Roman Abramovič - Recept za bogaćenje

Primera brzog bogaćenja u Rusiji, zahvaljujući brzopleto sprovedenoj privatizaciji, ima veoma mnogo. Ruski oligarsi, koji su za smešno male sume došli do vrednih kompanija, vrlo brzo, posebno za vreme Borisa Jeljcina, jačaju svoje pozicije, ne samo ekonomske, već i političke. Jedan od najmoćnijih i najuticajnijih ruskih oligarha Mihail Hodorkovski, bivši vlasnik JUKOS-a, svojevremeno jedne od dve najveće naftne kompanije u Rusiji, završio je u zatvoru, a “Imperija JUKOS” rasparčana i uništena.

Hodorkovski (vidi EM 341) predstavlja pravi primer kako ne treba raditi i lekciju koju je aktuelna ruska vlast očitala drugim oligarsima. Nasuprot njemu, kao pravi primer kako se bezbolno izvući, bez posledica po lični imetak i, što je još važnije, ostati na slobodi i uživati u stečenom bogatstvu, može poslužiti Roman Abramovič, nekadašnji vlasnik Sibnefta, jedne od najvećih ruskih naftnih kompanija, a široj javnosti poznatiji kao kontorverzni vlasnik londonskog fudbalskog kluba Čelzi.

I on je do bogatstva došao na sličan način kao i Hodorkovski, kao uostalom i većina drugih oligarha, ali je, za razliku od Hodorkovskog, Berezovskog i drugih, koji su završili što u zatvoru, što u izgnanstvu, bezbolno izašao iz biznisa, i to kao najbogatiji Rus.

Početak
Abramovič Roman Arkadjevič rođen je 1966. godine u Saratovu. Veoma brzo ostaje bez roditelja, majka umire kada je imao 1,5, a otac gine na gradilištu kada je Romanu bilo četiri godine. Brigu o njemu preuzima stric, tako da detinjstvo provodi u njegovoj porodici, u Uhti, Republika Komi. Studirajući na Moskovskom univerzitetu za naftu i gas, Abramovič osniva kooperativ Ujut, preko koga zarađuje prve značajnije sume novca. Ljudi sa kojima je započeo svoj prvi ozbiljniji biznis ostaju, kako je kasnije i sam rekao u jednom intervjuu, njegova potpora i u kasnijim poslovima i čine upravljački kostur kompanije Sibneft.

U periodu od 1992. do 1995. godine, Abramovič osniva pet firmi čije poslovanje neretko prelazi granice zakona, tako da vrlo brzo za njegovo poslovanje počinju da se interesuju i pravosudni organi. U junu 1992. biva uhapšen pod optužbom da je organizovao krađu 55 vagona (3.500 t) dizel goriva, vrednosti 4 miliona rubalja. Gorivo je otpremljeno iz grada Komi u Kalinjingradsku oblast, ali su vagoni na putu “nestali”. Kasnije se ispostavilo da je gorivo, preko firme čiji je vlasnik bio Abramovič, završilo u Letoniji, gde je prodato za znatno veću sumu. Međutim, krajem godine, postupak se obustavlja, jer je Abramovič nadoknadio vrednost goriva isporučiocu.

U periodu od 1995. do 1996. Abramovič osniva još deset različitih firmi, ali mu prioritetan ostaje naftni biznis. U to vreme povezuje se sa Borisom Berezovskim, jednim od najmoćnijih oligarha devedesetih godina u Rusiji. Najvažniji njihov zajednički projekat je naftna kompanija Sibneft. Tokom 1996. godine, polako kupuju delove ove kompanije, a u maju 1997. godine dolazi i do privatizacije državnog paketa od 51 odsto akcija Sibnefta, čiji vlasnik postaju Abramovič i Berezovski (Berezovski kasnije izlazi iz kompanije i, bežeći od pravosudnih organa, dobija azil u Engleskoj, a Sibneft ostaje Abramoviču).
Privatizacija je sprovedena pod vrlo sumnjivim okolnostima, a državni kontrolni organ Šćotna palata predložio je da se poništi, navodeći da je država oštećena za 2,7 milijardi dolara i da je kompanija prodata za 25. deo realne cene. Međutim, na tome se sve i završilo: nikakva odluka o poništavanju i ponovnom sprovođenju privatizacije nije doneta, a Sibneft nastavlja da posluje.

Od septembra 1996. do 2000. godine, Abramovič je član saveta direktora Sibnefta. Ova kompanija veoma brzo širi poslovanje, donoseći svojim vlasnicima sve veće bogatstvo. Za vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina, Roman Abramovič je bio jedan od najuticajnijih oligarha, a u nekim člancima mu se, ne bez razloga, pripisuje epitet glavnog i najagresivnijeg ideologa “porodice”. Posebno je bio blizak sa kćerkom bivšeg ruskog predsednika Tatjanom Djačenko.

