Kako započeti biznis u Srbiji

Za registraciju preduzetničke radnje ili firme potrebno je od 30 do 80 EUR. To je samo prvi korak u pokretanju sopstvenog posla. Drugi korak je obezbediti novac za opremu, materijal i poslovni prostor.

Kao izvor početnog kapitala mogu da posluže mnogobrojni programi pomoći i podsticaja za pokretanja sopstvenog biznisa.

Nacionalna služba za zapošljavanje daje bespovratne kredite u visini od 160.000 dinara. Ovu pomoć mogu da dobiju nezaposlena lica koja imaju završenu obuku za pokretanje sopstvenog biznisa, pod uslovom da imaju dobar biznis-plan. Na konkursu prolaze samo najbolji. Njihova obaveza je da narednih godinu dana firma radi i da plaćaju poreze i doprinose.

Fond za razvoj početnicima nudi takozvani startap kredit, koji se otplaćuje pet godina sa grejs periodom od 12 meseci. Ti krediti su do 1,5 miliona dinara za preduzetnike, odnosno do četiri miliona za privredna društva.

Osnovna dilema je koliko je novca potrebno da bi se otpočelo s nekim poslom. Pravog i preciznog odgovora - nema. Iskustva su različita. Nekome je bilo dovoljno 100 EUR, dok su drugi na samom početku ulagali i po više hiljada evra.

Nebojša Matić, vlasnik sada već uspešnog preduzeća "Mikroelektronika", počeo je sa minimalnim novčanim ulaganjima, ali sa velikim ulaganjem vremena u razvoj svog biznisa.

- Rešio sam da se bavim mikrokomponerima. To je tek tada počelo da se pojavljuje, a danas je u punom zamahu. Uložio sam tada oko 100 današnjih evra koje sam pozajmio od cimera, kupio delove, kabliće iz računara i napravio prvi mikrokontroler - priča Matić.

Sastavljao ga je iza ormara gde mu je bio krevet, u sobi koju je delio sa cimerom, klečeći za stolom. Prvi je napravio za sebe, a onda za kolegu, a zatim za njih nekoliko.

Prošlogodišnji "Blic preduzetnik" godine Nebojša Matić, vlasnik "Mikroelektronike" koja sada zapošljava 60 ljudi sa prosečnom platom od 700 evra, rado se seća preduzetničkih početaka. Matić u priči o počecima za "Blic" kaže da je prvi pokušaj da sam nešto zaradi usledio kada su mama Bisenija i tata Milan prestali da šalju pare.

- Prvo sam hteo da budem parketar. Ozbiljno sam razmišljao o tome. Taj posao traži pedantnost i preciznost, što sam mogao da radim. Odustao sam jer mi je za to trebalo više novca pošto bih morao da kupim mašinu. Srećom, okrenuo sam se elektronici - ispričao je Nebojša Matić.

- Na sto uloženih zaradim 20 EUR. Prvo sam prodavao jedan u šest meseci, zatim po dva mesečno, a danas 600 dnevno. Od nule do 4 mil EUR obrta godišnje, koliko firma danas pravi - kaže Matić.

Po završenim studijama mašinstva, bez šanse za zaposlenje, i Vuk Dragović se na predlog oca upustio u pokretanje posla i u razvoj firme "Ving", koja se bavi proizvodnjom delova za vazduhoplove i lake letelice.

- Počeli smo u iznajmljenom prostoru krajem 2000. godine, a sopstveni proizvodni pogon smo uspeli da kupimo tek 2007. - priča Dragović za "Blic".

Nisu koristili programe pomoći, a firma se razvijala postepeno, uglavnom iz sopstvenih sredstava.

- Ovo je veoma spor proces i često smo bili prinuđeni da odustajemo od poslova pošto nismo imali adekvatnu infrastrukturu. Kapital neophodan za brzo i pravilno razvijanje posla je uglavnom nedostupan. Zato su u takvoj situaciji bitni ideja, vizija kuda želite da se razvijate, istrajnost i neprestani rad. Naravno, ovo je veoma spor i u osnovi nesiguran put - objašnjava Dragović.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 15.4.2014.)