Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
(Ekonomist) Kako poslovati sa Rusijom - Zahtevno ali zahvalno tržište
Ponedeljak, 15.01.2007.
07:11
Komentari
Na oktobarskom Sajmu hrane u Moskvi, jednom od najvećih u svetu, ugovoren je izvoz 2,5 hiljade tona jabuka iz Srbije za Rusiju. Ta vest dobila je prilično zapažen publicitet u domaćim medijima, mada je količina ugovorenih jabuka više nego skromna. Bio je to još jedan dokaz da u Srbiji i dalje vladaju nepoznanice i predrasude o ruskom tržištu i ruskoj ekonomiji. Da je drugačije, teško da bi vest o izvozu 2,5 hiljade tona jabuka zavređivala veću pažnju, jer tu količinu Moskva (sa brojem stanovnika koliko ima Srbija) “pojede” za jedan dan.
Odavno, međutim, nije vest da se neka srpska firma dobrim i konkurentnim proizvodom probila na rusko tržište. Ne zato što ih nema, već zbog toga što su takve vesti uvek u senci velikih i “teških” državnih poslova između dve zemlje, koje uglavnom ugovaraju politički lideri a realizuju državne kompanije. I pred kraj prošle godine odlazeća Vlada Srbije pobrinula se da u periodu “bezvlašća” (od njenog pada do izbora) učvrsti i cementira “duhovne, kulturne, istorijske pa i privredne veze” sa “velikim bratom” na Istoku.
Tako dve i po hiljade tona jabuka izgledaju kao mrvice spram ugovorenih (a o najavljenim da se i ne govori) “državnih” biznisa koji se mere milijardama dolara: ustupanje Rusiji, odnosno Gaspromu, nacionalnog suvereniteta nad gasnom privredom (odlučila Vlada Srbije bez tendera ili saglasnosti parlamenta), pompezno potpisan Memorandum o izgradnji gasovoda kroz Srbiju (najavljeno je da će to koštati milijardu dolara), regulisanje klirinškog duga (oprošteni dugovi za gas + remont Đerdapa i nuklearnog reaktora u Vinči, sve u svemu 288 miliona dolara), remont dva aviona srpske avijacije tipa “mig 29” u Rusiji, davanje saglasnosti Moskovskoj banci da kupi srpsku Agrobanku (odluka Narodne banke Srbije), izvoz srpskog naoružanja u Jermeniju uz dozvolu ruskog predsednika Putina... Sve je bilo spremno (da Vlada nije pala) i da Naftna industrija Srbije bude prodata Rosnjeftu. Ili Lukojlu?
Korisnik federalnog programa
(Goran Židišić, Hemofarm)
Da li kao ruska firma imate zaštitu države i šta konkretno njome dobijate?
G. Židišić: To ćemo tek da osetimo, jer još uvek nismo počeli da proizvodimo. Ali, dobićemo pravo i prioritet da učestvujemo u federalnom programu snabdevanja lekovima. Reč je o velikom zdravstveno socijalnom programu na nivou države za koji se izdvaja od dve do tri milijarde dolara. Država programom obezbeđuje lekove za invalide, veterane ratova, socijalno ugrožene kategorije, a preko Fonda otkupljuje lekove od distributera.
U Rusiji ima oko hiljadu proizvođača lekova. Svi oni nemaju takav dogovor sa državnim Fondom. Kako je Hemofarmu to uspelo?
G. Židišić: Postoji lista lekova koje Fond uzima, a lekovi na listu ulaze prvenstveno kvalitetom i cenom. Hemofarm se smatra izuzetno kvalitetnim i ozbiljnim proizvođačem lekova, sa pristupačnim cenama. To ne znači da su nam cene znatno niže od nekih drugih, niti nam je to politika, nego da je odnos kvaliteta i cene na nivou ozbiljnih generičkih svetskih proizvođača. Hemofarm je i do sada učestvovao u tom programu, ali kao uvoznik. Do kraja 2006. godine u programu smo učestvovali sa oko 2,5 miliona dolara, a u 2007. godini očekujemo minimalno deset miliona dolara.
Promena klime
A do pre samo dve-tri godine svaki ruski političar ili diplomata koji je dolazio u Beograd i javno i po kuloarima žalio se i oštro negodovao što srpske vlasti ne dozvoljavaju ruskom kapitalu da uđe u Srbiju. Za razliku od Crne Gore, Srbija je prvih godina tranzicije bila “zabranjena zona” za ruski kapital i ta činjenica uzimana je kao politička odluka Beograda. Takav stav među zapadnim analitičarima tumačen je kao strah Beograda da ruski tajkunski (“prljavi”) kapital kontaminira srpsku tranziciju. Prema verodostojnim izvorima, sve do otprilike pre godinu dana ruski zvaničnici, uključujući i predsednika Vladimira Putina, koristili su i zvanične susrete da srpskim političarima izraze nezadovoljstvo političkim rampama koje su podizane na pomen dolaska ruskog kapitala.