(jahta Romana Abramoviča)

Tih godina Abramovič rešava da uđe u politiku, kandiduje se na decembarskim izborima 1999. za deputata Državne Dume i biva izabran ispred Čukotskog autonomnog okruga. Godinu dana kasnije biva izabran i za gubernatora Čukotke, siromašnog federalnog okruga Rusije, na samom severuistoku zemlje, gde na teritoriji od skoro tri bivše Jugoslavije živi jedva nešto više od 50.000 stanovnika. U oktobru 2005. godine je ponovo izabran na ovu funkciju.

U javnosti se puno nagađalo o razlozima koji su podstakli Abramoviča na ovakav korak. Prema njegovoj priči, prosto mu je bilo “žao čukči”. Po drugoj verziji, ovaj korak ima isključivo politički karakter (navodno je u uskom krugu prijatelja jednom prilikom rekao kako je izborom za gubernatora postao pravi, legalni političar). Postoji i verzija koja vezuje njegov izbor za prirodna bogatstva Čukotke, prvenstveno naftu i gas, čijom bi eksploatacijom mogao uvećati svoje bogatstvo.

Ipak, sve analize govore da je Abramovič uložio znatna sredstva u razvoj Čukotke, uglavnom sopstvena, i da njegov angažman nikako ne nosi ekonomski, već uglavnom politički karakter. Funkcijom gubernatora, makar i jednog takvog regiona kakva je Čukotka, Abramovič - koga stanovnici ove republike neretko nazivaju “čukotskim bogom”, jer je uradio više nego svi njegovi prethodnici - izdiže se iznad običnih oligarha, približava se Kremlju i daje svom angažmanu sasvim novu dimenziju.

Patrioteske igre

U novijoj istoriji Rusije, kako je isticano u komentarima, niko nije uspeo tako dobro da zaradi na sopstvenoj državi. Kompaniju, koju je pre samo deset godina platio 100,3 miliona dolara, prodao je za 130 puta veću vrednost. Osim toga, on se na najbolji način sklonio i može biti uzor ruskim oligarsima kako bezbolno otići na vrhuncu moći. Za rusku državu još ga samo vezuje gubernatorsko mesto na Čukotki, nikakav biznis, mada se njegovo ime često pominje kada se govori o potencijalnim investitorima u neka ruska preduzeća.

Bogatstvo
Osim kompanije Sibneft, Abramovič je bio suvlasnik i Ruskog aluminija, Rusala, Aeroflota i niza drugih većih ili manjih kompanija, ali je vremenom prodavao svoje udele u ovim kompanijama i fokusirao se na naftni biznis. Pametnim potezima Abramovič uspeva da opstane i po dolasku na vlast predsednika Putina; i ne samo to, već i da postane najbogatiji čovek Rusije.

Prema podacima koje je Abramovič predao izbornoj komisiji kao kandidat za Državnu Dumu na izborima održanim krajem 1999. godine, u 1998. godini je zaradio 1,2 miliona dolara, i svi prihodi su bili vezani za rad njegove kompanije Rudikom LTD Gibraltar. Prema ovoj izjavi, imao je u svojini jedan automobil VAZ-2106 i nije posedovao nikakve nekretnine. Par godina kasnije, prema listi najbogatijih ljudi za 2001. godinu časopisa Forbes, Abramovič se našao na drugom mestu među ruskim milijarderima, sa bogatstvom procenjenim na tri milijarde dolara. Prvi na listi najbogatijih Rusa bio je Mihail Hodorkovski. Kroz dve godine, Abramovič preuzima primat od Hodorkovskog (koji je pao na 15. mesto, da bi već naredne godine ispao sa ove liste, jer mu je bogatstvo procenjeno na manje od jedne milijarde) i zauzima prvo mesto na listi Forbes-a za 2003. godinu, na kom se i danas nalazi. Početkom 2004. godine, Abramovič je, prema procenama Forbes-a bio težak 12, a početkom 2006. godine 18,2 milijarde dolara.

Isto tako, prema rejtingu londonskih milijardera, koji svake godine sastavlja britanski list Sunday Times, “Crveni Roman”, kako na Zapadu nazivaju Abramoviča, imao je početkom 2004. godine bogatstvo procenjeno na 6,5 milijardi funti (oko 11 milijardi dolara), tako da je bio 24 puta bogatiji od britanske kraljice Elizabete II, koja je dugo vremena smatrana najbogatijim čovekom Velike Britanije. Inače, London je već dugo vremena glavno prebivalište porodice Abramovič. Stoga ne čudi što je u julu 2003. godine Abramovič kupio kontrolni paket londonskog fudbalskog kluba Čelzi. Ovaj aranžman, koji je koštao ruskog biznismena više od 200 miliona dolara, BBC je nazvao “najvećim poslom u istoriji engleskog fudbala”.

