.

Ako poslodavac može da izdvoji deo novca firme i da se tako dobije suma od 3.000 dinara, iznos koji je inače neoporeziv, onda se tu već može računati na bolju penziju.

Zvonko Cvek, direktor NLB Nova penzija, kaže da se i u Sloveniji išlo na smanjivanje poreske osnove na prihod fizičkih lica.

On smatra da od sindikata svake firme i pregovora s vlasnicima ili menadžmentom zavisi da li će deo oslobođenog novca biti usmeren u dobrovolje penzijske fondove.

– Mi koji se bavimo tim poslovima zainteresovani smo da ta sredstva idu u dodatno penzijsko osiguranje.

Ali i društvo kao celina trebalo bi da bude za takav socijalni transfer, koji omogućava penziju s kojom može da se preživi.

Kada se završi započeta reforma penzijskog osiguranja, ne samo u Srbiji, već i u Sloveniji dobar deo ljudi imaće male penzije – ističe Cvek.

Prema sadašnjem Zakonu o penzijskim fondovima i planovima, poslodavac bi morao da organizuje penzijski plan.

– I pojedinci nezavisno mogu da zaključuju ugovore o osiguranju, ali poslodavac ne može sam da donese odluku ako zaposleni nisu saglasni za dopunsko dobrovoljno penzijsko osiguranje – kaže Mirjana Grbović.
Do polovine ove godine u Srbiji bi trebalo da s radom počne devet dobrovoljnih penzionih fondova.

Prvu licencu za taj posao prošle godine u septembru dobilo je Društvo za upravljanje Delta Đenerali.

U međuvremenu, licencu su dobili i Društvo za upravljanje Rajfajzen fjučer (Raiffeisen Future), Garant penzijsko društvo, DDOR Penzija plus.

Među onima koji čekaju licencu NBS su Dunav i NLB Nova penzija. Stav NBS-a je jasan – svako će dobiti licencu ako ispuni uslove za rad, što podrazumeva da osnivački kapital ne može da bude manji od milion evra.

– Treba razumeti veliko interesovanje inostranih dobrovoljnih penzionih fondova jer smo mi prazno tržište kada je ta oblast u pitanju, a životno osiguranje je još u zametku.

Uz to, što je dobro, uslovi za osnivanje društva za upravljanje i fonda vrlo su strogi. To je svojevrsna garancija kompanijama da će NBS i u tom segmentu uvesti red i pravila igre kao i u bankarstvu, i da neće biti prostora za mešetarenje – kaže Bajec.

Istraživanja banke Austrije Kreditanštalt (Creditanstalt) pokazala su da u Srbiji svega pet odsto ljudi uplaćuje privatnu penziju, o čemu svedoči svega 105.374 potpisanih ugovora o dobrovoljnom penzijskom osiguranju.

To je zanemarljivo ne samo u poređenju sa EU, već i sa užim regionom, jugoistočnom Evropom.

Austrijanci, međutim, pretpostavljaju da oko dva miliona ljudi u Srbiji ipak razmišlja o privatnim penzijama.
– Dobro je da ima konkurencije među dobrovoljnim penzionim fondovima, koji, kada se pogleda iskustvo drugih država, nisu toliko veliki po sredstvima koja prikupljaju – ističe Bajec.

Onda se s pravom postavlja pitanje da li svi koji dolaze u Srbiju dolaze zbog trećeg stuba, odnosno dobrovoljnog penzionog fonda, ili očekuju da država uvede drugi stub, odnosno obavezno penzijsko osiguranje, za koji u ovom trenutku nije spremna – kaže sagovornik Evrope.

Jedino je Čile uveo drugi stub penzijskog osiguranja jer je imao srećnu okolnost – mladu populaciju i velike budžetske viškove.

Ako bi Srbija uvela drugi stub, zaposleni bi morali dvostruko da izdvajaju: prvo za penzije sadašnjih penzionera, kao i za svoje penzije, a to bi njihov rad učinilo stravično skupim.

Za ideju koja se čula posle prodaje Mobija 63 – da se milijardu i po evra utroši za formiranje drugog stuba osiguranja – Popov kaže da nije dobra.

– Čak i ako bi postojao fond, prinos od tih 1,5 milijardi evra bio jako mali. Moj kategoričan stav baziran je na jasnom računu: ako bi godišnji prinos za datu sumu bio pet odsto (to je inače najveća moguća cena), dobili bismo veoma malu sumu.

Najvažnije u tom računu je da dobijeni novac ne bi mogao da pokrije penzije sadašnjih penzionera ni za deset dana – ubeđen je Popov, koji misli da se rešenje nalazi u ubrzanom razvoju i produženju radnog veka.

– Ako ljudi duže žive, treba duže i da rade. Evropa, sem Velike Britanije, suštinski je bazirana na velikim državnim penzionim fondovima koji su u manjim ili većim problemima i država im na neki način pomaže.

Uz to, evropske države su planirale dugoročne, 20-godišnje reforme, išle su na produženje radnog veka i stvaranje mogućnosti za dodatnu štednju – kaže Popov.

On smatra da za obavezni drugi stub Srbija zasad nema mogućnosti, ali će imati kada i ako se udvostruči nivo životnog standarda.

Uz to, prema njegovim saznanjima, i Svetska banka izričito je protiv toga.

ZORAN POPOV
Zaludan posao
– Dobrovoljni penzioni fond može pomoći samo onima koji imaju dovoljno para. Primera radi, da bi se izdvajalo 150 evra mesečno u fond, to podrazumeva platu od 1.500 evra.

Ako se 40 godina mesečno uplaćuje 3.000 dinara, može se očekivati penzija od nekih osam do devet hiljada dinara.

Čak i da imamo sva tri stuba, možemo da rešimo pitanje penzionera tek za nekih 30 do 40 godina.

Do tada moramo da rešavamo situaciju sadašnjih penzionera, kao i onih koji će u sledećih 15 godina otići u penziju.

MIRJANA GRBOVIĆ
Nemamo portfolio menadžera
– Mi se još nismo registrovali kao penzijski fond jer nemamo portfolio menadžera, na šta nas obavezuje Zakon o penzijskim fondovima i penzijskim planovima.

Zakon je donet u septembru 2005, a počeo je da se primenjuje u aprilu 2006. Komisija za hartije od vrednosti bila je u obavezi da organizuje komisije gde bi se polagali ispiti i dobijale licence za portfolio menadžere.

Međutim, to je urađeno tek u septembru prošle godine. Licencu za portfolio menadžera dobili su ljudi koji već imaju CFA diplomu, koju su dobili u Americi.

Dosad je ispit kod komisije položilo njih šestoro, a od tog broja troje su državljani Srbije.

Inače, kurs su upisala 23 polaznika i niko dosad nije položio sva četiri ispita, što znači da niko nije dobio ni licencu portfolio menadžera.

Da bi se dobila licenca CFA, potrebno je tri godine školovanja. Svaka godina rada i polaganja ispita donosi jedan stepen CFA. Posle tri godine školovanja dobija se najviši stepen licence.

Praksa u Americi je da samo 30 studenata upiše godinu a od tog broja položi ih 35 odsto jer je reč o zahtevnim i teškim ispitima.

Pa kada uporedite njihovih 35 odsto s naših nula, onda vam je jasno o čemu je reč.

Stubovi osiguranja
Prvi stub – Sistem tekućeg finansiranja (pay-as-you-go) kod kojeg se podrazumeva da postojeći zaposleni izdvajaju doprinose u državni fond iz koga se isplaćuju penzije trenutnim penzionerima.

Drugi stub – Obavezno privatno penzijsko osiguranje, sistem u kome je poslodavac obavezan da svim zaposlenim izdvaja određeni procenat iz bruto plata na lične račune.

Stručnjaci su ovaj vid penzijskog osiguranja okarakterisali kao vid kapitalizovane štednje, gde visina penzija zavisi od količine uplaćenog novca, uvećanog za prinose koje ostvari kompanija koja upravlja tim novcem.
Samo taj vid penzionog osiguranja donosi bezbednu starost.

Treći stub – Dobrovoljno penziono osiguranje svodi se na mogućnost bilo kog pojedinca da uplaćuje na sopstveni račun onoliko novca koliko sam odredi.

Pored toga, i poslodavci mogu da uplaćuju novac za svoje zaposlene, pri čemu je naš zakon za sumu do 3.000 dinara uveo oslobađanje od poreza.

Visina penzije zavisi od uloženog novca, koji je uvećan za prinos, ali pošto se treći stub bazira na dobrovoljnosti, on po pravilu ne pokriva celu penzionersku populaciju i zato ne rešava problem u celini.

Čileansko iskustvo
Privatizacija penzionog sistema u Čileu dovela je do radikalne redistribucije moći od države ka civilnom društvu, a radnici su preobraćeni u vlasnike kapitala.

Sve je počelo 1981. godine uvođenjem penzijskih fondova i kompanija koje su njima upravljale.

Obaveza zaposlenih bila je da deset odsto zarade štede na individualnim računima (drugi stub), uz mogućnost da uplaćuju dodatne prinose najviše još deset odsto zarade (treći stub), pri čemu se država odrekla poreza na štednju, kao i na prihode koji se dobijaju investiranjem tih sredstava.

Posle 15 godina penzije su u odnosu na pay-as-you-go sistem bile veće za 50 do 100 odsto, u zavisnosti o kojoj kategoriji penzija je reč.

Dugoročno gledano, reforma penzionog sistema u Čileu se više nego isplatila toj zemlji, jer je u privatni penzioni sistem akumulirano više od 25 milijardi dolara, što je predstavljalo čak 50 odsto BDP-a.

poziv na pretplati na časopis na www.evropanedeljnik.co.yu