Čak je i rusko-srpski “prvijenac” - akvizicija Beopetrola od strane Lukojla - sve do skoro nailazio na veliki otpor stručne (ali i laičke) javnosti zbog sporosti koju je ruska kompanija pokazala u modernizovanju prepotopskih benzinskih pumpi zaostalih od INE iz vremena bivše SFRJ. Nikolaj Novožilov, prvi sekretar ruske ambasade u Beogradu, izjavio je tim povodom (Tanjug, 24. mart 2006. godine) da je Lukojl uložio dosta para i da želi da radi u Srbiji, ali da ima mnogo problema. “Kod modernizacije benzinskih pumpi od Lukojla je zahtevana ista procedura kao da gradi nove. Uredba o zabrani uvoza derivata i obaveza prerade nafte u rafinerijama u Pančevu i Novom Sadu doprinosi da ta kompanija posluje na granici rentabilnosti. Moskovska vlada potpisala je sporazum o saradnji s Vladom Srbije u nameri da izgradi trgovinsku kuću Moskve u Beogradu, a još ne može da nađe lokaciju”.
I Andrej Hripunov, šef Trgovinskog predstavništva Ruske Federacije u Beogradu tvrdi da je “bilo slučajeva da ruske firme nisu uspele da realizuju svoje planove na ovom tržištu. Na primer, Konvers grupa je htela da kupi Kulsku banku, ali nije dobila dozvolu Narodne banke Srbije. Bilo je i drugih primera, ali ne bih rekao da u Srbiji postoji antiruski pravac”, zaključio je ipak Hripunov.
Sudeći po ponašanju vlasti u Beogradu izgleda da je to vreme prošlo i da se takav odnos prema “Rusima” promenio. Prekid pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji (udaljavanje od Brisela), neumitno suočavanje sa odlukama o statusu Kosova (udaljavanje od Londona i Vašingtona) i pogodan tip vlasništva velikih infrastrukturnih preduzeća u Srbiji za političko mešetarenje (državno-partijska imovina) okrenuli su srpsku vladajuću nomenklaturu (čiji je premijer Vojislav Koštunicu viđeniji prvak) prema Rusiji.
U novogodišnjem predizbornom intervju (pretenciozno nazvanom “raport o stanju nacije”) na javnom servisu RTS odlazećem premijeru Srbije postavljeno je pitanje: “Vaša Vlada je ove godine za mnoge neočekivano isturila kao prioritet prvog reda naše političke i ekonomske odnose sa Rusijom. Da li to ometa Vladinu orijentaciju da vodi Srbiju u Evropsku uniju?” Na to je Koštunica odgovorio: “..Srbija ima moćnog saveznika – Rusiju... Potpuno je prirodno da Srbija ima ravnotežu u odnosima sa velikim silama. Ali odnosi sa Moskvom su važni i iz jednog dodatnog razloga, jer ipak i iznad svega pripadamo jednoj istoj porodici slovenskih naroda i mislim da nas što-šta i duhovno i kulturno i istorijski povezuje i zato je za mene predstavljalo veliku, dobru vest sve ono što je u poslednje vreme urađeno, kad je reč o ekonomskoj saradnji sa Ruskom federacijom. Tu mislim na regulisanje klirinškog duga, na Sporazum o slobodnoj trgovini koji će biti ratifikovan i time i politički osnažen početkom 2007. godine i, naravno, na Memorandum o izgradnji gasovoda kroz Srbiju i na mnoge druge sporazume koji predstoje, pa na kraju krajeva i na ovaj o remontovanju naših migova u Rusiji”.
U trci za dokazivanje dobrih odnosa sa Moskvom (odnosno sa predsednikom Putinom) nije zaostajao ni predsednik Srbije Boris Tadić, efektno poentirajući na štrajku kragujevačkih oružara koji su ostali “kratki” nekoliko miliona dolara, jer je Rusija “zabranila” izvoz srpskog naoružanja u Jermeniju (da se, navodno, ne bi poremetio bezbednosni balans na Kavkazu). Na Tadićevu molbu, Putin je galantno skinuo embargo, o čemu je predsednika Srbije izvestio ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev, a sve to je u Kragujevcu dočekano ovacijama i povratkom oružara na posao. U saopštenju izdatom iz kabineta u Pionirskom parku kaže se da su “Tadić i ambasador Aleksejev ocenili da odnosi Srbije i Rusije napreduju uzlaznom linijom i izrazili zadovoljstvo činjenicom da su ekonomske teme, koje su predsednici Putin i Tadić inicirali na sastanku u Moskvi, počele da se ostvaruju”.
Ti susreti “u četiri oka” srpskih zvaničnika sa ruskim predsednikom koriste se uglavnom kao šifrovane (dakle, mnogo važne) poruke domaćoj javnosti iz kojih bi trebalo zaključiti da je Srbija nekakva Putinova “miljenica” i da će joj valjda zato mnogo toga biti udovoljeno.
Zarad “uzvraćanja ljubavi” nastala je prava trka ministara ko će pre dodeliti neku koncesiju ili ustupiti i prodati neku firmu/banku ruskim partnerima. Tom maniru pripada i izjava ministra privrede Predraga Bubala (u Moskvi, 13. decembra) koji je novinarima rekao “da je obavestio Ruse da je Narodna banka Srbije dala saglasnost Moskovskoj banci da kupi Agrobanku iz Beograda”.
I ministar energetike, Radomir Naumov, izjavio je u Moskvi (1. novembar 2006.) da bi “Srbija pozdravila pojavljivanje ruskih kompanija na tenderima u procesima privatizacije i izgradnje energetskih kapaciteta”.
Domaćoj javnosti šalje se signal da “tako treba” jer će Rusija u Savetu bezbednosti UN braniti srpske interese i glasati protiv nezavisnosti Kosova.
Ta vrsta političke trgovine i ekonomsko otvaranje Srbije za ruski kapital najavljeni su pre nekoliko meseci u izjavama predsednika Tadića i premijera Koštunice. (Od tada su u medijima učestali naslovi tipa: “Ruska preduzeća žele da kupe RTB, NIS, Prvu petoletku”...”Rusi dolaze”... “Rusi merkaju najbolje”...). Tadić se u razgovoru sa ruskim ministrom za vanredne situacije Sergejom Šojguom založio “za zajednički nastup državnih kompanija Gasprom i Srbijagas na teritoriji Srbije, a možda i celog Balkana. To je pitanje kojem pridajem najveći mogući značaj i to je pitanje strateškog interesa i razvoja Srbije”, istakao je srpski predsednik 7. avgusta 2006. godine. A premijer Koštunica je na otvaranju 10. međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu (14. jun 2006.) rekao da “Srbija pridaje poseban značaj stalnom unapređivanju ekonomskih odnosa sa Rusijom. To podrazumeva što veće učešće srpskih firmi na ruskom tržištu i što veće prisustvo ruskih investitora u Srbiji. Vlada Srbije želi da da naročit podstrek ovoj saradnji. Srbija je zainteresovana za učešće stranih investitora u svojoj privredi, a činjenica da je Rusija prvi spoljnotrgovinski partner otvara vrata ruskim firmama u Srbiji. Za investiranje, učešće u privatizaciji i zajednička ulaganja postoji obostrana dobra volja i spremnost”.
Kako premijerova obećanja izgledaju kad se prevedu u život ubedljivo su pokazali autori specijalizovanog sajta Enerdžiobzerver. Dakle, pojavila se (5. januar 2007.) informacija (o kojoj se u poslovnim krugovima Beograda već dugo priča) da je novi favorit srpske vlade za strateškog partnera Naftne industrije Srbije, umesto Lukojla, postao Rosnjeft, kćerka-firma Gasproma. Prema nezvaničnim saznanjima, pregovori predstavnika srpskih vlasti sa ruskom kompanijom traju dva meseca i Rosnjeft insistira da postane strateški partner NIS-a, ali bez raspisivanja tendera za privatizaciju. Rosnjeft se, navodno, zalaže za dokapitalizaciju, kojom bi se u zamenu za deo vlasništva NIS-a obavezao na investicije.
Da li ima istine u informaciji Enerdžiobzervera može se naslutiti iz izjave pomoćnika ministra rudarstva i energetike Slobodana Sokolovića koji je rekao da “Vlada Srbije ne pregovara niti je pregovarala sa ruskim Rosnjeftom o učešću te naftne kompanije u privatizaciji Naftne industrije Srbije“. Sokolović je potvrdio da Rosnjeft nikada nije izrazio interes za učešće na tenderu za privatizaciju NIS-a, a Enerdžiobzerver tvrdi da ta ruska kompanija hoće da kupi NIS, ali mimo tendera.
Državna kompanija Rosnjeft treći je proizvođač nafte u Rusiji sa dnevnom proizvodnjom od 1,6 miliona barela.
Inače, Rosnjeft kao potencijalnog kupca NIS-a spomenuo je i Andrej Hripunov koji je na pitanje Ekonomist magazina da li će Gasprom biti ruska kompanija koja će na srpskom tržištu predvoditi sve ostale firme iz te zemlje, odgovorio: “Gasprom je izuzetno zainteresovan i aktivno se priprema za eventualnu kupovinu NIS-a. Jedna Gaspromova ćerka-firma, ‘Rosnjeft’, velika je ruska naftna kompanija koja ima svoja nalazišta nafte, ali nema dovoljno kapaciteta za njenu preradu i to je glavni razlog da kupi NIS sa njegovim rafinerijama. Ali sve će se videti kada se raspiše tender koji se stalno odlaže”.
Šanse za izvoz
Ekonomski odnosi dve zemlje još boluju od nasleđa i inercije prošlosti (klirinška razmena, barter aranžmani, povlašćene liste, pogodbe na nivou država), ali i dalje je značajna nesrazmera u veličinama ekonomija. Primera radi, energenti čine više od 80 odsto ruskog izvoza u Srbiju, koji je na kraju 2006. godine vredeo 2,3 milijarde dolara, a srpski izvoz u Rusiju iznosi jedva 300 miliona dolara.
U senci velikog državnog “biznisa”, na običnom tržištu, “koprcaju” se srpske kompanije koje žele da pokažu da u Srbiji ne razmišljaju svi o Rusiji (onako kako je opisao Milan Vukosavljević u tekstu koji je deo ove teme) “kao o Sovjetskom Savezu i tržištu na kom se svašta može prodati”. Za takve kompanije više je nego važan samo jedan podatak – da realni prihodi stanovništva Rusije rastu po godišnjoj stopi od 10 do 15 odsto. Dragan Žarković, predsednik grupacije rezidencijalnih podova u međunarodnoj kompaniji Tarket kaže da “svaka korporativna strategija koja predviđa da neka firma bude uspešna u bilo kojoj oblasti, a da nije značajna u Rusiji je strategija koja nema šanse na uspeh”.
Svi poslovni ljudi koji razvijaju ozbiljan biznis u Rusiji tvrde da je to moderna kapitalistička država u kojoj tržište odlično funkcioniše i gde se država previše ne meša u ekonomske poslove.
Miroslav Mitković, savetnik predsednika Privredne komore Srbije, kaže da se u Rusiji pojavila ogromna ponuda roba i usluga i da je na tržištu očigledan vrlo agresivan nastup zapadnih firmi. Mitković smatra da bi šansa Srbije mogla biti u izvozu zamrznutog mesa - goveđeg, svinjskog i junećeg. “Možda je najveći problem nekonkurentnosti naših proizvoda u Rusiji skup transport. Većina roba ne može da izdrži tu cenu. Jedan šleper od 20 tona košta 3,5 do četiri hiljade evra i ako firma ima vrednost proizvoda od oko pet-šest hiljada znači da će cena njenih proizvoda skočiti skoro duplo”, kaže Mitković. On navodi da šansu u narednom periodu mogu da imaju firme kao što su Rubin, Si end Si, Juhor i Bambi koje su već sertifikovale (usaglasili sa ruskim standardima) svoje proizvode, jer bez tih sertifikata nema nastupa na ruskom tržištu. “Mnoge firme u Srbiji i ne znaju da treba da sertifikuju svoju robu. To uglavnom rade ruske specijalizovane firme, a Privredna komora Srbije preporučuje firme koje se time bave. Proces sertifikovanja uglavnom nije komplikovan i za većinu proizvoda traje dve do tri nedelje, zavisno od toga da li se sertifikuje jedan proizvod ili cela linija. Pri sertifikovanju linija kod Juhora, Rubina, Vode Vode... pregled je trajao do dva dana, nakon čega je pregledana dokumentacija i za dve nedelje posao je bio završen. Najskuplje je sertifikovati lekova, jer samo za jedan lek mora da se plati 30 hiljada dolara. Kod drugih proizvoda plaća se od 300 do hiljadu dolara po proizvodu, odnosno 10-15 hiljada po proizvodnoj liniji”, kaže Mitković.
Prema podacima zapadnih analitičara na ruskom tržištu hrane godišnje se obrne 5,7 milijardi dolara, a polovinu čine proizvodi iz uvoza.
Među preduzetnicima-pionirima koji su krenuli na Istok “da traže zlato” našla se i subotička kompanija Si end Si koja je (sredinom decembra 2006. godine) saopštila da je u Rusiji osnovala firmu i da je počela na to tržište da izvozi mineralnu vodu “Voda voda”. Prvih 102.000 litara ove vode prodavalo se u jednoj od najvećih moskovskih trgovinskih mreža “Sedmi kontinent”, a očekuje se da uskoro počne prodaja i u trgovinskim lancima “Ašan” i “Ramstor”. Kompaniji Si end Si nije bila potrebna nikakva politička zaleđina da bi svoju vodu prodavala na tržištu Rusije. Jedini “sistemski” uslov za plasman “Voda vode” na rusko tržište bio je sertifikat o potvrdi kvaliteta.
Na pitanje šta bi Srbija mogla da izvozi na rusko tržište a to ne čini, Andrej Hripunov kaže: “Više poljoprivrednih proizvoda, sokova, kisele vode i vina. Situacija sa vinom na ruskom tržištu se promenila, tamo je nestašica, tako da ima prostoru za izvoz vina u Rusiju, a u Srbiji se pravi dobro i kvalitetno vino. Naravno, može da se izvozi više mesa, slanine, mesnih prerađevina”. Problem je, međutim, što je vino (ali, ne samo ono) izuzeto iz Sporazuma o slobodnoj trgovini. “Vino jeste na listi izuzeća, ali samo flaširano vino u pakovanjima do dva litra, svako veće pakovanje može slobodno da se izvozi. Izuzeto je još i živinsko meso, neke vrste tkanina, nameštaj, sveukupno oko četiri-pet odsto proizvoda iz Srbije ne podleže pod Sporazum o slobodnoj trgovini već se nalazi na listi izuzeća. Za ove proizvode će važiti odluka Vlade Rusije o preferencijalima što znači da će uvoznici srpske robe imati popust na plaćanje carine u iznosu 25 odsto. Donošenje odluke se oč4ekuje uskoro, jer posle razdvajanja Srbije i Crne Gore treba uneti u spisak nove zemlje kojima Rusija dodeljuje preferencijale, dakle posebno za Srbiju i posebno za Crnu Goru”, kaže Hripunov.
Pomoćnik srpskog ministra poljoprivrede Danilo Golubović tvrdi da postoji veliki paradoks kada su u pitanju izvozni poslovi sa Rusijom: “Imamo najbolje uslove, a slabo ih koristimo. Kao država nismo dovoljno učinili da promovišemo ovakvu saradnju. Ipak ostaje činjenica da smo u velikoj meri pomagali naše izvoznike različitim subvencijama. Nikako se ne sme reći da je Rusija prevelik zalogaj za nas. Pre svega mi nećemo izvoziti u Moskvu, već u one krajeve gde je konkurencija slabija i gde zaista možemo zadovoljiti potrebe tog tržišta”. Golubović tvrdi da će država učiniti sve i da će dati apsolutnu logističku, marketinšku i tehničku podršku svim izvoznicima u Rusiju. “Već sada razmišljamo da povećamo subvencije za izvoz u odnosu na prošlu godinu”, izjavio je Golubović.
Zabeležen je slučaj da se osam domaćih preduzeća udružilo u firmu Fudlend da bi obezbedili kapacitet za izvoz većih količina voća u Rusiju. Tako je zajednički kapacitet za skladištenje voća povećan na 9.000 tona u savremenim ULO hladnjačama.
PIK Južni Banat iz Bele Crkve je takođe jedno od preduzeća koje je započelo izvoz u Rusiju. Pre desetak godina izvozila se roba lošijeg kvaliteta (II klasa), u međuvremenu na ruskom tržištu preslikan je zapadni sistem snabdevanja hranom pa je Južni Banat bio primoran da sledi nivo ponude vodećih zapadnoevropskih proizvođača - roba mora da bude sortirana prema veličini, boji i nijansama boje, ambalaža mora da bude atraktivno dizajnirana i mora da postoje ozbiljne količine u kontinuitetu. “Pošto jabuka mora da bude apsolutno čista, bez ikakvih oštećenja i sa jasno definisanom bojom, morali smo da potpuno promenimo sistem gajenja jabuke i breskve i da za to angažujemo konsultante iz inostranstva kako bi postigli zahtevani kvalitet”, kaže Aleksandar Jotov, predsednik Upravnog odbora PIK Južni Banat.
Iskustva uspešnih
Veliki poslovi čiji je provodadžija (ugovarač) država i još uvek skromni izvozni pokušaji proizvođača hrane ne omogućavaju da se stekne prava slika o ruskom tržištu i pravilima koja važe na njemu, o uslovima poslovanja u toj zemlji, kupovnoj moći stanovništva, prisustvu svetskih kompanija, odnosu lokalne administracije prema biznisu... Sva ta saznanja korisna su kao platforma za pravljenje strategije nastupa na tom tržištu. Po načinu kako mnoge srpske firme “hrle” u Rusiju, reklo bi se da su pogrešne, ne samo političke nego i ekonomske predstave o toj zemlji.
Svaki ozbiljan sagovornik u srpskim poslovnim krugovima može da potvrdi da postoje barem dve kompanije koji su neprikosnoveni lideri i autoriteti na ruskom tržištu – multinacionalna kompanija Tarket (Sintelon) iz Bačke Palanke i vršački Hemofarm.
Sagovornici Ekonomist magazina iz ove dve kompanije - (već pomenuti) Dragan Žarković i Goran Židišić, direktor predstavništva Hemofarma u Rusiji - na sasvim drugačiji način od vladajuće percepcije govore o tržištu Rusije i analiziraju ekonomske odnose dve zemlje.
Tarket (Sintelon) posluje na sovjetsko-ruskom tržištu od osamdesetih godina prošlog veka i ima fabriku za proizvodnju elastičnih podova za kućnu i komercijalnu upotrebu u Samarskoj oblasti, hiljadu kilometara jugoistočno od Moskve. Na toj lokaciji zapošljava 1.000 radnika, a ukupno zaposlenih u Rusiji ima 1.500. Dragan Žarković kaže da je Rusija danas država sa ogromnim potencijalom - ljudskim, energetskim, tehnološkim. “Da bi se poslovalo u Rusiji, kompanija mora da bude tamo, mora da bude prisutna, mora da zna tržište... To je vrlo složeno tržište. Svako ko želi da bude svetski lider, mora da bude prisutan u Rusiji i mora da bude prisutan ne u Moskvi, nego i po unutrašnjosti. Mi u svim delovima Rusije imamo svoje lokalne prodajne organizacije, lokalne ljude i celo tržište snabdevamo sa jednog centralnog skladišta, imamo partnerstvo sa našim distributerima i prisutni smo na više od hiljadu prodajnih tačaka. To je sistem ako hoćete da budete vodeći na takvom tržištu”, kaže Žarković.
Hemofarm je izgradio fabriku u Obninsku, nadomak Moskve, ona bi uskoro trebalo da počne proizvodnju lekova i da omogući kompaniji da na kraju ove godine poveća učešće na ruskom tržištu sa jedan na 1,2 odsto. “Čini se malo, ali nije”, kaže za Ekonomist Goran Židišić, objašnjavajući kako kompanija Sanofi Aventis (koji ima najveći tržišni udeo) pokriva oko 3,5 odsto ruskog tržišta lekova. U fabriku je uloženo oko 32 miliona evra, a na pitanje zašto baš Rusija, Židišić kaže da je to najveće tržište Hemofarma i zato što su ruske vlasti, posle svih promena, počele da menjaju svoju ekonomsku politiku. “U Rusiji je sve izraženija namera da se razvija ekonomija, prvenstveno proizvodnja, a ne samo trgovina. U onom klasičnom smislu olakšice nisu tako spektakularne, kada, na primer, govorimo o oslobađanju od poreza. Politika je dosta stroga i strani investitor je praktično u istoj poziciji kao i ruski proizvođač ili investitor. Ali Rusi vas teraju u investicije na drugi način, a to je zaštita domaćih proizvođača. Da biste uspešno radili i učestvovali u velikim programima države i njenih fondova i snabdevali ruske građane lekovima, praktično morate biti domaći proizvođač. Rusija je danas razmažena i arogantna. U Rusiji ili radite i investirate dugoročno, kadrovski i finansijski, ili nemojte da radite”, kaže Židišić.
I Tarket je u maju 2006. godine pustio u rad novu fabriku u koju je investirano 20 miliona evra, a upravo ovih dana počela je da radi još jedna nova fabrika u koju je uloženo 30 miliona evra. Lane je Tarket u Rusiji prodao robe u vrednosti od 400 miliona evra. Govoreći o poslovnoj klimi, Dragan Žarković kaže da je korist od poslovanja u Rusiji u tome što ona ima ogroman tržišni potencijal, zatim što kupovna moć potrošača raste iz godine u godinu i što postoje konkurentni uslovi poslovanja. “Ako sve to imate i još mogućnost da slobodno raspolažete svojim parama, da ulažete ili delite dividende i da vam niko u tome ne smeta, da možete lako da konvertujete domaću u stranu valutu - vi imate osnovne uslove za uspeh. Uvek i svuda postoje i neki problemi. I Rusi razgovaraju o tome da li bi porez na dodatu vrednost ili porez na dobit mogao da bude malo manji, ali o tome se stalno razgovara u svim zemljama. Generalno, ukupna poslovna klima u Rusiji je vrlo pogodna za investiranje i poslovanje”, kaže Žarković.
Najveći broj investitora kao ključni problem investiranja u Srbiji navode sporo dobijanje dozvola i na tom principu raširenu korupciju. Na pitanje koliko je vremena Hemofarmu, od dobijanja dozvole do otvaranja, trebalo vremena da završi posao, Goran Židišić kaže: “Zvuči neverovatno, ali bilo nam je potrebno samo godinu dana. Gubernijama izvan Moskve potrebna je promocija, trebaju im strane investicije Deset hektara zemlje u Obninsku Hemofarm je platio oko 160.000 dolara. U Moskvi bi platili verovatno milione dolara. Razlika u ceni je od 15 do 20 puta. Priča u Obninsku je specifična, cena se ne formira kao na pijaci i nema klasične kupovine. Postoji zakon i indeks koji se odnosi na porez na zemlju i na osnovu toga se i formira cena zemlje. U Obninsku je svaka kompanija pod istim uslovima mogla da dobije zemljište kao i Hemofarm, jedino što treba da ispuni jeste visoka tehnologija, da je proizvodnja čista i da kompanija znači nešto u biznisu. Doduše, Obninsk je sad pun, nema više mesta u toj industrijskoj zoni”.
I Žarković ima samo reči hvale za administraciju: “Za sve vreme našeg poslovanja u Rusiji nikada nismo sreli bilo koga ko je probao da nas reketira. Mi ne znamo nikoga ko je radio ozbiljan posao, a da je imao takvih problema. Prvo pravilo je - radite posao po zakonu. Kad tako radite, a nešto vam se loše desi, onda imate mogućnost da tražite zaštitu od države i ona će vas zaštititi. Naše iskustvo u Rusiji je odlično. Postoje pravila koje morate poštovati i onda nećete imati problema. Inače, imamo izvanrednu podršku lokalne administracije Samarske oblasti, od guvernera Titova i gradonačelnice Višanjuk. U Srbiji postoji pogrešna percepcija i o ruskim preduzetnicima. Mi iz Tarketa mislimo da oni imaju vrlo visok poslovni moral. Nama, na primer, ni jedan partner nije ostao dužan ni cent posle strašne ekonomske krize iz ’98. godine. Ruski preduzetnici su ljudi novog vremena, odani tržišnoj ekonomiji i vrednostima demokratije. Oni mnogo lakše prihvataju sve vrste razlika, nego mi u Srbiji. U tom smislu rusko društvo je prihvatilo kapitalizam i tržišnu ekonomiju. To je danas zrelo kapitalističko društvo. Ko god želi uspeh, Rusija je mesto gde treba da ode i investira. Sve velike firme idu tamo”.
I vlasnik Hemofarma, nemačka kompanija Štada ima u Rusiji još jednu fabriku - Nišfarmu. “Štada je vrlo mudro kupila ove dve kompanije, jer se ne sudaraju na tržištu. Nišfarma koja pokriva 1,8 odsto ruskog tržišta je specijalizovana za masti i gelove, a Hemofarm za tablete, kapsule i infuzione rastvore”, kaže Židišić.
Pogrešna strategija Srbije
(Dragan Žarković, Tarkett)
U Srbiji se pre deset godina pričalo da mi treba da budemo mesto gde će neko sa Zapada ulagati da bi izvozio u Rusiju, a sada je došlo vreme za obrnut proces - Srbija je mesto gde Rusi treba da investiraju u proizvodnju i da je prodaju u zapadnoj Evropi. Ne verujem u koncept proizvodnje u Srbiji za Rusiju, to je potpuno nerealno, mi smo daleko od centra Rusije 5.000 kilometara, troškovi logistike rastu svake godine, uvoz u Rusiju svake godine raste 20-30 milijardi, putevi će postati uski i mora da se za troškove logistike plati 10-15 odsto od cene i odmah postajete nekonkurentni.
Zapadna Evropa nije zainteresovana da proizvodi u Srbiji za svoje tržište. Zapadna Evropa je otputovala na istok i zaobišla Srbiju. Šansa je da Srbija postane platforma istoka za zapad i mi u suštini treba da se otvorimo za ruske preduzetnike koji imaju viška kapitala. Priča o sumnjivom ruskom kapitalu je stereotip i davno prevaziđena.
Rusija je tržište od 150 miliona ljudi, svake godine realni prihodi tog stanovništva rastu 10-15 odsto, tamo su najveći izvori najjeftinije energije. Kako neko na osnovu ovakvih pretpostavki može da gradi strategiju na proizvodnji u Srbiji i izvozu za Rusiju. To je ekonomska utopija i ne može da izdrži proveru najobičnije računice. To nije platforma za profitabilan rast. Naravno, slobodno je pravo svake srpske kompanije, ako ima viška kapitala, da u Rusiji investira i ima lokalnu kompaniju. (Dragan Žarković)
Sporazum o slobodnoj trgovini
Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije mnogim domaćim firmama stvorio je odličnu “odskočnu dasku” za profitabilan biznis. Uz mnoga ograničenja, ali i nerazumevanja, za poslovne ljude je važno da taj Sporazum ipak funkcioniše, mada bi političari bili još zadovoljniji kad bi imao i “političku tapiju”. Sporazum se često koristi kao ključni argument u pozivanju stranih investitora da ulažu u Srbiju, jer je iz nje najlakše i najjeftinije stići na tržište Rusije. Iako potpisan pre šest godina, Sporazum još nije ratifikovan u ruskoj Dumi ali to mu (što bi se reklo) nije jedina mana. Naime, iako dobro zvuči, on ne omogućava svim proizvođačima i robama da budu protežirani na ruskom tržištu. Iz izjava koje slede može se steći detaljniji uvid u probleme vezane za funkcionisanje Sporazuma.
Srpski ministar privrede Predrag Bubalo izjavio je (Moskva, 13. decembar 2006.) da je “izuzetno važno što su predstavnici Rusije najavili da će Sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom, koji je već na snazi, biti ratifikovan u Dumi u prvom tromesečju 2007. godine. Ratifikacija sporazuma predstavljaće snažan signal za strane investitore u Srbiji i omogućiće dalju liberalizaciju trgovinske saradnje, odnosno proširenje spiska robe koje će biti oslobođene carina”.
Andrej Hripunov tvrdi da su ruska i srpska strana još 2005. godine usaglasile smanjenje izuzeća iz Sporazuma, ali primenjivanje ovog dogovora je moguće tek posle ratifikacije od strane ruske Dume. Na pitanje zbog čega Duma nije ratifikovala Sporazum, Hripunov odgovara: “Tačno je da sporazum nije ratifikovan, ali pre svega treba imati u vidu da je Srbija jedina zemlja sa kojom Ruska Federacija ima ovakav sporazum, koji se uspešno primenjuje. Jedini razlog neratifikovanja je komplikovana i duga procedura. Taman što je Rusija pripremila svu dokumentaciju došlo je do promena u strukturi države, SRJ je postala SCG, sada su to dve države, a na sporazumu i dalje stoji da je to Sporazum o slobodnoj trgovini potpisan između Rusije i SR Jugoslavije. Dakle trenutno se i ne zna sa kojom se državom ratifikuje sporazum, za sada ga samo Srbija kao pravosledbenik koristi, ali pošto je i Crna Gora prihvatila svoja prava sledbenika, planira se da se ratifikacija odnosi na obe države. Za sada se završavaju pripremna usaglašavanja u našoj vladi, pa se nadam da će biti ratifikovan početkom 2007. godine”.
Kako Rusija gleda na to što kompanije iz našeg susedstva grade fabrike u Srbiji i koriste njen povlašćeni status u trgovini sa Rusijom? Hripunov tim povodom kaže: “Ne vidim u tome ništa loše. Osim naravno ako neka strana firma koristi sporazum tako što uveze u Srbiju svoju gotovu robu, ovde naprave samo etikete, naprave papire da je roba proizvedena u Srbiji pa je izvoze u Rusiju. To je ilegalno poslovanje i pitanje za sudove, a ne razlog za razmatranje sporazuma. Ukoliko se sporazum koristi u granicama zakona i poštuje se pravilo o poreklu robe po kom ona mora biti proizvedena u Srbiji sa više od polovinom domaćih sirovina i rada, to je izuzetno povoljno za Srbiju. Gorenje, na primer, proizvodi u Srbiji, zapošljava srpske radnike, plaća poreze, izvozi u Rusiju po povlašćenom statusu i to je samo pozitivno, jer se povećava proizvodnja. A svakako ni Rusiji neće naškoditi, jer će iz raznih zemalja stizati nove tehnologije”.
(Andrej Hripunov)
Miroslav Mitković smatra da je za povećanje srpskog izvoza u Rusiju neophodna ratifikacija Sporazuma o slobodnoj trgovini i smanjenje broja proizvoda na listi izuzetaka. Ukoliko bi se sve to usvojilo odmah na početku ove godine, onda je realna mogućnost dupliranja izvoza. Razloge šestogodišnje neratifikacije Mitković pre svega vidi u ugovorima koje Rusija ima sa carinskim partnerima jer oni moraju da se saglase i sami ratifikuju bilateralni sporazum Rusije sa Srbijom. “Taj deo je završen, tzv. zemlje evroazijskog dela su prihvatile taj deo sporazuma i time je glavna prepreka otklonjena. Sad je već tehničko pitanje kada će se Sporazum naći na dnevnom redu u Dumi, ali je sigurno da će biti ratifikovan onakav kakav je potpisan 2000. godine. Sigurno je da bi smanjenje liste izuzetaka bio glavni faktor koji bi pomogao u povećanju izvoza. Mnoge robe i usluge bi time postale konkurentnije. Na tim listama nalaze se za Srbiju važni proizvodi za koje ima velike kapacitete i mogli bismo da ih izvozimo u značajnijem obimu. Na primer nameštaj, podni pokrivači, vina, prehrambeni proizvodi... Na skraćenju tih lista radi poseban tim, kopredsednik srpskog dela tima je Predrag Bubalo.
Aleksandar Jotov, predsednik Upravnog odbora PIK Južni Banat kaže da Srbija trenutno ima povoljan trgovinski sporazum sa Rusijom. “Po tom osnovu mi plaćamo samo jedan odsto carine, za razliku od zemalja Evropske unije čiji proizvođači plaćaju prelevmane i do 200 dolara po toni jabuke. To čini naše proizvode konkurentnim na tom tržištu. Mi, međutim, znamo da takva vrsta sporazuma zavisi od političkih prilika i da možda u budućnosti neće postojati i zato smo svoju strategiju gradili na izjednačavanju sa najboljim svetskim proizvođačima po efikasnosti u proizvodnji, po kvalitetu, prinosima, pakovanju…Na našim plantažama počela je primena nove tehnologije gajenja voća koja se koristi u južnom Tirolu”, kaže Jotov.
Da li je i koliko prednost Srbije to što ima sa Rusijom sporazum o slobodnoj trgovini? Dragan Žarković iz Sintelona kaže: “Taj sporazum treba da postoji. Ali, elementarna stvar je da postoji takmičenje, konkurencija. Tim Sporazumom, kad je u pitanju kupovna moć, Rusi nama daju 30 puta veću mogućnost nego što mi dajemo njima.To je korisno, ali na tome se ne može praviti dugoročna strategija”.
Nedostaje banka
(Miroslav Mitković)
Trebalo bi uputiti predlog ruskim biznismenima da investiraju u srpske banje. Tako bi Srbija dobila, pre svega, nove kapacitete i siguran trajni priliv turista. Uz to, mogli bi da imamo i dobru vanpansionsku ponudu, što i značajno podiglo devizni priliv i povećalo naš izvoz kod kuće gde ne postoje carinske i druge barijere.
Boljim ekonomskim odnosima sigurno smeta i nepostojanje neke mešovite ili banke sa ruskim kapitalom u Srbiji koja bi podstakla razmenu. U Rusiji postoji banka sa većinskim srpskim kapitalom – Euroaksis banka, koja jedino i prati naše firme u odnosima sa Rusijom, ali po kapacitetu je skromna da proprati neki veći obim posla ili da izdaje garancije većeg obima. (Miroslav Mitković).
poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu
EMG Beograd
Hemofarm a.d. Vršac
Stada Beograd-obrisano iz rgistra
Vojska Srbije
Institut za nuklearne nauke Vinča Beograd
Hidroelektrane Đerdap Kladovo
Elektroprivreda Srbije ad Beograd
NIS a.d. Novi Sad
NIS-TEČNI NAFTNI GAS NOVI SAD
Yugorosgaz a.d. Beograd
Privredna komora Srbije
Narodna banka Srbije Beograd
Zastava oružje a.d. Kragujevac
PIK Južni Banat a.d. Bela Crkva
Rubin a.d. Kruševac
SI & SI group Subotica
Laroucci Voda d.o.o. Mionica Gornja Toplica
Gazprom Moscow
Agrobanka a.d. Beograd
OTP banka Srbija a.d. Novi Sad
Lukoil Srbija a.d. Beograd
Lukoil Srbija a.d. Beograd
Lukoil Company Moscow
Ambasada Ruske Federacije Beograd
Trgovinsko predstavništvo Ruske Federacije u Srbiji
Vlada Republike Srbije
Tarkett d.o.o. Bačka Palanka
Tarkett SEE d.o.o. Bačka Palanka
YUHOR AD
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije
Foodland d.o.o. Beograd
Api bank ad Beograd