Posle kupovine londonskog kluba pojačava se pritisak na Abramoviča i Sibneft od strane državnih kontrolnih organa, pojavljuju se konkretne optužbe za utaju poreza. Međutim, u to vreme niko u Rusiji ne veruje da će država moći da utera u red oligarhe, ponajmanje oni sami, tako da su nastavili da se ponašaju vrlo komotno. Tako je Abramovič, bez obzira na “Aferu JUKOS” i optužbe protiv Hodorkovskog, rešio da Sibneft pripoji JUKOS-u i, zajedno sa Hodorkovskim, stvori najmoćniju poslovnu imperiju u Rusiji.

JUKOS
Sporazumom pripremanom od proleća 2003, a potpisanom 2. oktobra iste godine, formirana je najveća u Rusiji i četvrta po veličini u svetu naftna kompanija, sa rezervama od 2,54 milijardi tona i godišnjom proizvodnjom od preko 140 miliona tona nafte. Za 92 odsto akcija Sibnefta Abramovič je doibio 26 odsto akcija JUKOS-a i tri milijarde dolara. Međutim, udari na JUKOS se pojačavaju, Hodorkovski ubrzo biva uhapšen (25. oktobra 2003.).
Abramoviču napokon biva jasno da je država čvrsto rešila da se razračuna sa Hodorkovskim i da mu koalicija sa njim neće doneti ništa dobro. U brzano se radi na raskidanju ugovora, do čega dolazi već krajem novembra. “Sibneft” vraća JUKOS-u tri milijarde dolara uz kamatu od 55 miliona dolara. Međutim, ovaj gubitak vrlo brzo je anuliran, jer je vrednost akcija Sibnefta skočila odmah po objavljivanju vesti o raskidu ugovora.

(pogodite čiji je ovo avion)

Tako se Abramovič iz ovog neuspelog poslovnog aranžmana izvukao skoro bezbolono, bogatiji za nauk o novom odnosu snaga između oligarha i države. Ovu lekciju je odlično savladao, jer u daljem poslovanju ne dolazi u sukob sa državnim organima. Štaviše, počinje intenzivno da traži način da se izvuče što bezbolnije i ne ponovi sudbinu Mihaila Hodorkovskog.

A da treba tražiti rešenje za izlazak iz rizičnog biznisa bilo je jasno i po optužbama koje su usledile protiv Sibnefta, vrlo brzo po iznošenju optužbi protiv JUKOS-a. Ministarstvo za poreze početkom marta 2004. godine optužuje Sibneft za izbegavanje uplate poreza. Za 2000. i 2001. godinu, kako je izračunato, Abramovičeva kompanija izbegla je uplatu poreza u iznosu od jedne milijarde dolara, a Nojabrjskneftegaz - kompanija kćerka na koju otpada preko 90 odsto proizvodnje nafte Sibnefta - optužena je za utaju 420 miliona dolara.

Izvlačenje
U međuvremenu, država sve više jača svoje prisustvo u naftno-gasnoj oblasti, posebno posle kupovine Juganskneftegaza, najjače kompanije iz sistema JUKOS-a, od strane državne kompanije Rosneft. Svoje aspiracije prema naftnom biznisu ispoljava i Gazprom, čiji kontrolni paket drži (i ne namerava da ispusti) država, pa se u javnosti pojavljuju nagađanja o tome šta će Gazprom kupiti, gde se kao jedna od mogućih varijanti pojavljuje i Sibneft.
Svoj paket akcija Sibnefta Abramovič prodaje Gazpromu u septembru 2005. godine. Za 72,663 odsto akcija dobija 13,09 milijardi dolara, što predstavlja najveći ikad sklopljen posao u istoriji ruskog tržišta. Pri tome, posao je, kako su istakle obe strane, sklopljen prema tržišnim uslovima, jer je tržišna vrednost navedenog paketa akcija, pre objavljivanja vesti o prodaji, iznosila 12,57 milijardi dolara.

Osim Abramovičevih akcija, Gazprom je kupio i 3,016 odsto akcija Sibnefta od Gazprom banke, tako da je zavladao ukupno sa 75 odsto akcija ove naftne kompanije. Na ovaj način, Gazprom, koji već kontroliše preko 90 odsto proizvodnje gasa u Rusiji, postaje jedan od najjačih igrača i na tržištu nafte, koji kontroliše trećinu proizvodnje “crnog zlata” u ovoj zemlji. Tako se kompanija Sibneft, posle manje od deset godina ponovo vratila pod okrilje države, koja ju je, loše izvedenom nacionalizacijom, svojevremeno izgubila. Najveći dobitnik u sprovedenom aranžmanu svakako je, međutim, Abramovič (vidi okvir).

Danas Roman Abramovič sa svojom drugom ženom Irinom Malandinom, bišom stjuardesom, i petoro dece živi u Londonu, prateći redovno utakmice Čelzija i putuje po svetu nekom od svojih skupocenih jahti. I dalje se nalazi na prvom mestu na rang listama najbogatijih Rusa.

(Roman i Irina)

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu